Животна прича

Имали смо срећан и испуњен живот јер смо се спремно жртвовали

ИСПРИЧАЛИ МАРИЈАН И РОЗА ШУМИГА

’Радо ћу принети жртву‘, стоји у Псалму 54:6 (ДК). Маријана Шумигу и његову жену Розу, који живе у Француској, ова изјава је водила у животу. Недавно су испричали неке значајне догађаје из свог дугог, испуњеног живота који су провели у служби Јехови.

МАРИЈАН: Моји родитељи су били римокатолици који су емигрирали из Пољске. Отац је био прост човек. Никада није имао прилике да се школује. Међутим, током Првог светског рата док је био у рововима научио је да чита и пише. Био је побожан човек, али га је црква увек изнова разочарала.

Један догађај се посебно урезао у његов ум. Једног дана за време рата, војни свештеник је посетио његову јединицу. Када је у близини експлодирала граната, свештеник се успаничио и почео да удара свог коња крстом како би га потерао у галоп. Отац је био шокиран тиме што је Божји „изасланик“ користио „свети“ предмет да би што пре побегао. Упркос таквим искуствима и ратним страхотама које је преживео, очева вера у Бога није ослабила. Често је Богу приписивао заслугу за то што се безбедно вратио из рата.

„Мала Пољска“

Године 1911, мој отац се оженио девојком из суседног села. Звала се Ана Ћисовски. Након рата, 1919, отац и мајка су емигрирали из Пољске у Француску и отац се запослио у руднику угља. Родио сам се у марту 1926, у Кањак ле Мину у  југозападној Француској. Касније су се моји родитељи преселили у пољску насеобину у Лос ен Гоелу, у близини Ленса на северу Француске. У том месту, пекар је био Пољак, месар је био Пољак а и свештеник је био Пољак. Није чудо што се ово подручје називало Мала Пољска. Моји родитељи су били укључени у активности те заједнице. Отац је често организовао представе у којима је било скечева, музике и певања. Такође је често разговарао са свештеником, али није био задовољан одговором који му је свештеник обично давао: „Много тога остаје мистерија.“

Једног дана 1930. године, две жене су покуцале на наша врата. Оне су биле Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Мој отац је од њих добио Библију, коју је већ годинама желео да прочита. Он и мајка су такође с великим интересовањем читали библијске публикације које су добили од њих. На моје родитеље је дубоко утицало оно што су прочитали у тим публикацијама. Иако су били веома заузети, почели су да посећују састанке које су одржавали Истраживачи Библије. Разговори са свештеником постајали су све жучнији, док он једног дана није запретио мојим родитељима да ће исписати моју сестру Стефани са катехизма уколико они не престану да се друже са Истраживачима Библије. „Уопште се немојте бринути“, рекао је отац. „Од данас наша ћерка и сва наша деца иду с нама на састанке Истраживача Библије.“ Отац се исписао из цркве, и почетком 1932. моји родитељи су се крстили. Тада је било свега око 800 објавитеља Краљевства у Француској.

Роза: Моји родитељи су из Мађарске и, попут Маријанове породице, населили су се на северу Француске како би радили у рудницима угља. Рођена сам 1925. Године 1937, један Јеховин сведок, Огист Бежин, или тата Огист како смо га обично звали, почео је да доноси мојим родитељима Кулу стражару на мађарском. Сматрали су да су часописи занимљиви, али ни отац ни мајка нису постали Јеховини сведоци.

Иако сам била млада, дирнуло ме је оно што сам прочитала у Кули стражари, и тата Огистова снаха, Сузан Бежин, обратила је пажњу на мене. Моји родитељи су јој дозволили да ме води на састанке. Касније, када сам се запослила, мом оцу је почело да смета то што недељом идем на састанак. Иако је увек био благ, сада се жалио: „Радним данима ниси код куће, а недељом идеш на састанак!“ Па ипак, ја сам и даље ишла на састанке. Зато ми је једног дана отац рекао: „Пакуј се и иди!“ Било је то касно увече. Имала сам само 17 година, и уопште нисам знала где бих могла да одем. Отишла сам код Сузан и исплакала се. Била сам код  ње неких недељу дана, а онда је отац послао моју сестру да ме доведе кући. По природи сам била стидљива, али мисао која се налази у 1. Јовановој 4:18 помогла ми је да останем чврста. У том стиху стоји да „савршена љубав истерује страх“. Крстила сам се 1942. године.

