Ко су били анабаптисти?

ГОТОВО да нема човека који када први пут посети центар града Минстера у Вестфалији, у Немачкој, не застане код цркве и не загледа се у три гвоздена кавеза обешена о звоник. Ако се изузме неколико кратких периода, ови кавези се налазе ту већ скоро 500 година. У њима су некада била тела тројице људи који су били јавно мучени и погубљени. Ти људи су били анабаптисти, а ови кавези представљају остатке њиховог краљевства.

Ко су били анабаптисти? Како је тај покрет настао? Која су била њихова главна учења? Зашто су ова три човека била погубљена? И какве везе ова три кавеза имају с њиховим краљевством?

Како реформисати цркву?

Крајем 15. и почетком 16. века, Римокатоличка црква и њено свештенство све су више били критиковани. У цркви је било све више корупције и неморала, па су зато многи сматрали да су потребне велике промене. Године 1517, Мартин Лутер је јавно захтевао реформу, и пошто су му се и други придружили, убрзо је дошло до протестантске реформације.

Међутим, реформатори нису имали јединствено мишљење о томе шта треба учинити и колико велике промене треба извршити. Многи су увидели да се треба чврсто држати Библије када је у питању обожавање. Па ипак, нису се могли сложити чак ни око основних библијских учења. Неки су сматрали да реформација веома споро напредује. Анабаптистички покрет је потекао од ових реформатора.

„У ствари није постојао само један баптистички покрет; било их је више“, написао је Ханс-Јирген Герц у својој књизи Die Täufer — Geschichte und Deutung. На пример, 1521. године четворица људи познати као пророци из Цвикауа изазвали су пометњу у Витенбергу проповедајући анабаптистичка учења. А 1525. је основана независна група анабаптиста у Цириху, у Швајцарској. Анабаптистичке заједнице су се појавиле и у Моравској — данашњој Чешкој — као и у Холандији.

Да ли треба крштавати децу или одрасле?

Анабаптистичке заједнице биле су углавном мале и њихови чланови су углавном били мирољубиви. Нису тајили своја веровања; штавише, проповедали су их другима. Основна начела анабаптистичке вере изложена су 1527. у Шлајтхајмској исповести. Између осталог, одбијали су да узму оружје, били су одвојени од света и искључивали су преступнике. Међутим, главна карактеристика њихове вере, по којој су се анабаптисти разликовали од других религија, било је снажно уверење да само одрасле особе треба да буду крштене, а не и деца. a

Крштавање одраслих није било питање само религиозне догме; то је било питање моћи. Ако би се крштавале одрасле особе — које могу саме да донесу одлуку темељену на својим уверењима — неки се можда уопште не би ни крстили. Црква тада, барем у извесној мери, не би имала контролу над тим особама. За неке цркве, крштавање одраслих значило је губитак моћи.

 Стога су и католици и лутерани желели да зауставе крштавање одраслих. Након 1529, и они који су крштавали одрасле и они који су се крстили као одрасли, у неким подручјима били су у опасности од смртне казне. Новинар Томас Зајферт објашњава да су анабаптисти били „жестоко прогоњени широм Светог римског царства немачког народа“. Прогонство је достигло врхунац у Минстеру.

Средњовековни Минстер тежи за променом

Средњовековни Минстер је имао око 10 000 становника и био је окружен готово неосвојивим системом одбране, чија је ширина била око 90 метара а обим око 5 километара. Међутим, за разлику од овог стабилног система одбране ситуација у граду била је веома нестабилна. У књизи The Kingdom of the Anabaptists, коју је издао Музеј града Минстера, помињу се „унутрашњи политички сукоби између градског већа и еснафа“. Осим тога, грађани су били огорчени због понашања свештенства. Минстер је прихватио реформацију и 1533. године овај католички град је постао лутерански.

Један од најистакнутијих реформаторских проповедника у Минстеру био је Бернард Ротман, један прилично темпераментан човек. Историчар Фридрих Енингер објашњава да су Ротманова „гледишта постала строго анабаптистичка; он и његови сарадници одбијали су да крсте децу“. Добио је подршку многих људи из Минстера, мада су његова радикална гледишта за неке била и сувише екстремна. „Све више оних који су волели стари поредак напуштало је град, са страхом и злом слутњом. Анабаптисти су са свих страна хрлили у Минстер, надајући се да ће остварити своје идеале.“ То што се у Минстеру налазило мноштво анабаптиста довело је до једне страшне епизоде.

