Животна прича

Одлучно смо заступали Божју Владавину

ИСПРИЧАО МИХАЛ ЖОБРАК

Након што сам месец дана провео у самици, био сам изведен пред иследника. Убрзо је сав поцрвенео и почео да виче: „Ви сте шпијуни! Амерички шпијуни!“ Шта га је толико разљутило? Управо ме је упитао којој религији припадам, на шта сам одговорио: „Ја сам Јеховин сведок.“

ОВО се догодило пре више од пола века. Земља у којој сам живео у то време била је под комунистичком владавином. Међутим, много пре тога већ смо се суочили са жестоким противљењем нашем хришћанском образовном делу.

Осетили смо жестину рата

Имао сам осам година када је 1914. почео Први светски рат. У то време је моје село Залужице било под влашћу Аустро-Угарске монархије. Рат није само пореметио ситуацију у свету већ је и напрасно прекинуо моје детињство. Мој отац је погинуо већ прве године рата. То је моју мајку, моје две млађе сестре и мене оставило у крајњој беди. Будући да сам био најстарије дете, и једино мушко у кући, имао сам много посла на нашој малој фарми и око куће. Од малена сам био веома религиозан. Свештеник у нашој реформистичкој (калвинистичкој) цркви чак ме је замолио да га мењам и поучавам другове у школи када он није ту.

Одахнули смо када се 1918. године Велики рат завршио. Аустро-Угарска монархија се распала и ми смо постали држављани Чехословачке. Убрзо су се вратили кући многи који су из нашег подручја отишли у Сједињене Државе. Међу њима је био и Михал Петрик, који је 1922. дошао у наше село. Једном је посетио једну породицу  у комшилуку и том приликом смо позвани и моја мајка и ја.

Божја владавина нам постаје стварна

Михал је био Истраживач Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати, и говорио је о важним библијским питањима која су ме заинтересовала. Најинтересантније међу њима било је долазак Јеховиног Краљевства (Данило 2:44). Када је рекао да ће се идуће недеље у селу Захор одржати један хришћански састанак, одлучио сам да одем. Устао сам у четири сата ујутру и пешице отишао до једног рођака, који је живео осам километара далеко, да бих позајмио бицикл. Након што сам закрпио пробушену гуму, прешао сам још 24 километра до села Захор. Нисам знао где ће се одржати тај састанак, па сам полако ишао једном улицом. Затим сам препознао песму Краљевства која је допирала из једне куће. Срце ми је заиграло од радости. Ушао сам у ту кућу и објаснио зашто сам дошао. Био сам позван да доручкујем с породицом која је ту живела и након тога су ме повели на састанак. Иако сам пешице и бициклом на повратку кући превалио више од 30 километара, уопште нисам осећао умор (Исаија 40:31).

Одушевила су ме јасна, библијска објашњења која су имали Јеховини сведоци. Могућност потпуног и задовољавајућег живота под Божјом владавином дирнула ми је срце (Псалам 104:28). Мајка и ја смо одлучили да напишемо писмо цркви у ком смо изјавили да иступамо из ње. Због тога су почеле да круже многе приче по селу. Неки људи једно време нису хтели ни да разговарају с нама, али ми смо имали добро друштво многих Сведока из нашег краја (Матеј 5:11, 12). Убрзо после тога крстио сам се у реци Ух.

Служба постаје наш начин живота

Користили смо сваку прилику да проповедамо о Јеховином Краљевству (Матеј 24:14). Посебно смо се усредсредили на добро организовано групно сведочење недељом. Људи су тада углавном рано устајали због чега смо прилично рано могли да започнемо са службом. Касније у току тог дана био је одржаван састанак за јавност. Библијски учитељи су говорили готово без икаквих белешки. Узимали су у обзир број заинтересованих људи, њихово религиозно порекло и питања која су их занимала.

Библијске истине које смо проповедали отвориле су очи многим искреним људима. Убрзо након што сам се крстио, проповедао сам у селу Трховиште. Разговарао сам с једном веома љубазном госпођом, по имену Зузана Москал. Она и њена породица су били калвинисти, баш као и ја некада. И поред тога што је добро познавала Библију, није имала одговоре на многа библијска питања. Сат времена смо разговарали и оставио сам јој књигу Харфа Божја. a

Породица Москал је убрзо у своје редовно читање Библије укључила и читање књиге Харфа. Више породица из тог села показало је занимање и почело да долази на наше састанке. Њихов калвинистички свештеник их је строго упозорио да не контактирају с нама и да не читају нашу литературу. Онда су неке заинтересоване особе предложиле свештенику да дође на наш састанак и у отвореној дебати оповргне наша учења.