Драгоцено духовно наслеђе

Маријан: Крстио сам се 1942, заједно с мојим сестрама Стефани и Мелани, и с мојим братом Стефаном. Наш породични живот окретао се око Божје Речи. Док смо сви седели за столом, отац нам је читао Библију на пољском. Вечери смо често проводили слушајући наше родитеље док су нам причали искуства из службе. Ови тренуци, драгоцени за нашу духовност, помогли су нам да заволимо Јехову и да ојачамо своје поуздање у њега. Мој отац је због слабог здравља морао да престане да ради, али се и даље бринуо о нама, како духовно тако и материјално.

Пошто је отац сада имао више времена, једном недељно водио је библијски студиј на пољском с младима из наше скупштине. Тако сам научио да читам пољски. Отац је и на друге начине храбрио младе. Када је нашу скупштину посетио брат Гистав Цопфер, који је тада надгледао дело Јеховиних сведока у Француској, отац је организовао хор и костимирану библијску драму која се темељила на извештају о гозби краља Валтасара и рукопису на зиду (Данило 5:1-31). Улогу Данила играо је Луи Пјехота, који је касније заузео чврст став против нациста. a У таквом смо окружењу ми деца одрастали. Видели смо да су наши родитељи стално били заокупљени духовним стварима. Данас схватам колико је драгоцено наслеђе које су нам оставили.

Када је 1939. избио Други светски рат, у Француској је дело проповедања Јеховиних сведока забрањено. Једном приликом су у нашем селу вршили претрес. Немачки војници су опколили све куће. Мој отац је у углу гардеробе направио дупли под, где смо крили разне библијске публикације. Међутим, неколико примерака брошурице Фашизам или слобода налазило се у покретном бифеу за пиће. Отац их је брзо сакрио у џеп од јакне која је била окачена у ходнику. Два војника и један француски полицајац претресали су нашу кућу. Следили смо се. Један војник је почео да претреса по одећи која је била окачена у ходнику и убрзо је с брошурицама у рукама ушао у кухињу, где смо ми били. Значајно нас је погледао, ставио брошурице на сто и наставио с претресом. Брзо сам покупио брошурице и склонио их у бифе који су војници већ прегледали. Тај војник више уопште није питао за брошурице — као да је потпуно заборавио на њих!

Ступање у пуновремену службу

Године 1948, одлучио сам да се ставим на располагање да служим Јехови пуновремено као пионир. Неколико дана касније, добио сам писмо од подружнице Јеховиних сведока у Француској. У писму се налазила додела да служим као пионир у скупштини Седан, близу Белгије. Моји родитељи су били пресрећни што сам се на такав начин предао служби Јехови. Међутим, отац ми је нагласио да пионирска служба неће бити одмор. То ће бити напоран посао. Ипак, рекао ми је да су његова врата за мене увек отворена и да могу да рачунам на њега кад год будем имао било какав проблем. Иако моји родитељи нису имали много новца, купили су ми нов бицикл. Још увек имам рачун од тог бицикла и када га видим очи ми се напуне сузама. Отац и мајка су умрли 1961, али још увек памтим очеве мудре речи које су ме храбриле и тешиле током свих ових година службе.

 Још један извор охрабрења била је 75-годишња сестра из скупштине Седан, по имену Елиз Мот. Лети сам возио бицикл у удаљена села како бих тамо проповедао, а Елиз би дошла возом. Међутим, једног дана машиновође су штрајковале, тако да Елиз није могла да се врати кући. Једино решење које ми је пало на памет било је да седне на пртљажник мог бицикла и да је возим кући — иако то није било нимало удобно путовање. Следећег јутра, понео сам јастуче и дошао по Елиз. Више није ишла возом, а од новца који је на тај начин уштедела куповала нам је топли напитак у време ручка. Ко би могао и помислити да ће мој бицикл служити као јавно превозно средство?

