Пређи на садржај

Пређи на садржај

„Отпловише на Кипар“

„Отпловише на Кипар“

„Отпловише на Кипар“

ОВИМ речима у књизи Дела апостолских започиње прича о доживљајима хришћанских мисионара Павла, Варнаве и Јована Марка када су отприлике 47. н. е. отишли на Кипар (Дела апостолска 13:4). Кипар је тада, као и данас, имао врло важан стратешки положај у источном Средоземљу.

Римљани су желели да приграбе ово острво што им је и пошло за руком 58. пре н. е. Кипар је и пре тог догађаја имао веома богату историју. Освајали су га Феничани, Грци, Асирци, Персијанци и Египћани. У Средњем веку су дошли Крсташи, Франци и Млеци, а за њима Турци. Године 1914, острво је запосела Британија и владала је њиме све док оно 1960. године није стекло независност.

Данас је главни извор прихода туризам, али у Павлово време Кипар је обиловао природним богатствима која су Римљани искоришћавали да би пунили ризнице Рима. Још на самом почетку историје овог острва пронађен је бакар и процењује се да је до краја римске владавине ископано око 250 000 тона те руде. Међутим, топионице бакра су прогутале већи део густих шума. Многе шуме које су постојале на овом острву нестале су још пре Павловог доласка.

Кипар у рукама Римљана

Према делу Encyclopædia Britannica, Јулије Цезар је дао Кипар Египту, а касније је то исто учинио и Марко Антоније. Међутим, Кипар је у време владавине Августа био враћен Риму и њиме је — као што је Лука, писац Дела апостолских, тачно забележио — владао проконзул који је полагао рачуне директно Риму. Када је Павле тамо проповедао, проконзул је био Сергије Павле (Дела апостолска 13:7).

Pax Romana, међународни мир који је наметнуо Рим, довео је до отварања нових рудника на Кипру и до развитка индустрије, а самим тим и процвата трговине. Додатни приходи су остваривани захваљујући присуству римских легија и ходочасника који су долазили да обожавају Афродиту, заштитницу овог острва. То је довело до градње нових путева, лука и раскошних јавних зграда. Грчки је остао званични језик и — поред цезара — људи су углавном обожавали Афродиту, Аполона и Зевса. Народ је уживао у благостању и водио је врло богат друштвени и културни живот.

Павле се сусретао са свим тим док је уздуж и попреко путовао Кипром и поучавао људе о Христу. Међутим, хришћанство је стигло на Кипар пре Павла. Извештај из Дела апостолских говори нам да су након Стефановог убиства неки рани хришћани побегли на Кипар (Дела апостолска 11:19). Варнава, Павлов сарадник, био је родом с Кипра и с обзиром на то да је врло добро познавао острво сигурно је Павлу био одличан водич на том проповедничком путовању (Дела апостолска 4:36; 13:2).

Павловим трагом

Није лако реконструисати Павлова путовања Кипром. Међутим, археолози су готово сасвим сигурни да су Римљани изградили одличне путеве на том острву. Због конфигурације терена, чак се и данашњи савремени аутопутеви углавном протежу истим правцима којима су вероватно ишли и ти први мисионари.

Павле, Варнава и Јован Марко допловили су из Селеукије у луку Саламину. Зашто у Саламину када је престоница и главна лука био Паф? Можда зато што се Саламина налазила на источној обали, свега 200 километара од Селеукије која се налазила на копну. Иако с доласком Римљана Саламина није више била престоница већ Паф, остала је културни, образовни и трговински центар острва. У том граду је живело доста Јевреја и мисионари су почели да „објављују Божју реч у јеврејским синагогама“ (Дела апостолска 13:5).

Све што је данас остало од Саламине јесу рушевине. Па ипак, археолошка открића показују да је овај град некада био славан и богат. Пијаца, центар политичког и религиозног живота, позната је по томе што је вероватно највећа римска агора која је икада ископана у Средоземљу. Међу рушевинама које потичу из периода Цезара Августа налазе се подови с веома компликованим мозаицима, гимназије, изванредан систем купатила, стадион и амфитеатар, раскошне гробнице и огромни театар који је могао да прими 15 000 посетилаца! У близини се налазе и рушевине величанственог храма који је био посвећен Зевсу.

Међутим, Зевс није могао да спаси град од земљотреса̂. Један велики земљотрес је 15. пре н. е. сравнио са земљом већи део Саламине, мада ју је Август после тога поново изградио. Године 77. н. е. земљотрес ју је поново уништио, али је касније поново била обновљена. У четвртом веку, неколико земљотреса један за другим поново су опустошили Саламину и она никада више није достигла своју пређашњу славу. Њена лука је до Средњег века већ била пуна муља и на крају напуштена.

