Животна прича

Испуњен живот упркос болним тренуцима

ИСПРИЧАЛА ОДРИ ХАЈД

Када се осврнем на преко 63 године које сам провела у пуновременој служби — а од тога 59 у светској централи Јеховиних сведока — могу да кажем да сам имала испуњен живот. Истина, било ми је јако тешко док сам посматрала свог првог мужа како лагано умире од рака и свог другог мужа како пати од страшних последица Алцхајмерове болести. Дозволите ми да вам испричам како сам упркос тим невољама сачувала радост.

ДЕТИЊСТВО сам провела на фарми у близини градића Хакстауна у преријама североисточног Колорада, близу границе с Небраском. Била сам пето од шесторо деце Орила и Нине Мок. У периоду од 1913. до 1920. рођени су Расел, Вејн, Клара и Ардис, а ја сам се родила 1921. Кертис се родио 1925.

Мајка је 1913. постала Истраживач Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. С временом смо и ми остали чланови породице постали Истраживачи Библије.

Здрав начин живота у прерији

Мој отац је увек ишао испред свог времена. Имали смо електрично осветљење у свим зградама на фарми, што је била права реткост у то време. Такође смо уживали у производима са фарме — јајима од наших кокошака, као и млеку, павлаци и путеру које смо добијали од наших крава. Користили смо коње у обрађивању земље и узгајали смо јагоде и кромпир, као и пшеницу и кукуруз.

Отац је сматрао да сва његова деца треба да се науче раду. Чак и пре него што  сам пошла у школу, научила сам да радим на њиви. Сећам се како сам лети по великој врућини плевила башту. ’Хоћу ли икад стићи до краја?‘, питала сам се. Зној ме је обливао, а пчеле су ме уједале. Понекад сам сажаљевала себе јер други млади нису морали да раде тако напорно као ми. Међутим, сада кад размишљам о свом детињству, захвална сам што су нас родитељи научили да радимо.

Свако је имао свој задатак. Пошто је Ардис боље знала да музе краве, мој посао је био да чистим шталу за коње, то јест да лопатом избацујем ђубре. Такође смо се и забављали и играли. Ардис и ја смо играле мали бејзбол у локалном тиму, и често бисмо смењивале позиције.

На прерији је ведро ноћно небо прелепо. Док сам посматрала звезде, којих је било на хиљаде, размишљала сам о нашем Створитељу Јехови Богу. Већ као дете, размишљала сам о Псалму 147:4, где стоји: „[Јехова] избраја звезде многе и све их по имену зове.“ Много пута би ми током ових ведрих ноћи наш пас Џаџ ставио главу у крило и правио ми друштво. Често сам током поподнева седела на веранди и дивила се пољима младе пшенице док је ветар повијао влати, тако да су поља на сунчевој светлости изгледала као сребро.

Мајчин добар пример

Моја мајка је била одана супруга. Отац је увек био глава куће и мајка нас је поучавала да га поштујемо. Године 1939. и он је постао Јеховин сведок. Знали смо да нас отац воли иако је тражио од нас да напорно радимо и није нас мазио. Зими је имао обичај да упрегне два коња и да нас провоза у саоницама. Како смо уживали у светлуцавом снегу!

Међутим, мајка је била та која нас је поучила да волимо Бога и да поштујемо Библију. Научили смо да је Божје име Јехова и да је он Извор живота (Псалам 36:10; 83:18). Такође смо научили да нам он пружа вођство, не да би нам ускратио задовољство, већ да би нама било добро (Исаија 48:17). Мајка је стално наглашавала да имамо један посебан задатак да обавимо. Сазнали смо да је Исус рекао својим следбеницима: „Ова добра вест о краљевству проповедаће се по целој настањеној земљи за сведочанство свим нацијама; и онда ће доћи крај“ (Матеј 24:14).

