Животна прича

Прогледао сам док сам био слеп!

ИСПРИЧАО ЕГОН ХАУСЕР

Два месеца после губитка вида, библијске истине које сам целог живота игнорисао отвориле су ми очи.

КАДА се осврнем на више од седам протеклих деценија, могу рећи да ми је у животу много тога представљало задовољство. Али ипак, волео бих да сам много раније упознао Јехову Бога.

Родио сам се 1927. у Уругвају, једној малој земљи крушкастог облика која се налази између Аргентине и Бразила и чијом се атлантском обалом пружа поглед на мноштво прелепих пејзажа. Становништво углавном чине потомци италијанских и шпанских досељеника. Ипак, моји родитељи су били мађарски досељеници и када сам био веома мали, живели смо у крају где смо сви били сиромашни, али и веома присни. Никоме нису требале браве на вратима нити решетке на прозорима. Међу нама нису постојале расне предрасуде. Странци и мештани, црнци и белци — сви смо били пријатељи.

Моји родитељи су били ревни римокатолици и са десет година постао сам министрант. Када сам одрастао, служио сам у локалној жупи и био сам члан једне групе која је саветовала бискупа у тој бискупији. Пошто сам одлучио да се посветим медицини, био сам позван на један семинар у Венецуели који је организовала Римокатоличка црква. У мојој групи сви смо специјализовали гинекологију, те смо добили задатак да проучимо орална контрацептивна средства која су се у то време појавила на тржишту.

 Рани утисци на медицинским студијама

Док сам још увек студирао медицину и много тога учио о људском телу, мудрост која се види у његовој грађи остављала је све јачи утисак на мене. На пример, задивила ме је способност тела да се регенерише и опоравља од повреда, рецимо када се јетра или нека ребра, након што им је одстрањен део, обнове до нормалне величине.

Истовремено, видео сам многе жртве ужасних несрећа и био сам веома тужан када су умрли због тога што су примили трансфузију крви. И дан-данас се сећам како је било тешко разговарати с рођацима таквих особа. Углавном им нисмо говорили да су њихови вољени умрли због трансфузије крви. Уместо тога, наводили смо им друге разлоге. Иако је прошло много година, не могу заборавити колико сам био узнемирен због трансфузије крви и како сам на крају закључио да у тој пракси постоји нешто погрешно. Камо среће да сам тада знао за Јеховин закон о светости крви! Онда бих разумео зашто ме је мучило све то што сам видео да се ради (Дела апостолска 15:19, 20).

Осећај задовољства због помагања људима

С временом сам постао хирург и управник медицинског центра у Санта Лусији. Такође сам радио у Националном институту биолошких наука. То ми је причињавало много задовољства. Помагао сам болесним људима, олакшавао им физичку патњу, много пута сам спасао живот и помогао мајкама да се породе и донесу нови живот на свет. Због ранијих искустава с трансфузијом крви, избегавао сам да је дајем и обавио сам хиљаде бескрвних операција. На крварење сам гледао као на цурење воде из бурета. Једино право решење јесте спречити цурење, а не доливати буре.

Лечење Сведока

Јеховине сведоке сам упознао током 1960-их када су почели да долазе на моју клинику ради подвргавања бескрвним операцијама. Никада нећу заборавити случај једне пацијенткиње, пионирке (пуновременог слуге) по имену Мерседес Гонзалес. Била је толико анемична да су доктори из универзитетске болнице сматрали да сигурно неће преживети, и зато нису желели да ризикују да је оперишу. Оперисали смо је на нашој клиници. Иако је изгубила прилично крви, операција је била успешна и она је после више од 30 година још увек била пионир, све док недавно није умрла у старости од 86 година.

Одувек сам се дивио љубави и занимању које Сведоци показују према својој хришћанској браћи која се налазе у болници. Када сам вршио визите, уживао сам да их слушам док су говорили о својим веровањима и прихватао сам публикације које су ми нудили. Нисам ни претпостављао да ћу им убрзо бити и доктор и духовни брат.