Не постоји извештај који би нам открио како су становници Саламине реаговали на Павлово проповедање. Међутим, Павле је проповедао и у другим градовима. Одлазећи из Саламине, мисионари су могли да пођу једним од три главна пута: један је водио ка северној обали преко Киренијских планина; други је ишао ка западу преко равнице зване Месарија и преко средишњег дела острва; и трећи је ишао уз јужну обалу.

Каже се да је Павле кренуо трећим путем. Он је водио кроз плодне, обрадиве пределе с карактеристичним црвеним земљиштем. Око 50 километара ка југозападу, пут се приближава Ларнаки пре него што скрене на север ка унутрашњости острва.

„Прођоше цело острво“

Пут је затим водио до древног града Ледре, на чијем је месту касније саграђена Никозија, данашња престоница. Избрисан је сваки траг постојања тог древног града. Међутим, центар Никозије опасан је зидинама које су Млеци подигли у 16. веку, и унутар њих налази се једна прометна, уска улица која се зове Ледра. Не знамо да ли је Павле био у Ледри. Библија нам једноставно каже да су ’прошли цело острво‘ (Дела апостолска 13:6). У делу The Wycliffe Historical Geography of Bible Lands стоји да „ове речи вероватно указују на то да је [Павле] обишао готово све јеврејске заједнице које су постојале на Кипру“.

Павле је сигурно желео да на Кипру разговара са што је могуће више људи. То значи да је из Ледре можда кренуо на југ према Аматусу и Куриону — два велика напредна града у којима је живело много људи.

Курион је био смештен високо изнад мора на литицама које су се готово под правим углом спуштале ка плажама у њиховом подножју. Овај предивни грчко-римски град погодио је исти земљотрес који је 77. н. е. уништио Саламину. На том месту постоје рушевине храма посвећеног Аполону, које потичу из 100. н. е. Стадион је могао да прими 6 000 посетилаца. У Куриону се живело луксузно о чему сведоче прелепи мозаици који су украшавали подове чак и приватних кућа.

На Паф

Пут из Куриона води узбрдо кроз прелепе пределе идући ка западу кроз подручје богато виновом лозом, и онда потпуно неочекивано почиње да се спушта, пробијајући се кроз литице ка шљунковитим плажама. Према грчкој митологији, управо је на овом месту море родило Афродиту.

Афродита је била најпопуларније грчко божанство на Кипру и горљиво је обожавана све до другог века н. е. Центар обожавања Афродите налазио се у Пафу. Ту је сваког пролећа одржавана велика свечаност у њену част. То је била прилика када су долазили ходочасници из Мале Азије, Египта, Грчке па чак и из далеке Персије. Када је Кипром завладала династија Птолемеја, Кипрани су дошли у додир са обожавањем фараона̂.

Паф је био римска престоница Кипра и седиште проконзула, и тај град је имао овлашћење да кује бакарне новчиће. И он је био уништен у земљотресу из 15. пре н. е. и као у случају Саламине, Август је обезбедио средства за обнову града. Ископавањима се установило да су богати људи у Пафу из првог века живели луксузно — откривене су широке улице, богато украшене приватне куће, музичке школе, гимназије и један амфитеатар.

Такав је био Паф у ком су били Павле, Варнава и Јован Марко, и ту је проконзул Сергије Павле — ’разборит човек‘ — ’усрдно затражио да чује Божју реч‘ упркос жестоком противљењу врачара по имену Елима. Проконзул је био „задивљен Јеховиним учењем“ (Дела апостолска 13:6-12).

Након што су са успехом проповедали на Кипру, мисионари су наставили са својим делом у Малој Азији. То прво Павлово мисионарско путовање био је један значајан период у ширењу правог хришћанства. У књизи St. Paul’s Journeys in the Greek Orient то путовање названо је „правим почетком хришћанске мисије и... Павлове мисионарске каријере“. У тој књизи још стоји: „Будући да се налази на раскршћу поморских путева који воде у Сирију, Малу Азију и Грчку, Кипар је изгледа био незаобилазна прва станица тог мисионарског подухвата.“ Али то је био тек почетак. Двадесет векова касније, хришћанско мисионарско дело још увек живи и заиста се може рећи да је добра вест о Јеховином Краљевству дословно стигла „до најудаљенијег дела земље“ (Дела апостолска 1:8).

[Мапе на 20. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

КИПАР

НИКОЗИЈА (Ледра)

Паф

Курион

Аматус

Ларнака

Саламина

КИРЕНИЈСКЕ ПЛАНИНЕ

МЕСАРИЈА

ТРОДОСКИ МАСИВ

[Слика на 21. страни]

Павле је био испуњен светим духом и на Пафу је ослепео врачара Елиму