Свештеник је дошао, али није успео да докаже своја учења ниједним аргументом из Библије. Да би се одбранио, рекао је: „Не можемо да верујемо свему што пише у Библији. Њу су написали људи, и религиозна питања се могу објаснити и на друге начине.“ Ово је за многе била прекретница. Неки су рекли свештенику да, уколико он не верује Библији, они више неће долазити да слушају његове проповеди. Тако су раскинули везе с Калвинистичком црквом и око 30 људи из села заузело је чврст став за библијску истину.

 Проповедање добре вести о Краљевству постало је наш начин живота, тако да је сасвим природно то што сам за животног сапутника тражио некога ко потиче из духовно јаке породице. Један од мојих сарадника у служби био је и Јан Петрушка, који је истину упознао у Сједињеним Државама. Његова ћерка Марија је оставила утисак на мене зато што је била спремна да сведочи свакоме, баш као и њен отац. Венчали смо се 1936, и Марија је 50 година била мој верни сарадник, све док није умрла 1986. Године 1938, добили смо нашег сина јединца, Едварда. Тада је већ било очигледно да ће Европу захватити још један рат. Како ће то утицати на наше дело?

Наша хришћанска неутралност на испиту

Када је почео Други светски рат, Словачка, која је постала засебна држава, била је под утицајем нациста. Па ипак, влада није предузимала ништа конкретно против Јеховиних сведока као организације. Наравно, морали смо да радимо у тајности, а литература нам је била цензурисана. И поред тога, опрезно смо наставили са својим активностима (Матеј 10:16).

Рат се распламсавао и ја сам био регрутован у војску, иако сам имао више од 35 година. Због хришћанске неутралности одбио сам да учествујем у рату (Исаија 2:2-4). Срећом, пре него што су власти одлучиле шта ће са мном, сви који су били мојих година били су ослобођени.

Знали смо да је нашој браћи која су живела у градовима далеко теже да дођу до ствари потребних за живот него нама на селу. Желели смо да поделимо оно што смо имали (2. Коринћанима 8:14). Зато бисмо узели хране колико год смо могли да понесемо и путовали више од 500 километара у Братиславу. Везе хришћанског пријатељства и љубави које смо створили током тих ратних година подржавале су нас током тешких година које су уследиле.

Како смо добили потребно охрабрење

Словачка је после Другог светског рата поново постала део Чехословачке. Од 1946. до 1948, Јеховини сведоци из Чехословачке одржавали су конгресе или у Брну или у Прагу. Ми из источне Словачке путовали смо посебним возовима који су били намењени за делегате конгреса. Ти возови би се могли назвати распеваним возовима, јер смо певали дуж читавог пута (Дела апостолска 16:25).

У посебном сећању ми је остао конгрес који је 1947. одржан у Брну, јер су том  приликом присуствовала три хришћанска надгледника из светске централе, укључујући и брата Натана Х. Нора. Да бисмо најавили јавно предавање, многи од нас су шетали градом носећи на грудима и леђима табле на којима је била исписана тема предавања. Нашем сину Едварду, који је тада имао само девет година, било је веома криво што он то није могао да ради. Зато су браћа направила мање знаке и то не само за њега већ и за осталу децу. Ова група младих је изузетно лепо најавила говор!

У фебруару 1948. на власт су дошли комунисти. Знали смо да је само питање времена када ће влада предузети кораке да ограничи нашу службу. У Прагу је у септембру 1948. одржан конгрес и није нам било свеједно док смо очекивали још једну забрану јавног окупљања, после само три године слободе састајања. Пре завршетка конгреса, усвојили смо једну резолуцију, која је делимично гласила овако: „Ми Јеховини сведоци који смо се овде окупили... решени смо да у још већој мери обављамо ову врсну службу и да, уз Господову наклоност, истрајемо у њој у време кушњи, и да с још већим жаром објављујемо јеванђеље о Божјем краљевству.“

’Државни непријатељи‘

Само два месеца после тог конгреса у Прагу, тајна полиција је извршила рацију у Бетелу близу Прага. Запленили су имовину, конфисковали сву литературу коју су нашли и ухапсили све бетелите као и још неку браћу. Али то је био тек почетак.

У ноћи између 3. и 4. фебруара 1952, припадници службе безбедности преплавили су земљу и ухапсили преко 100 Сведока. Међу њима сам био и ја. Око три сата ујутру полиција је пробудила моју породицу. Без икаквог објашњења, замолили су ме да пођем с њима. Руке су ми везане лисицама, стављен ми је повез преко очију и заједно с још неколико особа ушао сам у задњи део камиона. Завршио сам у самици.

