Животна прича

Образовање које је трајало целог живота

ИСПРИЧАО ХАРОЛД ГЛУЈАС

Једну сцену из детињства памтим већ више од 70 година. Сећам се како сам седео у кухињи и посматрао етикету на којој је писало „цејлонски чај“. Ту је такође била слика на којој су приказане неке жене како беру лишће чаја на бујним зеленим пољима Цејлона (садашње Шри Ланке). Та сцена, тако далека од нашег неплодног краја на југу Аустралије, распламсавала је моју машту. Мора бити да је Цејлон јако лепа и узбудљива земља! Тада нисам ни слутио да ћу 45 година свог живота провести као мисионар на том прелепом острву.

РОЂЕН сам у априлу 1922, у времену које се веома разликовало од времена у ком данас живимо. Моја породица је живела на једној изолованој фарми у близини забаченог града Кимбе, који се налази у централном делу огромног аустралијског континента на југу једне велике пустиње. Овде је живот био пун опасности, уз сталну борбу са сушом, најездом инсеката и спарином. Моја мајка је напорно радила како би се бринула о оцу и шесторо деце у нашој кућици у шипражју, која није била ништа више до обична лимена колибица.

За мене је пак пустиња у којој смо живели била узбудљиво место где сам осећао слободу. Сећам се како сам као младић са страхопоштовањем посматрао запрегнуте волове како вуку дивље шипражје, и како се олуја због које се дизала прашина над пределом надвија попут облака. Тако је  моје образовање у животу у ствари почело давно пре него што сам кренуо у школу. У школи је постојао само један учитељ, и пешачио сам до ње пет километара.

Моји родитељи су били религиозни, али никада нису ишли у цркву — углавном зато што је наша фарма била прилично удаљена од града. Па ипак, почетком 1930-их, мајка је почела да слуша на радију библијска предавања судије Ратерфорда, која је сваке седмице емитовала радио станица у Аделејду. Мислио сам да је судија Ратерфорд био неки проповедник из Аделејда, и нисам баш много био заинтересован. Међутим, мајка је сваке седмице жељно ишчекивала Ратерфордове емисије и пажљиво слушала док је његов глас шуштао на нашем старом транзистору.

Једног врелог поподнева, на нашем прашњавом подручју појавио се стари камионет и зауставио се испред наше куће. Изашла су два лепо обучена човека. То су били Јеховини сведоци. Мајка их је саслушала и дала прилог након што је узела доста књига које је одмах почела да чита. Те књиге су на њу оставиле тако дубок утисак да је убрзо замолила оца да је одвезе до комшија како би могла да им пренесе оно што је научила.

Корист од позитивног утицаја

Недуго након тога, због тешких услова живота у пустињи морали смо да се преселимо 500 километара даље у град Аделејд. Наша породица се повезала са скупштином Јеховиних сведока у Аделејду и почела је духовно да напредује. Наше пресељење такође је значило крај мог редовног образовања. Престао сам да идем у школу када сам имао 13 година, то јест када сам завршио седми разред. По природи сам био немаран, што је лако могло да ме одврати од духовних циљева да није било помоћи коју ми је пружило неколико добре браће — пионира, то јест пуновремених слугу — која су се занимала за мене.

Како је време пролазило, пример ове ревне браће утицао је на то да се у мени пробуди интерес за духовне ствари. Уживао сам у њиховом друштву и дивио се њиховој марљивости. Тако када је 1940. на конгресу у Аделејду објављен позив за пионирску службу, сам себе сам изненадио тиме што сам се пријавио. Нисам био још ни крштен и имао сам врло мало искуства у служби. Па ипак, неколико дана касније, позван сам да се придружим малој групи пионира у Ворнамбулу, граду који се налази неколико стотина километара од Аделејда, у суседној држави Викторији.

Упркос тим почетним неодлучним корацима, убрзо сам развио љубав према служби и срећан сам што могу да кажем да та љубав током свих ових година није ишчезла. У ствари, то је била прекретница у мом животу, и почео сам духовно да напредујем. Научио сам колико је важно бити  близак са особама које воле духовне ствари. Открио сам да нам, без обзира на наше образовање, њихов добар утицај може помоћи да развијемо оно најбоље у нама, и да нам током целог живота могу користити те поуке.