Још као дете, када сам се враћала из школе, ако не бих затекла мајку у кући потражила бих је. Једном приликом, када сам имала шест-седам година, пронашла сам је у амбару. Почела је да  пада јака киша. Биле смо у сенику, и питала сам је да ли ће Бог поново пустити потоп. Уверила ме је да је Бог обећао да никада више неће уништити земљу потопом. Такође се сећам како смо много пута трчали у подрум да бисмо се склонили од торнада, који је био честа појава.

Чак и пре него што сам се ја родила, моја мајка је учествовала у делу проповедања. У нашој кући су се одржавали састанци, а сви који су се ту окупљали имали су наду да ће живети с Христом на небу. Иако је за моју мајку проповедање од куће до куће представљало изазов, њена љубав према Богу надвладала је страх. Остала је верна све до смрти, 24. новембра 1969, када је имала 84 године. „Мајко, идеш на небо и бићеш са онима које познајеш“, шапнула сам јој на уво. Како ми је драго што сам у том тренутку била с њом и што сам изразила своје уверење у ту наду! Она ми је нежно рекла: „Ти си тако добра према мени.“

Почели смо да проповедамо

Године 1939, Расел је постао пионир, како се међу Јеховиним сведоцима називају пуновремени јеванђелизатори. Служио је као пионир у Оклахоми и Небраски до 1944. када је био позван да служи у светској централи Јеховиних сведока (која се назива Бетел) у Бруклину, у Њујорку. Ја сам постала пионир 20. септембра 1941, и служила сам у разним подручјима у Колораду, Канзасу и Небраски. Време које сам провела у пионирској служби памтим као радостан период, не само зато што сам помагала другима да упознају Јехову, већ и зато што сам научила да се ослањам на њега.

Отприлике у време када је Расел постао пионир, Вејн је студирао на источној обали након што је неко време био у радном односу. Касније је био позван у Бетел. Неко време је служио на Фарми Заједнице у близини Итаке, у Њујорку. Тамо се производила храна за малу породицу која је ту живела, као и за око 200 радника бруклинског Бетела. Вејн је користио своје вештине и искуство у Јеховиној служби до своје смрти 1988.

Моја сестра Ардис удала се за Џејмса Керна, и добили су петоро деце. Она је умрла 1997. Клара, моја старија сестра, још увек верно служи Јехови, и ја и дан-данас током годишњег одмора одлазим код ње у Колорадо. Наш најмлађи брат Кертис дошао је у бруклински Бетел средином 1940-их. Ишао је камионом до Фарме и доносио производе. Никада се није женио, и умро је 1971.

Бетелска служба — моја жеља

Моја старија браћа већ су отишла у Бетел, а моја жеља је била да и ја служим тамо. Сигурна сам да је њихов добар пример утицао на то да будем позвана. Док сам слушала мајку како говори о историји Божје организације и док сам и сама посматрала како се испуњавају библијска пророчанства која се односе на последње дане, моја жеља да служим у Бетелу бивала је све већа. Заветовала  сам се Јехови у молитви да, ако ми дозволи да служим у Бетелу, нећу никада отићи одатле осим ако то не будем морала да учиним због неких хришћанских дужности.

У Бетел сам стигла 20. јуна 1945. и био ми је додељен посао спремачице. Требало је да чистим 13 соба, да сваки дан наместим 26 кревета, као и да чистим ходнике, степеништа и прозоре. Посао је био тежак. Сваки дан док сам радила, говорила сам себи: ’Истина је да си уморна, али ти си у Бетелу, у Божјем дому!‘

На самом почетку моје бетелске службе, десило ми се нешто веома непријатно. Пошто сам одрасла на селу, нисам знала да се мали лифт за храну назива „глупи конобар“. Једног дана док сам радила неко ме је позвао телефоном и рекао: „Можеш ли да ми пошаљеш ’глупог конобара‘ доле?“ Особа која је звала одмах је спустила слушалицу, тако да нисам знала шта да радим. Али, тада сам се сетила да је један брат, који је становао на спрату где сам ја радила као спремачица, радио као конобар. Зато сам покуцала на његова врата и рекла му: ’Траже те доле у кухињи.‘

