Животна прича

Из мрачних тамница до швајцарских Алпа

ИСПРИЧАО ЛОТАР ВАЛТЕР

Након што сам провео три дуге године у мрачним тамницама комунистичких затвора у Источној Немачкој, једва сам дочекао да поново окусим слободу и топлину породичног дома.

МЕЂУТИМ, затекао ме је збуњен поглед мог шестогодишњег сина Јоханеса. Задње три године, он није видео свог оца. За њега сам био потпуни странац.

За разлику од мог сина, ја сам детињство провео са својим родитељима и уживао сам у топлини њихове љубави. У нашем дому у Кемницу у Немачкој, где сам се родио 1928. године, владала је срдачна атмосфера. Мој отац је отворено изражавао своје незадовољство када је у питању религија. Он се сећа да су у Првом светском рату „хришћански“ војници са обе зараћене стране 25. децембра честитали једни другима Божић, да би одмах следећег дана наставили да убијају једни друге. За њега је религија била крајњи облик лицемерства.

Разочарање замењено вером

На сву срећу, ја нисам доживео такво разочарање. Други светски рат се завршио када сам имао 17 година, тако да сам за длаку избегао регрутацију. Па ипак, мучила су ме питања попут ових: ’Чему све то убијање? Коме могу да верујем? Где могу да пронађем праву сигурност?‘ Источна Немачка, у којој смо ми живели, дошла је под совјетску власт. Комунистички идеали правде, једнакости, солидарности и мирољубивих односа привлачили су оне који су били исцрпљени ратним разарањем. Ускоро су многе од ових искрених  особа биле дубоко разочаране — али сада не од стране религије, већ од стране политике.

Док сам трагао за смисаоним одговорима, једна моја тетка, која је била Јеховин сведок, говорила ми је о својој вери. Дала ми је једну на Библији темељену публикацију која ме је покренула да први пут у животу прочитам цело 24. поглавље Матеја. На мене су утисак оставила логична и уверљива објашњења из ове књиге, која су показала да је наше време период „свршетка система ствари“ и истакла главни узрок проблема који погађају човечанство (Матеј 24:3; Откривење 12:9).

Ускоро сам добио још публикација Јеховиних сведока и док сам их с великим интересовањем читао, схватио сам да сам пронашао истину за којом сам толико трагао. Било је узбудљиво сазнати да је Исус Христ устоличен на небу 1914. и да ће ускоро уништити све безбожне елементе овог света да би донео благослов послушном човечанству. За мене је још једно велико откриће било јасно разумевање откупнине. То ме је покренуло да се обратим Јехови Богу у усрдној молитви и да тражим опроштај. Дубоко ме је дирнуо љубазан позив забележен у Јакову 4:8: „Приближите се Богу, и он ће се приближити вама.“

Упркос томе што сам ја био веома одушевљен својом новопронађеном вером, моји родитељи и моја сестра у почетку нису желели да прихвате оно што сам им говорио. То наравно није умањило моју жељу да присуствујем хришћанским састанцима, које је једна мала група Сведока одржавала у близини Кемница. На моје изненађење, родитељи и сестра су дошли са мном на први састанак коме сам присуствовао! То је било у зиму 1945/46. Касније, када је оформљена група за проучавање Библије у Хартхауу, где смо живели, моја породица је почела редовно да иде на састанке.

’Ја сам дете‘

Учење о важним библијским истинама и редовно дружење с Јеховиним народом водило је до тога да предам свој живот Јехови и крстим се 25. маја 1946. На моје велико задовољство, и моја породица је духовно напредовала и с временом су све троје постали верни Сведоци. Моја сестра је још увек реван објавитељ у једној скупштини у Кемницу. Моји родитељи су све до смрти лојално служили Јехови, мајка до 1965, а отац до 1986. године.

Шест месеци након што сам се крстио, почео сам да служим као специјални пионир. То је био почетак мог животног пута у служби „у повољно време, у тешко време“ (2. Тимотеју 4:2). Ускоро су ми се отвориле нове могућности за службу. Постојала је потреба за пуновременим проповедницима у удаљеном подручју источне Немачке. Један брат и ја смо се пријавили за ову доделу, мада сам сматрао да нисам довољно ни искусан ни зрео за тако одговоран задатак. Имао сам само 18 година и осећао сам се као Јеремија, који је рекао: „Ах, Јехова...! Гле, ја не  знам говорити, јер сам дете“ (Јеремија 1:6). Упркос мојој несигурности, одговорна браћа су била љубазна и одлучила да нам пруже шансу. Тако смо додељени у Белциг, градић у покрајини Бранденбург.

