Животна прича

Поуздање у Јеховину бригу пуну љубави

ИСПРИЧАЛА АНА ДЕНЦ ТУРПИН

„Ти си једно велико ’ЗАШТО‘!“, рекла ми је мајка са осмехом. Док сам била мала, родитеље сам обасипала питањима. Али отац и мајка ме никада нису грдили због моје дечје знатижеље. Уместо тога, научили су ме да размишљам и да сама доносим одлуке на темељу библијски школоване савести. Испоставило се да је таква поука била веома драгоцена! Имала сам 14 година када су нацисти једног дана одвели моје вољене родитеље и никада их више нисам видела.

МОЈ отац, Оскар Денц, и мајка Ана Марија, живели су у Лераху, граду у Немачкој близу границе са Швајцарском. У младости су се активно бавили политиком, тако да су их људи у граду знали и поштовали. Међутим, 1922, убрзо по њиховом венчању, моји родитељи су променили став према политици и циљеве у животу. Мајка је почела да проучава Библију са Истраживачима Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали, и била је одушевљена када је сазнала да ће Божје Краљевство успоставити мир на земљи. Отац се убрзо придружио мајци у проучавању и почели су да посећују састанке Истраживача Библије. Отац је за Божић те године мајци чак поклонио књигу за проучавање Библије, Харфа Божја. Ја сам се родила 25. марта 1923. и била сам једино дете.

За наш породични живот вежу ме изузетно драге успомене — сећам се наших летњих шетњи по мирним  шварцвалдским шумама и мајчиних поука о вођењу домаћинства! Још увек могу да је замислим како стоји у кухињи и надгледа свог малог кувара. Што је најважније, родитељи су ме научили да волим Јехову Бога и да се уздам у њега.

Наша скупштина се састојала од четрдесетак ревних објавитеља Краљевства. Моји родитељи су врло вешто стварали прилике да говоре о Краљевству. Захваљујући својој ранијој ангажованости у друштву, били су опуштени и људи су их радо слушали. Када сам имала седам година и сама сам пожелела да проповедам од врата до врата. Првог дана у служби, сестра с којом сам ишла дала ми је неку литературу, показала на кућу и једноставно рекла: „Иди и види да ли их ово занима.“ Године 1931. били смо на конгресу Истраживача Библије у Базелу у Швајцарској. Моји родитељи су се тамо крстили.

Најпре превирања, а затим тиранија

У Немачкој је тих дана било много превирања и разне политичке странке су се обрачунавале на улицама. Једне ноћи су ме пробудили крици који су допирали из суседне куће. Два дечака тинејџерског узраста вилама су убили свог брата зато што се нису слагали с његовим политичким ставовима. Изузетно се повећала и нетрпељивост према Јеврејима. У школи је једна девојчица морала сама да стоји у ћошку само зато што је била Јеврејка. Било ми је веома жао ње, али нисам ни слутила да ћу ускоро и сама сазнати како је то када те други избегавају.

Дана 30. јануара 1933, Адолф Хитлер је постао канцелар Немачке. Из даљине смо посматрали нацисте како на згради општине тријумфално подижу заставу с кукастим крстом. У школи нас је наш одушевљени учитељ учио да кажемо „хајл Хитлер!“. Тог поподнева сам рекла оцу за то. Био је узнемирен. „Не свиђа ми се то“, рекао је. „’Хајл‘ значи спасење. Ако бисмо рекли ’хајл Хитлер‘, то би значило да спасење очекујемо од њега а не од Јехове. Мислим да то није исправно, али сама одлучи шта ћеш урадити.“

Школски другови су почели да ме избегавају зато што сам одлучила да не поздрављам Хитлера. Неки дечаци су ме чак и ударали када наставници нису гледали. На крају су ме они ипак оставили на миру, али неке другарице су ми рекле да су им очеви забранили да се играју са мном. Била сам превише опасна.

 Два месеца после преузимања власти у Немачкој, нацисти су забранили дело Јеховиних сведока јер су наводно опасни по државу. Затворили су подружницу у Магдебургу и забранили наше састанке. Па ипак, захваљујући томе што смо живели близу границе, отац је за нас набавио дозволе како бисмо могли прелазити преко границе и ићи у Базел, где смо недељом ишли на састанке. Често је говорио да би волео да и друга браћа у Немачкој могу да добијају ту духовну храну јер би им то помогло да се храбро суоче са оним што их чека.

