Млинови који нас хране хлебом

О ЊЕМУ се говори као о „насушном хлебу“, „основној намирници“, „човековом извору хране који одвајкада подржава живот“. Заиста, хлеб је човекова главна храна још од древних времена. Штавише, једна од човекових потреба које га највише заокупљају јесте да сваки дан себи обезбеди хлеб.

Основни састојак хлеба јесте обично или грубо млевено брашно које се добија млевењем житарица. Дакле, млевење је древна вештина. Нема сумње да је уситњавање зрневља како би се добило брашно било један веома напоран посао у време када нису постојале направе које олакшавају тај посао! У библијска времена, лупа од жрвња, то јест звук ручног млина, било је нешто што је указивало на нормалне, мирне услове, а када тога није било, наговештавало се опустошење (Јеремија 25:10, 11).

Шта је све током векова било укључено у млевење жита? Које су неке методе и направе које су се користиле за то? Какве нас врсте млинова данас хране хлебом?

Зашто су млинови потребни?

Јехова је првом људском пару, Адаму и Еви, рекао: „Ево дајем вам све биље што носи семе по свој земљи и сва дрвета родна која семе носе. То да вам је за храну вашу“ (Постање 1:29). Јехова Бог је човечанству за храну између осталог дао и семење житарица. Овај извор хране неопходан је за човеков опстанак, јер све житарице — укључујући пшеницу, јечам, раж, овас, пиринач, просо, шећерну трску и кукуруз — садрже угљене хидрате у виду скроба, које тело може да разгради како би добило глукозу, свој главни извор енергије.

Међутим, човеков организам не може да свари пресно цело зрно житарица. Човеку је лакше да уноси житарице у виду брашна које се користи у припреми оброка. Најједноставнији начин да се жито претвори у брашно јесте да се уситни у авану, да се здроби између два камена, или да се комбинују ова два начина.

Млинови које покреће људска снага

Статуе из древних египатских гробница приказују употребу једног од најстаријих типова млина који по облику подсећа на седло. Такав млин се састојао од два камена — одоздо је био камен који је био малко удубљен и нагнут, а одозго је био један мањи камен. Особа која је млела, обично нека жена, клекнула би пред млин и ухватила горњи камен обема рукама. Затим би се ослонила свом тежином и померала горњи камен напред-назад преко доњег камена, дробећи зрневље које се налазило између ова два камена. Какав једноставан, а ипак практичан изум!

Међутим, сати проведени у овом положају узимали су свој данак. Гурањем горњег камена и повлачењем назад, леђа, руке, бедра, колена и ножни прсти особе  која је то радила били су стално оптерећени. Проучавајући деформитете делова скелета из древне Сирије палеонтолози су закључили да су младе жене због рада на таквим млиновима често задобијале повреде проузроковане оптерећењем — оштећене чашице колена, оштећења задњег леђног пршљена и тешки остеоартритис ножног палца. Изгледа да је у Египту рад на млину био посао слушкиња (Излазак 11:5). a Неки изучаваоци верују да су Израелци, када су изашли из Египта, са собом понели баш овај млин у облику седла.

Касније је делотворност справа за млевење повећана тако што су се удубљења правила на оба камена. Левкасти отвор на горњем камену омогућио је раднику да у њега сипа жито, које је упадало право у простор између камења. У четвртом или петом веку пре н. е., у Грчкој је изумљена најпростија справа за млевење. За горњи камен је једним крајем била причвршћена хоризонтална ручка, то јест полуга. Ова полуга се држала за слободан крај и померањем напред-назад правио се мали лук, што је проузроковало трење између доњег камена и горњег камена на ком се налазио левак кроз који се сипало жито.

Сви поменути млинови имали су озбиљна ограничења. Зависили су од покретања напред-назад, за шта се није могла обучити ниједна животиња. Дакле, ови млинови су зависили од људске снаге. Затим је пронађена нова технологија — обртни млин. За то су већ могле да се користе животиње.

Обртни млинови олакшавају посао

Обртни млин је највероватније изумљен у Средоземљу, отприлике у другом веку пре н. е. До првог века наше ере, Јеврејима у Палестини био је познат такав млин, с обзиром да је Исус говорио о ’млинском камену какав окреће магарац‘ (Марко 9:42).