Проповедање на овом подручју представљало је изазов, али уједно и драгоцену обуку. С временом је неколико угледних пословних жена прихватило поруку о Краљевству и постале су Јеховини сведоци. Међутим, то је било против дубоко укорењених традиција и страхова те мале сеоске заједнице. И католичко и протестантско свештенство снажно нам се противило и износило клеветничке оптужбе против нашег дела проповедања. Међутим, с вером да ће нас Јехова водити и штитити, успели смо да помогнемо неким заинтересованим особама да прихвате истину.

Надвијају се облаци нетолеранције

Године 1948. доживео сам и многе благослове и неочекиване потешкоће. Најпре сам добио пионирску доделу у Рудолштату у Тирингији. Тамо сам упознао много верне браће и сестара и уживао сам у њиховом друштву. Још један велики благослов уследио је у јулу те године. Оженио сам се Ериком Улман, верном и ревном младом хришћанком коју сам знао још откад сам почео да посећујем састанке у скупштини Кемниц. Заједно смо започели с пионирском службом у мом родном граду Хартхауу. Међутим, с временом Ерика није више могла да буде у пуновременој служби због проблема са здрављем и још неких разлога.

То су била тешка времена за Јеховин народ. Биро за запошљавање у Кемницу поништио је моје бонове за храну како би ме присилио да престанем с проповедањем и пронађем посао с пуним радним временом. Одговорна браћа су мој случај искористила да би затражила законско признање од државе. Захтев је био одбијен и 23. јуна 1950. донета је одлука да морам да платим казну у новчаном износу или да одлежим 30 дана у затвору. Уложили смо жалбу, али виши суд ју је одбио и послат сам у затвор.

То је био само наговештај доласка олује противљења и неприлика. За мање од месец дана, у септембру 1950, након што је путем медија покренута једна клеветничка кампања, комунистички режим је забранио наше активности. Због нашег брзог пораста и неутралног става, ожигосани смо као опасна шпијунска организација Запада, која обавља „сумњиву активност“ под маском религије. Истог дана кад је наше дело забрањено, родио се наш син Јоханес, а ја сам тада био у затвору. Иако се бабица супротставила томе, службеници Државне безбедности присилно су ушли у наш стан тражећи доказе за своје оптужбе. Наравно, нису ништа пронашли. Па ипак, касније су успели да у нашу скупштину убаце доушника. Тако су у октобру 1953. била ухапшена сва одговорна браћа, а међу њима и ја.

У мрачним тамницама

Након што смо осуђени и након што су нам прописане казне од три до шест година затвора, придружили смо се нашој браћи у мемљивим тамницама замка Остерштајн у граду Цвикауу. Упркос ужасним условима који су тамо владали, било је право задовољство дружити се са зрелом браћом. То што смо били лишени слободе није значило да смо лишени и духовне хране. Иако су нас власти презирале и чак забраниле наше дело, Кула стражара је нашла пут до затвора и то баш до наших ћелија! Како?

 Нека браћа из затвора радила су у рудницима угља, где су се сусретали са Сведоцима који су били на слободи, а који су им давали часописе. Браћа су тада тајно доносила часописе у затвор и довијајући се на разне начине успевали су да духовну храну поделе с нама. Јеховина брига и вођство које је долазило до изражаја на овај начин много ме је храбрило и чинило срећним!

До краја 1954, били смо премештени у озлоглашени затвор у граду Торгауу. Сведоци који су већ били тамо обрадовали су се кад су нас видели. Они су до тада успели да остану духовно јаки тако што су понављали оно чега су се могли сетити из ранијих издања Куле стражаре. Како су само чезнули за свежом духовном храном! Сада је наша одговорност била да поделимо с њима оно што смо проучавали док смо били у Цвикауу. Али како је то било могуће кад нам је било строго забрањено да разговарамо током свакодневних шетњи? Па, браћа су нам дала драгоцене предлоге како да то изведемо, а Јеховина моћна заштитничка рука била је над нама. То нас је поучило томе колико је важно марљиво проучавање Библије и медитирање док смо још на слободи и док имамо прилику за то.

Време важних одлука

Уз Јеховину помоћ, остали смо чврсти. На наше велико изненађење, неколико нас је до краја 1956. било помиловано. Не може се речима описати радост коју смо осећали када су се затворске капије отвориле! Тада је мој син имао већ шест година, и био сам пресрећан што сам поново могао да будем са својом женом како бисмо заједно васпитавали нашег сина. Јоханес ме је једно време гледао као странца, али се убрзо међу нама развио близак однос.

Јеховини сведоци у Источној Немачкој пролазили су кроз тежак период. Због све већег непријатељства према нашој хришћанској служби и нашем неутралном ставу морали бисмо стално живети у страху. Стално би нам претила опасност, и били бисмо узнемирени и забринути. Зато смо Ерика и ја под молитвом пажљиво размотрили нашу ситуацију, и закључили смо да је потребно да се преселимо како бисмо живели у бољим околностима и како не бисмо морали стално бити забринути. Желели смо да слободно служимо Јехови и тежимо за духовним циљевима.