Читавих месец дана нико није разговарао са мном. Једина особа коју сам виђао био је стражар који ми је кроз један отвор на вратима дотурао оскудне оброке. Онда сам био изведен пред иследника који је поменут на почетку. Назвао ме је шпијуном и затим додао: „Религија је знак незнања. Нема Бога! Не можемо вам дозволити да заваравате нашу радничку класу. Или ћете висити на вешалима или трунути у затвору. Кад би се чак и ваш Бог појавио овде и њега бисмо убили!“

Пошто су власти знале да не постоји неки конкретан закон који забрањује нашу активност, желели су да редефинишу нашу активност како би одговарала постојећим законима, и то тако што су нас приказивали као „државне непријатеље“ и стране шпијуне. Да би то успели, требало је да нас сломе и натерају да „признамо“ лажне оптужбе. Након испитивања те ноћи нису ми дозволили да спавам. За неколико сати су ме поново испитивали. Овога пута иследник је хтео да потпишем следећу изјаву: „Ја, као непријатељ народа демократске Чехословачке нисам се придружио [земљорадничкој задрузи] зато што сам чекао Американце.“ Одбио сам да потпишем ту лаж и због тога су ме стрпали у ћелију.

 Било ми је забрањено да спавам, легнем, па чак и да седим. Могао сам једино да стојим или да шетам. Када бих се уморио, легао бих на бетонски под. Онда би ме стражари поново одвели у иследникову канцеларију. „Хоћеш ли сада да потпишеш?“, упитао је иследник. Када сам поново одбио, ударио ме је у лице. Почео сам да крварим. Он је онда промумлао стражарима: „Хоће да се убије. Ставите га под непрестани надзор!“ Поново су ме вратили у самицу. Током шест месеци таква испитивања понављала су се много пута. Никаква идеолошка убеђивања нити покушаји да ме натерају да признам да сам државни непријатељ нису ослабила моју решеност да останем беспрекоран пред Јеховом.

Месец дана пре него што је требало да изађем пред суд, из Прага је дошао тужилац који је испитивао свакога од нас 12 браће. Мене је упитао: „Шта би урадио ако би Западни империјалисти напали нашу земљу?“ „Исто што и онда када су ову земљу напали Хитлер и Совјетски Савез. Нисам се борио тада и нећу се борити ни сада зато што сам хришћанин и због тога сам неутралан.“ Он ми је онда рекао: „Не можемо да толеришемо Јеховине сведоке. Нама требају војници у случају да нас нападну Западни империјалисти, и требају нам војници који ће ослободити нашу радничку класу на Западу.“

Дана 24. јула 1953, спроведени смо у судницу. Један за другим, свих 12 нас били смо изведени пред судско веће. Искористили смо ту прилику да дамо сведочанство о нашој вери. Након што смо одговорили на лажне оптужбе које су биле изнесене против нас, један адвокат је устао и рекао: „Много пута сам био у овој судници. Обично буде много признања, покајања и чак суза. Али ови људи ће одавде изаћи много јачи него што су били кад су ушли.“ На крају је свих 12 нас проглашено кривим за ковање завере против државе. Био сам осуђен на три године затвора и држава је запленила сву моју имовину.

Старост ме није зауставила

По повратку кући још увек сам био под присмотром тајне полиције. И поред тога, вратио сам се својим теократским активностима и било ми је поверено да у духовном погледу надгледам скупштину. Иако нам је било допуштено да живимо у нашој конфискованој кући, она нам је законски била враћена тек после 40 година, након пада комунизма.

Мој боравак у затвору није и последње такво искуство у мојој породици. Кући сам био тек три године када је Едвард био регрутован да служи војску. Он је због своје библијски школоване савести то одбио и био је затворен. Годинама касније, чак је и мој унук Петер прошао кроз слично искуство иако је био слабог здравља.

Године 1989, комунистички режим у Чехословачкој је пао. Колико сам само био срећан када сам након четири деценије забране могао слободно да проповедам од куће до куће! (Дела апостолска 20:20). У томе сам учествовао све док ми је здравље то дозвољавало. Сада када имам 98 година, здравље ми није као некад, али срећан сам што још увек могу да сведочим људима о Јеховиним величанственим обећањима за будућност.

Могу да набројим 12 владара из пет држава који су владали над мојим родним градом. Били су ту диктатори, председници и један краљ. Нико од њих није пружио трајно решење за проблеме с којима су се суочавали људи над којима су владали (Псалам 146:3, 4). Захвалан сам Јехови што ми је допустио да га упознам тако рано у свом животу. Зато ми је пошло за руком да разумем шта ће све учинити помоћу Месијанског Краљевства и да избегнем испразан живот у ком нема Бога. Најбољу вест проповедам већ више од 75 година и то ми пружа смисао у животу, задовољство и предивну наду у вечни живот на земљи. Шта бих више могао да пожелим? b

[Фусноте]

[Слика на 26. страни]

Кратко након нашег венчања

[Слика на 26. страни]

Са Едвардом почетком 1940-их

[Слика на 27. страни]

Најављивање конгреса у Брну, 1947.