Са Сведоцима сам се зближио када сам се оженио Беатризом, ћерком једног пацијента. Скоро сви у њеној породици већ су били Сведоци, и након нашег венчања  она је такође постала активан Сведок. Ја сам био преокупиран послом и био сам познат у медицинским круговима. Чинило ми се да имам веома задовољавајућ живот. Нисам ни сањао да ће ми се убрзо цео свет срушити.

Наступа несрећа

Једна од најгорих ствари које се хирургу могу десити јесте да изгуби вид. Управо то ми се десило. Изненада су ми се распрснуле обе мрежњаче — ослепео сам и нисам знао да ли ћу икада поново видети. После операције, лежао сам на кревету са завојима преко очију и пао сам у депресију. Осећао сам се потпуно безвредно и безнадежно и одлучио сам да одузмем себи живот. Пошто сам био на трећем спрату болнице, устао сам с кревета и држећи се зида покушавао да пронађем прозор. Хтео сам да скочим и окончам себи живот. Међутим, завршио сам у ходнику и једна медицинска сестра ме је вратила у кревет.

Више нисам покушавао да се убијем. Али у свету таме, и даље сам био депресиван и раздражљив. Током тог периода слепила, обећао сам Богу да ћу, уколико икада поново будем видео, прочитати Библију од корице до корице. Касније ми се вид делимично вратио и могао сам да читам. Али више нисам могао да будем хирург. Ипак, у Уругвају се често каже „No hay mal que por bien no venga“, „Не постоји ништа толико лоше да из тога не може произаћи нешто добро“. Убрзо сам доживео истинитост ове изреке.

Лош почетак

Желео сам да купим The Jerusalem Bible штампану крупним словима, али сам сазнао да Јеховини сведоци имају јефтинију Библију и један млади Сведок се понудио да ми је донесе. Наредног јутра, дошао је с Библијом на наша врата. Моја супруга је отворила и почела да разговара с њим. Грубо сам викао из друге просторије да, ако му је платила Библију, он више нема разлога да буде у мојој кући и да може да иде, што је он наравно журно и урадио. Нисам имао представу да ће та иста особа убрзо одиграти важну улогу у мом животу.

Једног дана сам дао супрузи обећање које нисам могао да испуним. Зато сам, да бих јој то надокнадио и усрећио је, рекао да ћу ићи с њом на Меморијал Христове смрти. Тог дана сам се сетио обећања и испунио га. Задивила ме је срдачна атмосфера и љубазна добродошлица на коју сам наишао. Када је говор почео, изненадио сам се када сам видео да је говорник исти онај млади човек коме сам онако нељубазно рекао да оде из моје куће. Његов говор ме је дубоко дирнуо и осећао сам се ужасно због тога што сам се грубо понео према њему. Размишљао сам како да се искупим.

Замолио сам супругу да га позове на вечеру, али је она предложила: „Зар не мислиш да би било боље да га ти позовеш? Само буди ту и он ће нам сам прићи.“ Била је у праву. Пришао је да нас поздрави и радо је прихватио позив.

Разговор који смо водили када је дошао код нас у госте био је почетак многих промена у мом животу. Показао ми је књигу Истина која води до вечног живота, a а ја сам њему показао шест примерака исте те књиге. Добио сам их од неколико Сведока који су били моји пацијенти, али их никада нисам читао. Током и дуго након оброка, обасипао сам га питањима — на која је увек одговарао помоћу Библије. Разговор је трајао до касно у ноћ. Пре него што је отишао, овај младић ми је понудио да проучавамо Библију помоћу књиге Истина. Завршили смо с проучавањем те књиге за три месеца и наставили с књигом „Вавилон Велики је пао!“ Божје Краљевство влада! b После  тога, предао сам живот Јехови Богу и крстио се.