Опасни излети

Након затварања подружнице у Магдебургу, Јулиус Рифел, који је некада тамо служио, дошао је у Лерах, где је иначе рођен, да би организовао илегално дело проповедања. Отац се одмах понудио да помогне. Мајци и мени је објаснио да је пристао да помогне око преношења библијске литературе из Швајцарске у Немачку. Рекао је да ће то бити веома опасно и да би могао бити ухапшен у свако доба. Није желео да осећамо да и ми морамо да се укључимо у то јер је знао да ће и за нас то бити опасно. Мајка је одмах рекла: „Уз тебе сам.“ Обоје су ме погледали и рекла сам: „И ја сам с вама!“

Мајка је исхеклала једну торбицу величине отприлике као Кула стражара. Литературу би ставила у отвор на једној страни торбице, и затим би тај отвор зашила. У очевој одећи је направила тајне џепове, а направила је и два појаса у којима смо она и ја тајно могле да носимо мала средства за проучавање Библије. Одахнули бисмо и захвалили Јехови сваки пут када бисмо донели кући наше тајно благо. Литературу смо крили на тавану.

Нацисти у почетку уопште нису сумњали на нас. Нису нас испитивали нити су претраживали нашу кућу. И поред тога, одлучили смо да у случају опасности упозоримо браћу помоћу једне шифре — 4711; то је било име једне познате колоњске воде. Ако би било опасно да дођу код нас, упозорили бисмо их тако што бисмо на неки начин користили тај број. Отац им је такође рекао да пре него што дођу код нас погледају прозоре на дневној соби. Ако би леви прозор био отворен, то би значило да нешто није у реду и да не треба да прилазе кући.

Током 1936. и 1937, Гестапо је спровео масовна хапшења и на хиљаде Сведока је завршило у затворима и концентрационим логорима, где се с њима поступало на најокрутније и најсвирепије начине. Подружница у Берну, у Швајцарској, почела је да сакупља материјал, укључујући и извештаје који су прокријумчарени из логора, за књигу под насловом Крсташки рат против хришћанства (Kreuzzug gegen das Christentum), у којој се говорило о нацистичким злочинима. Преузели смо на себе ризичан задатак да преносимо те тајне извештаје преко границе  у Базел. Да су нас нацисти ухватили с тим веома опасним документима, били бисмо затворени истог трена. Плакала сам док сам читала о мукама које су подносила наша браћа. Па ипак, нисам се уплашила. Била сам сигурна да ће Јехова и моји родитељи, моји најбољи пријатељи, бринути о мени.

Са 14 година сам завршила школу и запослила се у једној продавници кућних апарата. На наша курирска путовања углавном смо одлазили када отац није радио, суботом после подне или недељом. У просеку смо ишли сваке друге седмице. Изгледали смо као и свака друга породица која викендом иде на излет и стражари на граници нас нису заустављали нити покушавали да нас претресу скоро четири године — све до једног дана у фебруару 1938.

Откривени!

Никада нећу заборавити како је изгледало лице мог оца када смо стигли на место надомак Базела где смо преузимали литературу и видели велику хрпу литературе која нас је чекала. Чланови једне породице који су исто тако служили као курири били су ухапшени и зато је требало да понесемо више књига. На граници смо били сумњиви једном царинику и он је наредио да нас претресу. Када су пронашли књиге, под наоружаном стражом смо сачекали полицију. Док смо се возили с полицијом, отац ми је стегнуо руку и прошапутао: „Немој бити издајник. Никога немој одати!“ „Нећу“, уверила сам га. По повратку у Лерах, одвели су мог вољеног оца. Тада сам га последњи пут видела, а онда су се затворска врата затворила за њим.