Удала сам се за Натана Нора

Још од 1920-их, бетелити који су желели да ступе у брак морали су да напусте Бетел и да на неком другом месту служе интересима Краљевства. Међутим, почетком 1950-их година, неколико њих који су служили у Бетелу већ неко време венчали су се и остали и даље у Бетелу. Тако, када је Натан Х. Нор, који је тада предводио светско дело Краљевства, почео да се занима за мене, помислила сам: ’Он ће дефинитивно остати у Бетелу!‘

Натан је имао многе одговорности док је надгледао светско дело Јеховиних сведока. Зато је био веома искрен са мном, и навео ми је доста тога о чему би требало добро да размислим пре него што пристанем да се удам за њега. У то време, он је много путовао посећујући подружнице Јеховиних сведока по целом свету и често је по неколико седмица био одсутан. Зато ми је објаснио да ћемо повремено морати да будемо раздвојени на дуже време.

Док сам била врло млада, сањарила сам о томе да се венчам у пролеће и да медени месец проведем на Хавајским острвима на Тихом океану. Међутим, венчали смо се у зиму, 31. јануара 1953, а медени месец смо провели у Њу Џерсију, и то у суботу по подне и у недељу. У понедељак смо већ радили. Па ипак, недељу дана касније, отишли смо на медени месец који је трајао једну седмицу.

Марљиви сапутник

Када је 1923. године стигао у Бетел, Натан је имао 18 година. Примио је драгоцену  обуку од искусних особа као што су били Џозеф Ф. Ратерфорд, који је предводио дело Сведока, и надгледник штампарије, Роберт Џ. Мартин. Када је брат Мартин умро, у септембру 1932, Натан је постао надгледник штампарије. Следеће године, брат Ратерфорд је повео Натана са собом када је посећивао подружнице Јеховиних сведока у Европи. У јануару 1942, када је брат Ратерфорд умро, Натану је поверена одговорност да надгледа светско дело Јеховиних сведока.

Натан је увек гледао унапред, и увек је правио планове имајући на уму пораст у будућности. Неки су сматрали да то није у реду, јер се очекивало да ће крај овог система ствари доћи врло брзо. Штавише, један брат који је видео Натанове планове упитао га је: „Шта ово треба да значи, брате Нор? Зар немаш нимало вере?“ Натан је одговорио: „Имам, али треба да будемо спремни ако крај не дође тако брзо како ми очекујемо.“

Једна идеја у чије је остварење Натан тако снажно веровао била је оснивање школе за мисионаре. Тако је 1. фебруара 1943. почела с радом мисионарска школа на великој фарми где је мој брат Вејн служио. Пошто је школа трајала око пет месеци, током којих су полазници интензивно проучавали Библију, Натан се побринуо да се и рекреирају. У почетку је и сам играо бејзбол, али касније је престао да игра јер се плашио да ће се повредити и да неће моћи да на лето присуствује обласним конгресима. Уместо тога, био је судија. Студенти су били одушевљени када је отворено мењао правила игре у корист страних студената.

Путовања с Натаном

Коначно сам и ја почела да путујем с Натаном. Уживала сам у размењивању искустава с добровољцима који су радили у подружницама, као и с мисионарима. Имала сам прилику да из прве руке видим њихову љубав и преданост, као и да сазнам каква је њихова рутина и какви су услови живота у земљама у којима служе. Годинама сам добијала писма у којима су те особе изражавале захвалност за наше посете.

Памтим многа искуства која смо доживели на нашим путовањима. На пример, када смо посетили Пољску, две сестре су се у мом присуству дошаптавале. Упитала сам их: „Зашто шапућете?“ Оне су се извиниле и објасниле да су обично шапутале када је дело Јеховиних сведока у Пољској било забрањено, јер су их тада прислушкивали у њиховим кућама.

Сестра Адах је била једна од многих који су служили под забраном у Пољској. Имала је коврџаву косу са шишкама. Једном је подигла шишке и показала ми дубок ожиљак који јој је остао од удараца које су јој прогонитељи нанели. Запрепастила сам се када сам лично видела последице окрутног поступања које су наша браћа и сестре морали да претрпе.