Веће одговорности

Године 1950, замољен сам да служим као покрајински надгледник за целу северну Француску. С обзиром да сам имао само 23 године, прво што сам осетио био је страх. Мислио сам да су ме одговорна браћа из подружнице заменила с неким! По мојој глави су се врзмала питања: ’Јесам ли ја способан за то духовно и физички? Како ћу се навићи на други смештај сваке седмице?‘ Штавише, када сам имао шест година, оболео сам од једног очног обољења које се назива дивергентна разрокост. Због тога ми једно око бежи у страну. Увек ми је било нелагодно због тога, и увек сам се бринуо како ће други реаговати на то. На срећу, тада ми је много помогао Стефан Бехуник који је дипломирао у мисионарској школи Гилеад. Брат Бехуник је био прогнан из Пољске због дела проповедања и добио је доделу у Француској. Импресионирала ме је његова храброст. Имао је дубоко поштовање према Јехови и истини. Неки су мислили да је престрог према мени, али ја сам од њега много научио. Његова чврстина ми је помогла да стекнем самопоуздање.

Захваљујући томе што сам био у покрајинској служби, доживео сам нека лепа искуства на терену. Године 1953, замолили су ме да посетим извесног господина Паолија, који је живео јужно од Париза, а који се претплатио на Кулу стражару. Нашли смо се и сазнао сам да је он војно лице у пензији и да је одушевљен Кулом стражаром. Рекао ми је да је прочитао чланак о Меморијалу Христове смрти у недавном издању, па је зато сам прославио Меморијал, а остатак вечери је провео читајући Псалме. Разговарали смо скоро цело послеподне. Пре него што сам отишао, разговарали смо кратко и о крштењу. Касније сам га путем писма позвао на покрајински састанак који се одржавао почетком 1954. Господин Паоли не само да је дошао, него је и био међу 26 особа које су се на том конгресу крстиле. Оваква искуства за мене су још увек извор радости.

Роза: Почела сам да служим као пионир у октобру 1948. Након што сам служила у Анору, близу Белгије, додељена сам у Париз заједно с још једном пионирком,  Ирен Колански (сада Лерој). Живеле смо у једној собици у Сен Жермен де Преу, у самом центру града. Као девојка са села, имала сам страх од Парижана. Мислила сам да су сви они префињени и врло интелигентни. Међутим, док сам им проповедала, убрзо сам схватила да се они ништа не разликују од других људи. Домари су нас често избацивали из зграда и било је тешко започети библијски студиј. Па ипак, неки људи су прихватили нашу поруку.

Током покрајинског састанка 1951, Ирен и ја смо биле интервјуисане у вези с нашом пионирском службом. Погодите ко нас је интервјуисао! Млади покрајински надгледник по имену Маријан Шумига. Срели смо се једном пре тога, али након овог конгреса почели смо да се дописујемо. Маријан и ја смо имали много тога заједничког, укључујући и то што смо се крстили исте године и постали пионири исте године. Што је најважније, обоје смо желели да останемо у пуновременој служби. Зато смо се након дубоког размишљања под молитвом венчали 31. јула 1956. Тада сам започела један потпуно нов начин живота. Морала сам да се навикнем не само на то да будем супруга већ и на то да пратим Маријана у покрајинској служби, што је значило да сваке седмице спавам у другом кревету. У почетку то није било нимало лако, али пред нама су били велики благослови.

Испуњен живот

Маријан: Током година, имали смо предност да учествујемо у организовању неколико конгреса. Посебно драге успомене вежу ме за конгрес одржан у Бордоу 1966. У то време, дело Јеховиних сведока у Португалу било је забрањено. Зато је конгресни програм изнесен и на португалском ради оних Сведока који су имали могућност да допутују  у Француску. Дошло је на стотине браће и сестара из Португала, и било је тешко свима њима обезбедити смештај. Пошто Сведоци у Бордоу нису могли да приме све њих, изнајмили смо једну празну биоскопску салу да би послужила као спаваоница. Склонили смо сва седишта, а завеса с позорнице послужила је да се сала подели на две спаваонице — за браћу, и за сестре. Такође смо поставили тушеве и умиваонике, ставили сено преко бетонског пода и прекрили га шаторским платном. Сви су били задовољни.

Након програма, посетили смо браћу и сестре у спаваоници. Атмосфера је била дивна. Њихова искуства су била веома охрабрујућа иако су годинама доживљавали противљење! Када су после конгреса отишли, свима су нам очи биле пуне суза.