Људи из Гестапоа су ме испитивали четири сата, захтевајући да им дам имена и адресе других Сведока. Када сам одбила, један иследник се разбеснео и запретио ми: „Имамо ми и друге начине да те натерамо да причаш!“ Ништа нисам одала. Онда су мајку и мене одвели у нашу кућу и први пут је претражили. Мајку су одвели у притвор, а мене су послали код тетке и поверили јој старатељство нада мном, не знајући да је и она била Сведок. Иако ми је било допуштено да одлазим на посао, четворица људи из Гестапоа седели су у колима која су била паркирана испред куће и пратили сваки мој корак, док је један полицајац патролирао улицом.

Неколико дана касније, за време ручка, изашла сам из куће и угледала једну младу сестру како бициклом иде према мени. Док се приближавала, схватила сам да ће ми дотурити неки папирић. Чим сам га узела, окренула сам се да видим да ли су људи из Гестапоа видели шта сам урадила. На моје изненађење, баш у том тренутку нешто су се засмејали и забацили главе уназад!

Та сестра ми је дотурила поруку да тог послеподнева одем код њених родитеља. Али с обзиром на то да сам била под присмотром људи из Гестапоа, питала сам се како да то урадим а да њене родитеље не изложим опасности? Погледала сам у четворицу агената Гестапоа у колима а онда у полицајца који је шетао улицом горе-доле. Нисам знала шта да радим и горљиво сам се молила Јехови да ми помогне. Одједном, полицајац је отишао до кола у којима су били људи из Гестапоа и разговарао с њима. Онда је ушао у кола и они су отишли!

У том моменту је дошла моја тетка. Подне је већ било прошло. Прочитала је поруку и мислила је да треба да одемо до те куће као што је писало, претпостављајући да су браћа организовала да ме одведу у Швајцарску. Када смо стигле, та породица ме је упознала с једним човеком кога до тад нисам знала, Хајнрихом Рајфом. Рекао ми је да му је драго што сам безбедно дошла и да је дошао како би ми помогао да побегнем у Швајцарску. Дао ми је пола сата да се нађем с њим у шуми.

Живот у изгнанству

Била сам сва уплакана када сам се нашла с братом Рајфом, јер ми се срце цепало при помисли да остављам своје родитеље. Све се десило тако брзо. После  неколико тренутака неизвесности, помешали смо се с групом туриста и безбедно прешли швајцарску границу.

Када сам стигла у подружницу у Берну, сазнала сам да су се тамошња браћа постарала да побегнем. Љубазно су ми допустили да останем у Бетелу. Радила сам у кухињи и у томе сам баш уживала. Али живот у изгнанству падао ми је тако тешко јер нисам знала шта ће бити с мојим родитељима, који су били осуђени на по две године затвора! Понекад би ме туга и забринутост савладали и тад бих се закључала у купатило и плакала. Али редовно сам се дописивала с родитељима и они су ме храбрили да останем лојална.

Покренута примером вере својих родитеља, предала сам живот Јехови и крстила се 25. јула 1938. После годину дана проведених у Бетелу, отишла сам да радим у Шанелазу где је била смештена фарма коју је купила подружница у Швајцарској да би обезбедила храну за бетелску породицу и сместила браћу која су бежала од прогонства.

Када су 1940. моји родитељи издржали казне, нацисти су им понудили да их ослободе ако се одрекну своје вере. Држали су се чврсто и били су послати у концентрационе логоре; отац у Дахау, а мајка у Равенсбрик. У зиму 1941, моја мајка и друге Сведокиње у логору одбиле су да раде за војску. По казни, биле су приморане да 3 дана и 3 ноћи стоје на хладноћи, након чега су биле стрпане у мрачне ћелије и изгладњиване 40 дана. Затим су их тукли. Мајка је умрла 31. јануара 1942, три недеље након што је била дивљачки претучена.

Отац је из Дахауа био премештен у Маутхаузен у Аустрији. У том логору нацисти су систематски убијали затворенике изгладњивањем и тешким физичким радом. Међутим, шест месеци након што је мајка умрла, нацисти су убили и оца, али на другачији начин — медицинским експериментима. Лекари у логору користили су људе као заморчиће и намерно их инфицирали туберкулозом. После тога, затвореницима би у срце била убризгана смртоносна инјекција. У званичном извештају стоји да је отац умро због „ослабљеног срчаног мишића“. Имао је 43 године. За та брутална убиства сазнала сам тек месецима касније. И данас се расплачем када се сетим мојих драгих родитеља. Међутим, како тада тако и сада, теши ме то што знам да су и отац и мајка, који су имали небеску наду, сигурни у Јеховиним рукама.