После Бетела, Хаваји су моје омиљено место. Памтим један конгрес на Хавајима, у граду Хилоу 1957. То је био један значајан догађај, и број присутних је био већи од броја Сведока. Градоначелник је чак дао Натану кључ града. Многи су дошли да нас поздраве, украшавајући нас традиционалним цветним огрлицама.

Још један узбудљив конгрес одржан је 1955. у Нирнбергу у Немачкој, на месту где је Хитлер одржавао војне параде. Као што је добро познато, Хитлер се заклео да ће истребити Јеховин народ у Немачкој, а сада је овај стадион био пун Јеховиних сведока! Нисам могла да зауставим сузе. Подијум је био огроман, са 144 велика стуба у позадини, што је изгледало стварно импресивно. Била сам на  позорници и могла сам да видим публику, коју је сачињавало мноштво од преко 107 000. Публика се простирала тако далеко да сам једва успела да видим последњи ред.

Могли смо да видимо какву су беспрекорност показала браћа у Немачкој, и какву снагу им је Јехова давао током прогонства под нацистичким режимом. То је оснажило нашу решеност да останемо лојални Јехови и беспрекорни. Натан је одржао закључни говор, и на крају је махао публици. Публика је узвратила опроштајни поздрав машући марамицама. То је изгледало као прелепо цветно поље.

Посета Португалу, у децембру 1974. такође је била незаборавна. Присуствовали смо првом састанку Сведока који је у Лисабону одржан након што је дело сведочења законски признато. Дело је тамо било забрањено 50 година! Иако је тада било свега 14 000 објавитеља у земљи, на два састанка која су одржана било је присутно преко 46 000 особа. Сузе су ми наврле на очи када су браћа рекла: „Не морамо више да се кријемо. Слободни смо.“

Од времена када сам почела да путујем с Натаном па све до данас уживам у неформалном сведочењу — у авиону и ресторанима — као и у уличном сведочењу. Стално носим са собом литературу, тако да сам увек спремна. Једном док сам чекала авион који је каснио, једна жена ме је питала где радим. Тако сам започела разговор и с њом и с другима који су били ту и слушали нас. Захваљујући бетелској служби и делу проповедања, увек сам била запослена и веома срећна.

Болест и охрабрење на растанку

Натан је 1976. оболео од рака и ја сам му, заједно са осталим бетелитима, помагала да се бори с болешћу. Упркос његовом лошем здрављу, често смо звали у нашу собу чланове подружница из различитих земаља који су у Бруклину били на обуци. Сећам се посета Дона и Ерлин Стил, Лојда и Мелбе Бари, Дагласа и Мери Гест, Мартина и Гертруде Пецингер, Прајса Хјуза и многих других. Често су делили с нама искуства из њихове земље. Посебан утисак на мене оставила су искуства која се тичу непоколебљивости наше браће под забраном.

Када је Натан схватио да ће ускоро умрети, дао ми је неке добре савете који су ми помогли касније кад сам постала удовица. Рекао ми је: „Имали смо срећан брак. Многи људи никада то нису имали.“ Нешто што је утицало на то да наш брак буде срећан била је Натанова обзирност. На пример, пошто смо на нашим путовањима сретали многе људе, рекао ми је: „Одри, ако ти понекад не представим неке особе, то је једноставно зато што сам заборавио њихова имена.“ Било ми је тако драго што ми је то унапред рекао.

Натан ме је подсетио: „Након смрти, наша нада је сигурна и више никада нећемо морати да патимо.“ Затим ме је подстакао: „Гледај напред, јер тамо је твоја награда. Немој да живиш у прошлости — иако ћеш увек имати успомене. Време ће зацелити ране. Немој постати огорчена и немој сажаљевати себе. Буди срећна што имаш чему да се радујеш, и што имаш све ове благослове. Када прође мало времена, видећеш да ће ти успомене доносити радост. Успомене су Божји дар.“ Додао је: „Буди запослена — буди заокупљена помагањем другима. То ће ти донети радост у животу.“ Натан је завршио свој живот на земљи 8. јуна 1977.