У пролеће 1957. имали смо прилику да се преселимо у Штутгарт, у Западној Немачкој. Тамо дело проповедања није било забрањено и могли смо несметано да се дружимо с браћом. Ојачала нас је њихова подршка пуна љубави. Седам година смо служили у скупштини Хеделфинген. Током тих година, наш син је кренуо у школу и добро је духовно напредовао. У септембру 1962. имао сам предност да похађам Школу службе за Краљевство у Визбадену. У тој школи сам био подстакнут да се с породицом преселим тамо где су били потребни учитељи Библије који говоре немачки. То је био случај у неким подручјима Немачке и Швајцарске.

За Швајцарске Алпе

Тако смо се 1963. преселили у Швајцарску. Добили смо упутство да служимо с малом скупштином у Брунену, на прелепом језеру Луцерну, у средишњем делу Швајцарских Алпа. За нас је то било као да смо у рају. Морали смо да се навикнемо на немачки дијалект којим се тамо говори, као и на начин живота и менталитет људи који тамо живе. Па ипак, уживали смо у раду и проповедању међу тим мирољубивим људима. У Брунену смо били 14 година. Наш син је тамо одрастао.

Године 1977, када сам имао скоро 50 година, били смо позвани да служимо у швајцарском Бетелу у Туну. Сматрали смо то једним неочекиваним благословом и с великим цењењем смо прихватили позив. Моја жена и ја смо провели  девет година у Бетелу, и на то време гледамо као на веома важан период у нашем хришћанском животу и духовном напретку. Такође смо уживали у проповедању са објавитељима у Туну и оближњим подручјима, и уједно смо имали поглед на Јеховина ’чудесна‘ дела, на величанствене Бернске Алпе, с врховима прекривеним снегом (Псалам 9:2).

Још једно пресељење

Почетком 1986. поново смо се преселили. Замољени смо да служимо као специјални пионири на огромном подручју додељеном скупштини Бухс, у источном делу Швајцарске. Поново смо морали да се навикавамо на нов начин живота. Без обзира на то, покренути жељом да служимо Јехови тамо где смо најкориснији, прионули смо на ову нову доделу уз његов благослов. Понекад сам замењивао покрајинске надгледнике, те сам посећивао и јачао скупштине. Прошло је осамнаест година и имали смо многа лепа искуства у проповедању на овом подручју. Скупштина у Бухсу се увећала и сада уживамо у томе што се састајемо у лепој Дворани Краљевства, посвећеној пре пет година.

Јехова се на изузетно великодушан начин бринуо о нама. Већи део свог живота провели смо у пуновременој служби, па ипак никада нам ништа није недостајало. Имамо радост и задовољство док посматрамо нашег сина и његову супругу, као и њихову децу с породицама, како верно ходе Јеховиним путем.

Када се осврнем на свој живот, сматрам да смо заиста служили Јехови „у повољно време, у тешко време“. Моја настојања да испуним своју хришћанску службу водила су ме из мрачних тамница комунистичких затвора до прелепих Швајцарских Алпа. Моја породица и ја ни једног јединог тренутка нисмо зажалили због тога.

[Оквир на 28. страни]

„Двоструке жртве“ стоје чврсто под прогонством

Јеховини сведоци су били мета бруталног угњетавања у Демократској Републици Немачкој, познатијој као Источна Немачка. Извештаји показују да је преко 5 000 Сведока због своје хришћанске службе и неутралности било послато у радне логоре и поправне домове (Исаија 2:4).

Неки од ових Сведока описани су као „двоструке жртве“. Око 325 њих било је затворено у нацистичким концентрационим логорима и затворима. Затим их је у педесетим годинама двадесетог века прогонио и хапсио Штази, Служба државне безбедности Демократске Републике Немачке. Чак су и неке затворе најпре користили нацисти а касније их је користио Штази.

Током прве деценије жестоког прогонства, од 1950. до 1961, 60 Сведока, и мушкараца и жена, умрло је у затворима због малтретирања, као и због неисхрањености, болести и старости. Дванаест Сведока је било осуђено на доживотну робију, али су те казне касније смањене на 15 година затвора.

Данас на месту где је некада било председништво Штазија постоји изложба са сталном поставом која приказује 40 година званичног прогонства Јеховиних сведока у Источној Немачкој. Фотографије и искуства која су тамо изложена дају немо сведочанство о храбрости и духовној снази Сведока који су били верни под прогонством.

[Мапа на странама 24, 25]

(За комплетан текст, види публикацију)

ИСТОЧНА НЕМАЧКА

Рудолштат

Белциг

Торгау

Кемниц

Цвикау

[Слика на 25. страни]

Fotosammlung des Stadtarchiv Zwickau, Deutschland

[Извор]

Замак Остерштајн у Цвикауу

[Слика на 26. страни]

С мојом супругом Ериком