После Другог светског рата, имала сам предност да похађам 11. разред Библијске школе Гилеад у Њујорку. Какво је само задовољство било пет месеци се потпуно посветити проучавању Писма! Након што сам 1948. дипломирала, била сам послата у Швајцарску да служим као мисионар. Недуго након тога упознала сам Џејмса Л. Турпина, верног брата који је завршио пети разред Гилеада. Он је служио као надгледник прве подружнице у Турској.  Венчали смо се у марту 1951. и убрзо смо сазнали да ћемо постати родитељи! Преселили смо се у Сједињене Државе где се у децембру те године родила Марлин.

Џим и ја смо током година налазили велику радост у служби за Краљевство. Радо се сећам једне особе с којом сам проучавала, младе Кинескиње по имену Пени, која је заиста волела да проучава Библију. Крстила се и касније удала за Гаја Пирса који сада служи у Водећем телу Јеховиних сведока. Те драге особе су допринеле томе да се попуни празнина која је настала када сам изгубила своје вољене родитеље.

Почетком 2004, браћа у Лераху, родном граду мојих родитеља, саградили су нову Дворану Краљевства у улици Штих. У знак признања за оно што су урадили Јеховини сведоци, градско веће је одлучило да се у част мојих родитеља име те улице промени у Денцштрасе (Улица Денцових). У локалним новинама Badische Zeitung, у чланку под насловом „У знак сећања на убијени брачни пар Денц: улица добила ново име“, стајало је да су моји родитељи „у концентрационом логору за време Трећег рајха били убијени због своје вере“. За мене је тај потез градског већа био потпуно неочекиван, али сам била и веома дирнута.

Отац је имао обичај да каже да треба да планирамо унапред као да Армагедон неће доћи за нашег живота, али да треба да живимо као да ће доћи сутра — био је то драгоцени савет који сам увек настојала да примењујем. Уравнотежити стрпљење и жељно ишчекивање није увек лако, посебно откад због старосних тегоба не могу да излазим из куће. Па ипак, никад нисам посумњала у следеће обећање које је Јехова дао свим својим верним слугама: „Свим се срцем својим уздај у Јехову... Познај га на свима путевима својим, и он ће ти стазе твоје уравнити“ (Пословице 3:5, 6).

[Оквир⁄Слика на 29. страни]

ДРАГОЦЕНЕ РЕЧИ ИЗ ПРОШЛОСТИ

Једна жена која живи у селу у близини, посетила је Лерах током 1980-их година. Мештани су тада на одређено место износили ствари које им нису биле потребне и људи су могли да их разгледају и узму шта желе. Та жена је нашла једну кутију с прибором за шивење и однела је кући. Касније је на дну те кутије нашла фотографије неке девојчице и писма написана на папирима који су потицали из концентрационог логора. Та писма су је заинтересовала и запитала се ко је та девојчица с кикама.

Једног дана 2000. године, та жена је у новинама видела чланак о једној историјској изложби у Лераху. У том чланку је била описана историја Јеховиних сведока током нацизма, укључујући и причу о нашој породици. Биле су објављене и моје слике кад сам била у тинејџерским годинама. Када је упоредила фотографије и запазила сличности, жена је ступила у контакт са аутором тог чланка и рекла му за писма — свеукупно их је било 42! Добила сам их неколико седмица касније. У њима су моји родитељи стално питали тетку за мене. Никада нису престали да брину. Право је чудо што су та писма преживела и појавила се после више од 60 година!

[Слике на 25. страни]

Наша срећна породица је била раздвојена када је Хитлер дошао на власт

[Извор]

Хитлер: U.S. Army photo

[Слике на 26. страни]

1. Подружница у Магдебургу

2. Гестапо је ухапсио на хиљаде Сведока

[Слика на 28. страни]

Џим и ја налазимо велику радост у служби за Краљевство