Животна прича

Научили смо да се потпуно уздамо у Јехову

ИСПРИЧАЛА НАТАЛИ ХОЛТОРФ

Било је то у јуну 1945. Једног дана се пред нашом кућом појавио један човек бледог лица који је мирно стајао пред вратима. Моја млађа ћерка Рут уплашено је узвикнула: „Мама, неки непознат човек стоји пред нашим вратима!“ Није ни слутила да је тај непознати човек њен отац — мој драги муж, Фердинанд. Две године пре тога, само три дана након Рутиног рођења, Фердинанд је отишао од куће. Касније је био ухапшен и завршио је у нацистичком концентрационом логору. Али Рут је сада напокон упознала свог оца и наша породица је поново била на окупу. Фердинанд и ја смо имали толико тога да испричамо једно другом!

ФЕРДИНАНД је рођен 1909. у граду Килу у Немачкој, а ја сам се родила 1907. у Дрездену, такође у Немачкој. Када сам имала 12 година, моја породица је први пут дошла у контакт са Истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Када сам имала 19 година, напустила сам Евангелистичку цркву и предала свој живот Јехови.

У међувремену, Фердинанд је завршио морнаричку школу и постао морнар. Док је путовао, размишљао је о томе да ли постоји Створитељ. Када се вратио с једног путовања, посетио је свог брата који је био Истраживач Библије. Та посета је била довољна да га увери да Библија има одговоре на питања која су га мучила. Напустио је Лутеранску цркву и такође је  одлучио да престане да ради као морнар. Након што је провео свој први дан у служби, осетио је снажну жељу да до краја живота учествује у делу проповедања. Те исте ноћи, Фердинанд је предао свој живот Јехови. Крстио се у августу 1931.

Морнар и проповедник

У новембру 1931, Фердинанд је возом отпутовао у Холандију како би тамо помагао у делу проповедања. Када је брату који је организовао дело у тој земљи рекао да је био морнар, тај брат је узвикнуо: „Ти си човек који нам је потребан!“ Браћа су изнајмила брод како би група пионира (пуновремених проповедника) могла да проповеда људима који живе на северу земље, дуж пловних путева. Брод је имао посаду од пет чланова, али нико од њих није знао да управља бродом. Зато је Фердинанд постао капетан тог бродића.

Шест месеци касније, Фердинанд је замољен да служи као пионир у Тилбургу, на југу Холандије. Отприлике у то време и ја сам стигла у Тилбург да бих служила као пионир, и тамо сам упознала Фердинанда. Одмах након тога, замољени смо да се преселимо у Гронинген, у северном делу земље. Ту смо се и венчали у октобру 1932. Медени месец смо провели у кући у којој је живело неколико пионира, док смо истовремено и сами пионирили!

Године 1935, родила се наша ћерка Естер. Иако смо имали ниска примања, били смо одлучни да останемо пионири. Преселили смо се на село, где смо живели у једној малој кући. Док сам ја остајала с бебом код куће, мој муж би проводио по цео дан у служби. Следећег дана бих ја ишла у службу, а он би остајао код куће. Тако смо радили све док Естер није била довољно велика да може да иде с нама у службу.

Недуго након тога, на европској политичкој сцени надвили су се црни облаци. Сазнали смо да су Сведоци у Немачкој прогоњени, и схватили смо да ћемо убрзо и ми доћи на ред. Питали смо се како ћемо поднети такво екстремно прогонство. Године 1938, холандске власти су издале налог који је забрањивао странцима да дистрибуишу религиозне публикације. Да би нам помогли да наставимо са службом, Сведоци из Холандије су нам давали имена људи који су показали интересовање за наше дело, и тако смо с некима од њих проучавали Библију.

Отприлике у то време ближио се конгрес Јеховиних сведока. Нисмо имали средстава да купимо карте за воз како бисмо отпутовали до места одржавања конгреса, али имали смо жељу да присуствујемо. Зато смо кренули на тродневно путовање бициклом, с малом Естер која је седела на дечјем седишту које је било окачено о управљач бицикла. Ноћили смо код Сведока који су живели у местима која су нам била успут. Како смо били радосни што смо присуствовали нашем првом конгресу за целу земљу! Програм нас је ојачао за искушења која  су била пред нама. Изнад свега, подсетили смо се да треба да се уздамо у Бога. Речи из Псалма 31:7 постале су наш мото: „Ја се у Јехову уздам.“

Нацисти су нас гонили

Нацисти су у мају 1940. окупирали Холандију. Убрзо након тога, Гестапо, то јест тајна полиција, изненада је упала у нашу кућу док смо разврставали библијску литературу. Фердинанда су одвели у штаб Гестапоа. Естер и ја смо га редовно посећивале, и понекад су га испитивали и тукли пред нашим очима. Фердинанд је у децембру био изненада ослобођен, али његова слобода није дуго трајала. Док смо се једне вечери враћали кући, угледали смо кола Гестапоа поред наше куће. Фердинанд је успео да побегне, а Естер и ја смо ушле у кућу. Гестаповци су нас чекали. Тражили су Фердинанда. Те исте ноћи, након што су Гестаповци отишли, дошла је холандска полиција и одвела ме како би ме испитивала. Следећег дана смо Естер и ја отишле да се сакријемо у кућу једног новокрштеног брачног пара Сведока, породице Нордер, који су нам пружили склониште и заштиту.