Брак са Гленом Хајдом

Натан ми је рекао да могу живети у прошлости, са својим успоменама, или почети нови живот. Тако сам се 1978, након што сам се преселила на Фарму у Волкилу, у Њујорку, удала за Глена Хајда,  једног веома згодног, благог и нежног човека. Пре него што је постао Сведок, служио је у ратној морнарици када су Сједињене Државе биле у рату с Јапаном.

Глен је био на патролно-торпедном чамцу, и радио је у машинском одељењу. Због буке мотора, слух му је делимично био оштећен. Након рата је постао ватрогасац. Годинама је имао ноћне море због искустава из рата. Чуо је за библијску истину од своје секретарице, која му је неформално сведочила.

Касније, 1968. године, Глен је био позван у бруклински Бетел да служи као ватрогасац. Затим, када су 1975. Фарме Заједнице добиле своја ватрогасна кола, Глен се преселио тамо. Касније је оболео од Алцхајмерове болести. Били смо у браку десет година, и онда је Глен умро.

Како ћу се суочити с тим? Поново су ме утешиле мудре речи које је Натан изговорио пре него што је умро. Стално сам читала оно што ми је написао у вези с тим како да се изборим са својим осећањима када једном останем сама. Често поделим те мисли с другима који су изгубили свог брачног друга тако да и њих теши Натанов савет. Заиста, добро је гледати напред, на шта ме је он подстакао.

Драгоцено братство

Моји драги пријатељи из бетелске породице на посебан начин су допринели томе да мој живот буде срећан и испуњен. Естер Лопез је једна моја посебно драга пријатељица. Она је 1944. дипломирала у трећем разреду Библијске школе Гилеад. У Бруклин се вратила 1950. да би служила као преводилац библијске литературе на шпански.Често сам се дружила са Естер када је Натан био одсутан. Она такође живи на Фарми. Сада је у својим деведесетим годинама и слабог је здравља, те се о њој брину у одељењу за стару браћу и сестре.

Од моје уже породице, живи су још само Расел и Клара. Расел има преко 90 година, и верно служи у бруклинском Бетелу. Он је био међу првима којима је дозвољено да након венчања остану у Бетелу. Године 1952, оженио се са Џин Ларсон, која је такође већ служила у Бетелу. Џинин брат Макс дошао је у Бетел 1939. и постао је надгледник штампарије 1942, после Натана. Макс још увек има многе одговорности у Бетелу, у шта спада и брига о његовој драгој жени Хелен, која пати од мултипле-склерозе.

Када се осврнем на 63 године пуновремене службе Јехови, могу да кажем да сам имала заиста испуњен живот. Бетел је постао мој дом, и још увек служим овде с радошћу. Могу захвалити својим родитељима што су нас научили да вредно радимо и што су усадили у нас жељу да служимо Јехови. Ипак, оно што стварно чини живот испуњеним јесте наше дивно братство и нада да ћемо живети с браћом и сестрама у земаљском рају и у сву вечност служити нашем Величанственом Створитељу, једином истинитом Богу Јехови.

[Слика на 24. страни]

Моји родитељи на дан венчања у јуну 1912.

[Слика на 24. страни]

Слева надесно: Расел, Вејн, Клара, Ардис, ја, и Кертис 1927.

[Слика на 25. страни]

Између Франсес и Барбаре Мекнот, 1944, кад сам била пионир

[Слика на 25. страни]

У Бетелу 1951. Слева надесно: ја, Естер Лопез и моја снаха Џин

[Слика на 26. страни]

С Натаном и његовим родитељима

[Слика на 26. страни]

С Натаном 1955.

[Слика на 27. страни]

С Натаном на Хавајима

[Слика на 29. страни]

С мојим другим мужем, Гленом