Нови Јерусалим под опсадом

Двојица Холанђана који су се доселили у Минстер — Јан Матис, пекар из Харлема, и Јан Беукелзон, познатији као Јован Лајденски — одиграће главну улогу у догађајима који ће се збити у овом граду. Матис је тврдио да је пророк и објавио је да ће Христ поново доћи у априлу 1534. За град је речено да је Нови Јерусалим који се помиње у Библији, и завладало је апокалиптичко расположење. Ротман је одлучио да сва имовина треба да буде заједничка. Одрасли становници су морали да се одлуче: или да се крсте или да напусте град. Масовна крштења обухватала су и неке који су се крстили само зато да не би морали да оставе своју кућу и имовину.

У другим градовима је завладало запрепашћење када је Минстер постао први град у ком су анабаптисти били најјача религиозна и политичка сила. Према књизи Die Täufer zu Münster, то је „Минстер изложило непријатељству немачког народа у целом Светом римском царству“. Бискуп гроф Франц фон Валдек, локални достојанственик, окупио је војску да би поставио опсаду око Минстера. Војску су сачињавали и лутерани и католици. Ове две религије, које су до малочас биле на две супротне стране у реформацији, и које ће се ускоро борити једна против друге у Тридесетогодишњем рату, сада су удружиле своје снаге против анабаптиста.

Пропаст анабаптистичког краљевства

Снага нападачке војске није застрашила оне који су нашли уточиште унутар  градских зидина. У априлу 1534, када је наводно требало да Христ поново дође, Матис је изјахао из града на белом коњу очекујући да ће га Бог заштитити. Замисли с каквим ужасом су Матисове присталице с градског зида посматрале војску како сече Матисово тело на комаде и његову главу ставља на колац.

Јован Лајденски је постао Матисов наследник, и назван је: Јан, краљ анабаптиста у Минстеру. Пошто је у граду остало много више жена него мушкараца, он је покушао да реши тај проблем тако што је подстицао мушкарце да се ожене с колико год жена желе. Пример крајности које су постојале у анабаптистичком краљевству у Минстеру јесте то што су прељуба и блуд кажњавани смрћу, док се полигамија толерисала и чак унапређивала. Сам краљ Јан имао је 16 жена. Када је једна од њих, Елизабет Вандшерер, затражила од њега дозволу да напусти град, јавно јој је одрубљена глава.

Опсада је трајала 14 месеци, до јуна 1535. када је град коначно пао. Минстер је слично разорење доживео тек у Другом светском рату. Ротман је побегао, али краљ Јан и још двојица водећих анабаптиста били су заробљени, мучени и погубљени. Њихова тела су била стављена у кавезе и обешена о звоник цркве Светог Ламберта. То је требало да „служи као застрашујуће упозорење свима који би и помислили да направе неку невољу“, објашњава Зајферт. Заиста, мешање у политику довело је до трагичних последица.

Шта се десило са осталим анабаптистичким заједницама? Прогонство је широм Европе трајало још неколико година. Већина анабаптиста се чврсто држала својих пацифистичких начела, иако је постојала и мањина која је била ратоборна. С временом је некадашњи свештеник Мено Симонс преузео вођство над анабаптистима, и његови следбеници су постали познати и као менонити а и под неким другим именима.

Три кавеза

Анабаптисти су углавном били религиозни људи који су покушавали да се придржавају библијских начела. Међутим, они који су били екстремнији, попут оних у Минстеру, утицали су на то да анабаптисти напусте тај циљ и да се умешају у политику. Када се то десило, овај покрет се претворио у револуционарну силу. То је довело до трагичног краја анабаптистичког покрета и средњовековног града Минстера.

Они који посете центар овог града још увек се подсећају на ужасне догађаје који су се одиграли пре скоро 500 година. Шта их подсећа на то? Три гвоздена кавеза обешена о црквени звоник.

[Фуснота]

[Слике на 13. страни]

Краљ Јан је био мучен, погубљен и обешен о звоник цркве Светог Ламберта