Поново се осећам корисним

Пошто сам био дословно слеп, библијске истине које сам до тада игнорисао отвориле су моје ’очи срца‘ (Ефешанима 1:18). То што сам упознао Јехову и разумео његову дивну намеру, променило је цео мој живот. Поново сам почео да се осећам корисним и постао сам срећан. Сада помажем другима и телесно и духовно тако да у овом систему могу да продуже живот на неко време, а у новом систему у сву вечност.

Још увек пратим достигнућа у области медицине и бавим се проучавањем ризика који настају приликом употребе крви. Такође пратим достигнућа у области алтернативног лечења, права пацијената и биоетике. Имао сам прилике да о томе говорим пред медицинским особљем у свом месту кад год сам био позван да на медицинским семинарима држим предавања о некој од тих тема. Присуствовао сам првом конгресу о бескрвном лечењу 1994. у Рио де Жанеиру, у Бразилу, и одржао сам говор о спречавању крварења. Део тог говора налази се и у чланку који сам написао, „Una propuesta: Estrategias para el Tratamiento de las Hemorragias“ („Стратешка тврдња за бескрвно лечење“), који је изашао у медицинском часопису Hemoterapia.

Беспрекорност под притиском

Сумње које сам некада имао у вези с трансфузијом крви углавном су биле професионалне природе. Међутим, када сам се у болници нашао као пацијент, увидео сам да је потпуно другачије када треба да одбијеш трансфузију крви и задржиш веру упркос снажном притиску од стране доктора. Када сам доживео јак срчани напад, морао сам више од два сата да објашњавам свој став једном хирургу. Као син мојих добрих пријатеља, рекао ми је да неће дозволити да умрем, па макар морао да ми да трансфузију да би ми спасао живот. Молио сам се Јехови у себи и преклињао га да помогне том доктору да разуме и поштује мој став иако се није слагао с њим. На крају, доктор је обећао да ће поштовати моје жеље.

Једном другом приликом, требало је да ми се одстрани велики тумор на простати. Дошло је до крварења. Поново сам морао да објашњавам зашто одбијам трансфузију и упркос томе што сам изгубио две трећине крви из организма, медицинско особље је поштовало мој став.

Промена става

Као члан Међународног удружења биоетичара, драго ми је што видим да медицинско особље и власти мењају став у погледу права пацијената. Претерано заштитнички став лекара уступио је место поштовању информисаног пристанка. Лекари сада дозвољавају пацијентима да утичу на избор свог лечења. На Јеховине сведоке се више не гледа као на фанатике који не заслужују медицинску негу. Уместо тога, сада се сматра да су они добро информисани пацијенти чија права треба поштовати. На медицинским семинарима и у телевизијским емисијама, познати професори изјављују: „Захваљујући труду Јеховиних сведока, сада разумемо...“, „Уз помоћ Сведока смо научили...“ и „Они нам помажу да напредујемо.“

 Каже се да је живот важнији од свега другог јер би без њега слобода, независност и достојанство били бесмислени. Сада многи прихватају једно одлично правно гледиште и разумеју да свако има своја права и да само он може да одлучује која права имају приоритет у односу на било које околности. На тај начин се приоритет даје достојанству, слободи избора и религиозним уверењима. Пацијент има потпуно право да одлучи која је врста лечења за њега најбоља. Јеховини сведоци су основали Одбор за односе с болницама који многим лекарима помаже да се боље упознају с тим правима.

Стална подршка моје породице омогућила ми је да постанем користан у Јеховиној служби и да такође служим као старешина у хришћанској скупштини. Као што сам већ навео, највише жалим што нисам раније упознао Јехову. Па ипак, веома сам му захвалан што ми је отворио очи да видим предивну наду живота под његовим Краљевством, у ком „нико од становника неће рећи: болестан сам“ (Исаија 33:24, ДК). c

[Фусноте]

[Слика на 24. страни]

У својим тридесетим, када сам радио у болници у Санта Лусији

[Слика на 26. страни]

С мојом супругом, Беатризом, 1955.