Кушње су ме ојачале

Тек сам започео с пионирском службом када је дело Јеховиних сведока у Аустралији забрањено. Нисам био сигуран шта треба да радим, па сам тражио савет од браће, која су истакла да говорење другима о Библији није забрањено. Зато сам заједно с другим пионирима ишао од куће до куће, преносећи људима једноставну поруку из Библије. То ме је ојачало за испите који су били преда мном.

Након четири месеца, када сам напунио 18 година позван сам у војску. Тако сам имао прилику да браним своју веру пред неколико официра и судијом за прекршаје. У то време, двадесетак браће је због става неутралности већ било у затвору у Аделејду, и ја сам им се ускоро придружио. Додељен нам је тежак рад, да вадимо камен и поправљамо путеве. То ми је помогло да развијем особине као што су истрајност и одлучност. Због нашег доброг понашања и чврстог става на крају смо задобили поштовање многих затворских чувара.

Након седам месеци био сам ослобођен, тако да сам поново почео добро да се храним и наставио сам да служим као пионир. Није било браће која би могла да ми буду партнери у пионирској служби, те сам био замољен да сам проповедам у јужној Аустралији, на једном удаљеном подручју. Пристао сам и укрцао се на брод који је пловио за полуострво Јорк, носећи са собом само оно што ми је било потребно за сведочење и мој бицикл. Када сам стигао, једна заинтересована породица ме је упутила у једну гостионицу, где се једна љубазна госпођа опходила према мени као према сину. Током дана сам возио бицикл по прашњавим путевима проповедајући у малим местима раштрканим по полуострву. Да бих проповедао на удаљеним подручјима, понекад бих преноћио у неком мотелу или гостионици. Тако сам бициклом прелазио на стотине километара и имао сам многа лепа искуства. Никад ми није превише сметало што сам са̂м у служби. Осетио сам колико Јехова брине о мени, те сам му се још више приближио.

Борио сам се са осећањем недораслости

Године 1946, примио сам писмо у ком сам био позван да започнем с путујућом службом као слуга браћи (покрајински надгледник). То је значило да треба да посећујем скупштине које се налазе у покрајини која ми је додељена. Морам да признам да су одговорности које су у то биле укључене представљале прави изазов за мене. Једног дана сам случајно чуо како један брат каже: „Харолд није баш неки говорник, али је добар у служби.“ То ме је веома охрабрило. Био сам и те како свестан да нисам баш најспособнији што се тиче вештине говорења и организовања, али веровао сам да је дело проповедања најважнија активност хришћана.

Године 1947, владало је велико узбуђење због посете браће из централе Јеховиних сведока у Бруклину, Натана Нора и Милтона Хеншела. Након посете брата Ратерфорда 1938, то је била прва посета браће из светске централе. Приликом њихове посете,  одржан је велики конгрес у Сиднеју. Попут многих младих пионира, и ја сам се интересовао за обуку за мисионаре у новоотвореној Библијској школи Гилеад у Саут Ленсингу, у САД. Неколико нас присутних питало се да ли је високо образовање услов за похађање те школе. Међутим, брат Нор је објаснио да ако можемо да прочитамо чланак из Куле стражаре и да запамтимо главне тачке, вероватно ћемо бити успешни у Гилеаду.

Сматрао сам да моје ограничено образовање представља препреку. Међутим, на моје изненађење, након неколико месеци позван сам да се пријавим за школу Гилеад. Касније сам позван у школу и 1950. похађао сам 16. разред. То је било предивно искуство, које је веома изградило моје самопоуздање. За мене је то био доказ да образовање није пресудно за успех. Уместо тога, марљивост и послушност су главни захтеви. Инструктори су нас подстакли да дамо све од себе. Пошто сам послушао њихов савет, добро сам напредовао и прилично добро сам могао да пратим обуку.

Од неплодног континента до острвског драгуља

Након дипломирања, заједно с још два брата из Аустралије добио сам доделу у Цејлону (садашњој Шри Ланки). У главни град Коломбо стигли смо у септембру 1951. Време је било топло и влажно, а наша чула у исти мах обузели су нови призори, звуци и мириси. Кад смо сишли с брода, један мисионар који је већ служио тамо дочекао ме је с позивницом за јавно предавање које ће се одржати следеће недеље на градском тргу. Изненадио сам се када сам видео своје име на тој позивници — и то као име говорника! Можете замислити мој страх. Међутим, током година пионирске службе у Аустралији научио сам да прихватим сваку доделу коју добијем. Тако сам уз Јеховину помоћ успешно одржао јавно предавање. Нас тројица смо, заједно са четворицом неожењене браће која су већ живела у мисионарском дому у Коломбу, прионули на учење тешког сингал језика док смо истовремено ишли у службу. Углавном смо у службу ишли сами, и било нам је драго што су људи били пуни поштовања и гостољубиви. За кратко време, број присутних на састанцима почео је да расте.