Млин који су окретале животиње користио се у Риму и већем делу Римског царства. Многи такви млинови и данас се могу наћи у Помпеји. Састоје се од тешког горњег камена у облику пешчаног сата, који је служио као левкаст суд који се пунио житом, и удубљеног доњег камена. Док се горњи камен обртао на доњем камену, семење жита је упадало између ова два камена и дробило се. Горњи камен је могао да буде различите величине, пречника од 45 до 90 центиметара. Ови млинови били су високи око 180 центиметара.

Не зна се да ли су ручни обртни млинови настали од млинова које покрећу животиње, или обратно. У сваком случају, предност обртног ручног млина јесте у томе што је преносив и лако га је користити. Ручни млин се састојао од два округла камена пречника од неких 30 до 40 центиметара. Горња страна доњег камена била је мало испупчена, а доња страна горњег камена мало удубљена, како би налегао на доњи камен. Горњи камен лежао је на централној обртној тачки и окретао се помоћу дрвене ручке. Обично би две жене седеле окренуте једна према другој, и свака би једном руком држала ту ручку како би њоме заједно окретале горњи камен (Лука 17:35). Једна од жена би слободном руком с времена на време сипала по мало жита у отвор на горњем камену, а друга жена би брашно које се преливало преко ивице млина скупљала на неку плитку посуду или тканину која је била раширена испод. Оваква врста  млина удовољавала је потребама војника, морнара или малих домаћинстава која су живела далеко од неких већих млинова.

Млинови које покреће вода или ветар

Око 27. године пре н. е., римски инжењер Витрувије описао је воденице свог времена. Вода која је текла ударала је о лопатице точка који је вертикално постављен на хоризонталну осовину, и тако се точак покретао. Преко зупчаника покретала се вертикална осовина. Та осовина је покретала велики горњи млински камен.

Колики је принос воденице у поређењу с приносом осталих врста млинова? Процењује се да се ручним млином може самлети мање од 10 килограма за сат времена, а најпродуктивнијим млиновима које покрећу животиње до 50 килограма. На Витрувијевој воденици могло је да се самеље чак око 150 до 200 килограма за један сат. Основни принцип који је описао Витрувије примењивали су способни градитељи воденица вековима након тога, мада је дошло до бројних промена и побољшања.

Вода није једини природни извор енергије који се користио за покретање млинског камена. Исти циљ се постиже када се уместо воденичког точка користе једра ветрењаче. Ветрењаче су се у Европи почеле користити вероватно у 12. веку н. е. и у великој мери су се користиле у Белгији, Немачкој, Холандији и на другим местима. Када су почели да се користе млинови које покреће пара и још неки извори енергије, сви извори који су се користили до тада постали су застарели, те су и ветрењаче престале да се користе.

„Хлеб наш за овај дан“

Упркос томе што су се појавили напреднији млинови, многе древне методе млевења очувале су се у разним деловима света. Аван и тучак још увек се користе у неким деловима Африке и Океаније. У Мексику и Средњој Америци користе се млинови у облику седла да би се самлео кукуруз за прављење тортиља. А бројне воденице и ветрењаче још увек се ту и тамо користе.

Међутим, у данашњем развијеном свету, већи део брашна које се користи за хлеб производи се у механизованим и потпуно аутоматским млиновима с ваљцима. Жито се постепено претвара у брашно тако што се меље између парова челичних цилиндара са избразданом површином, који се крећу различитим брзинама. Овај систем омогућава да се о истом трошку произведу различите врсте брашна.

Нема сумње да процес производње брашна за хлеб не представља тако тежак посао као некад. У сваком случају, можемо бити захвални Створитељу што нам је подарио како житарице тако и досетљивост да их претворимо у „хлеб наш за овај дан“ (Матеј 6:11).

[Фуснота]

[Слика на 23. страни]

Египатски млин у облику седла

[Извор]

Soprintendenza Archeologica per la Toscana, Firenze

[Слика на 23. страни]

У млиновима које су покретале животиње, маслине су се цедиле како би се добило уље

[Извор слике на 22. страни]

From the Self-Pronouncing Edition of the Holy Bible, containing the King James and the Revised versions