Две године раније, 1964, добио сам још једну предност — да служим као обласни надгледник. Поново сам се питао да ли сам дорастао том задатку. Међутим, схватио сам да су одговорна браћа очигледно сматрала да сам способан за то чим су ми доделила ту предност. Било је лепо сарађивати с покрајинским надгледницима. Много сам научио од њих. Многи од њих су прави примери стрпљења и истрајности, што је у Јеховиним очима веома важно. Разумео сам да Јехова најбоље зна како да нам помогне, само ако научимо да чекамо на њега.

Подружница нас је 1982. замолила да бринемо и о малој групи од 12 објавитеља који су говорили пољски у Булоњ Биланкору, на периферији Париза. За мене је то било право изненађење. Знао сам теократске изразе на пољском, али било ми је тешко да склапам реченице. Међутим, браћа су била љубазна и спремна на сарадњу, што ми је много помогло. Данас та скупштина има око 170 објавитеља, од којих су око 60 њих пионири. Касније смо Роза и ја посећивали пољске групе и скупштине и у Аустрији, Данској и Немачкој.

Нове околности

Посећивање различитих скупштина било је наш начин живота, али због мог слабог здравља 2001. морали смо да престанемо с путујућом службом. Пронашли смо стан у граду Питивјеу, где живи моја сестра Рут. Подружница нас је љубазно наименовала за специјалне пионире, са захтевом у сатима који је прилагођен нашим околностима.

Роза: Прва година након што смо престали с путујућом службом била ми је јако тешка. За мене је то била тако драстична промена да сам се осећала бескорисно. Тада сам рекла себи: ’Још увек можеш да користиш своје време и снагу коју имаш служећи као пионир.‘ Сада сам срећна што могу да сарађујем с пионирима из наше скупштине.

Јехова се увек бринуо о нама

Маријан: Веома сам захвалан Јехови што је у протеклих 48 година Роза била уз мене. Током свих ових година путујуће службе, она ми је била велика подршка. Ниједном је нисам чуо да каже: ’Волела бих да се скрасимо и да имамо свој дом.‘

Роза: Понекад би ми неки рекли: „То како ви живите није нормалан начин живота. Увек сте с другим људима.“ Али шта је „нормалан начин живота“? Ми често око себе гомиламо ствари које нас могу ометати у духовним активностима. А у ствари оно што нам је заиста потребно јесте добар кревет, храна и још неколико  неопходних ствари. Као пионири, у материјалном погледу смо имали врло мало, али ипак смо имали све што нам је било потребно да бисмо вршили Јеховину вољу. Понекад су ме питали: „Шта ћете радити када остарите, а немате ни своју кућу ни пензију?“ Тада бих им цитирала речи из Псалма 34:10: „Који се њега [Јехове] боје ништа им не недостаје“. Јехова се увек бринуо о нама.

Маријан: И те како! Штавише, Јехова нам је давао и више него што нам је било потребно. На пример, 1958. сам изабран да представљам нашу покрајину на међународном конгресу у Њујорку. Међутим, нисмо имали средстава да купимо карту за Розу. Једне вечери нам је један брат дао коверту на којој је писало „Њујорк“. Новац који смо добили на поклон омогућио је Рози да путује са мном!

Роза и ја уопште не жалимо због тога што смо толике године провели у служби Јехови. Нисмо ништа изгубили а добили смо све — испуњен и срећан живот у пуновременој служби. Јехова је тако диван Бог. Научили смо да се потпуно уздамо у њега, и још више смо га заволели. Нека наша хришћанска браћа дала су свој живот како би остала верна. Међутим, ја верујем да особа може и постепено да жртвује свој живот, током година. То је оно што смо се Роза и ја све до сад трудили да радимо, а одлучни смо да тако наставимо и убудуће.

[Фуснота]

[Слика на 20. страни]

Франсоаз и Ана Шумига и њихова деца Стефани, Стефан, Мелани и Маријан, око 1930. Маријан стоји на столици.

[Слика на 22. страни]

Горе: Нуђење библијских публикација на тезги у Арментјеу, на северу Француске, 1950.

[Слика на 22. страни]

Лево: Стефан Бехуник с Маријаном 1950.

[Слика на 23. страни]

Маријан и Роза дан пре венчања

[Слика на 23. страни]

Роза (прва слева) и њена партнерка у пионирској служби, Ирен (четврта слева), 1951, најављују конгрес

[Слика на 23. страни]

У покрајинској служби, превозно средство углавном је био бицикл