Како је време пролазило, почео сам озбиљно да размишљам о једној привлачној сестри пионирки по имену Сибил, коју сам упознао када сам бродом путовао у школу Гилеад. Она је путовала у Њујорк како би присуствовала међународном конгресу. Касније је и она похађала школу Гилеад, 21. разред, и 1953. добила је доделу у Хонгконгу. Одлучио сам да јој пишем, и дописивали смо се до 1955. када је Сибил дошла на Цејлон, где смо се венчали.

Прва додела коју смо као мисионарски брачни пар добили била је Џафна, град на крајњем северу Шри Ланке. Средином 1950-их, почело је трвење међу сингалским и тамилским заједницама, што је деценијама касније довело до оружаних сукоба. Како је било лепо видети Сведоке који су по народности Сингали и Тамили како једни другима пружају заклон током тог тешког времена! Та искушења су прочистила и ојачала веру браће.

Проповедање и поучавање на Шри Ланки

Да бисмо се прилагодили хиндуистичким и муслиманским заједницама, било  нам је потребно стрпљење и истрајност. Па ипак, почели смо да ценимо те културе и њихове добре стране. Пошто је било необично видети странце како путују локалним аутобусима, обично смо били мета зачуђених погледа. Сибил је одлучила да на то узврати широким осмехом. Било је дивно видети како њихова зачуђена лица одједном постају озарена прелепим осмесима!

Једном приликом, били смо заустављени код једне барикаде на путу. Након што нам је стражар поставио питање одакле смо и куда смо се упутили, почео је да поставља и нека лична питања.

„Ко је ова жена?“

„Моја супруга“, одговорио сам.

„Колико дуго сте у браку?“

„Осам година.“

„Имате ли деце?“

„Немамо.“

„Забога! Јесте ли ишли код доктора?“

У почетку смо били изненађени оваквом радозналошћу, али с временом смо на то почели да гледамо као на израз истинског занимања које тамошњи људи показују према другима. Штавише, то је једна од њихових најлепших одлика. Ако би нека особа само пар тренутака стајала на неком јавном месту, неко би јој пришао и љубазно је упитао да ли јој треба помоћ.

Промене и сећања

Током година смо поред наше мисионарске доделе у Шри Ланки уживали и у другим различитим доделама. Додељено ми је да служим у покрајинском и обласном делу и као члан Одбора подружнице. Године 1996, имао сам 74 године. Тада сам иза себе имао 45 година мисионарске службе у Шри Ланки. Када сам први пут био на састанку у Коломбу, било је присутно двадесетак људи. Тај број је сада порастао на преко 3 500! На многе од ових драгих особа, Сибил и ја гледамо као на своју духовну децу и унуке. И поред свега тога, остало је још много посла у овој земљи — посла за који је била потребна енергија и способност које имају млађи од нас. С тим на уму, прихватили смо позив Водећег тела да се вратимо у Аустралију. Тако су способни млађи брачни парови имали прилику да дођу на наше место, као мисионари у Шри Ланки.

Сад сам у 83. години свог живота, и Сибил и ја се радујемо што смо још увек довољно здрави да и даље можемо служити као специјални пионири у Аделејду, месту где сам некада живео. Служба нам помаже да останемо будни и прилагодљиви. Такође нам је помогла да се прилагодимо потпуно другачијем начину живота у овој земљи.

Јехова и даље брине о свим нашим материјалним потребама, а браћа и сестре у нашој скупштини пружају нам пуно љубави и велику подршку. Недавно сам добио нову доделу да служим као секретар у својој скупштини. Разумео сам да докле год настојим да верно служим Јехови, моје образовање се наставља. Када се осврнем на све ове године, још увек се чудим како је један обичан, немаран младић из шипражја могао да добије тако дивно образовање — образовање које траје целог живота.

[Слика на 26. страни]

На дан нашег венчања, 1955.

[Слика на 27. страни]

У служби на терену 1957. с Рејганом Кадиргамаром, братом са Шри Ланке

[Слика на 28. страни]

Са Сибил, данас