Крајем јануара 1941, ухапшен је један пар пионира који је живео на једном броду. Наредног дана су покрајински надгледник (путујући слуга) и мој муж отишли на тај брод како би узели неке ствари које су припадале том пару, али ту су их напали људи који су радили за Гестапо. Фердинанд је успео да им измакне и побегне својим бициклом. Међутим, покрајински надгледник је био одведен у затвор.

Одговорна браћа су замолила Фердинанда да преузме одговорност покрајинског надгледника. То је значило да неће бити код куће више од три дана месечно. За нас је то био нови изазов, али ипак сам наставила да служим као пионир. Гестапо је почео још интензивније да тражи Сведоке, те смо морали стално да се селимо. Године 1942, селили смо се три пута. На крају смо завршили у Ротердаму, далеко од места где је Фердинанд у тајности обављао своју службу. У то време сам била трудна с нашим другим дететом. Породица Камп, чија су два сина непосредно пре тога била депортована у концентрационе логоре, љубазно нас је примила у своју кућу.

Гестапо нам је био за петама

Наша друга ћерка Рут родила се у јулу 1943. Након Рутиног рођења, Фердинанд је био с нама три дана, али онда је морао да оде, и после тога га дуго нисмо виделе. Три седмице касније, Фердинанд је у Амстердаму био ухапшен. Одведен је у станицу Гестапоа, где је потврђен његов идентитет. Тамо је био подвргнут интензивном испитивању с намером да га присиле да открије информације о нашој проповедничкој активности. Али све што је Фердинанд хтео да каже било је то да је он Јеховин сведок и да није уплетен ни у какву политичку активност. Службеници Гестапоа били су јако љути због тога што се Фердинанд, пореклом Немац, није пријавио за војну службу, и претили су му да ће га погубити као издајника.

Следећих пет месеци Фердинанда су држали у затворској ћелији, где су му стално претили да ће га стрељати. Па ипак, остао је лојалан Јехови до краја. Шта му је помогло да остане духовно јак? Божја Реч, Библија. Наравно, пошто је био Сведок, Фердинанду није било дозвољено да има Библију. Међутим, други затвореници су могли да је имају. Тако је Фердинад наговорио затвореника који је био с њим у ћелији да тражи од своје породице да му пошаљу Библију, што је он и учинио. Годинама касније, кад год би Фердинанд причао о овом догађају из свог живота, очи би му засјале и усхићено би рекао: „Какву ми је само утеху пружила та Библија!“

Почетком јануара 1944, Фердинанда су изненада одвели у концентрациони логор у Вукту, у Холандији. То се показало као сасвим неочекивани благослов за њега, јер је тамо већ било 46 Сведока. Када сам сазнала  да је премештен, била сам тако срећна јер је то значило да је још увек жив!

Проповедање и у концентрационом логору

Живот у логору је био веома суров. Свакодневно су се суочавали с великом хладноћом, а уз то им је исхрана била веома слаба и нису имали топле одеће. Фердинанд је добио озбиљну упалу крајника. Након дуге прозивке на хладноћи, јавио се у амбуланту. Ту су могли да остану пацијенти који су имали температуру од 40 степени или више. Али Фердинанда нису примили, јер је имао температуру од само 39 степени! Речено му је да се врати на посао. Међутим, помогли су му саосећајни затвореници тако што су га понекад накратко крили на топлом. Мало је лакше било када је отоплило. Такође, када су нека браћа примила пакете са храном, делили су је с другима, тако да је Фердинанд донекле повратио снагу.

Пре него што је мој муж био затворен, проповедање је било његов начин живота, тако да је и у логору наставио да говори о својим веровањима. Логорски службеници су му се често ругали због љубичастог троугла, обележја које је затворенике идентификовало као Сведоке. Међутим, Фердинанд је на такве коментаре гледао као на прилику да започне разговор с њима. У почетку је подручје на ком су браћа могла да проповедају било ограничено на бараке у којима су углавном били Сведоци. Браћа су се питала: ’Како да дођемо до других затвореника?‘ Логорски службеници су нехотице решили овај проблем. Како?

Браћа су имала једну тајну залиху библијске литературе, као и 12 Библија. Једног дана су стражари пронашли нешто од литературе, али нису могли да открију коме припада. Зато су службеници одлучили да се група Сведока растури. Казнили су их тако што су сву браћу разместили по баракама у којима су били затвореници који нису били Сведоци. Штавише, приликом оброка, браћа су морала да седе до затвореника који нису Сведоци. То се показало као благослов. Сада су браћа могла да раде оно што су највише желела — да проповедају што већем броју затвореника.

Сама сам подизала две ћерке

У међувремену смо моје две ћерке и ја још увек живеле у Ротердаму. Зима 1943/44. била је посебно тешка. Иза наше куће била је једна батерија противваздушне одбране, у којој су били немачки војници. Испред нас је била лука на реци Вал, главна мета савезничких бомбардера. То баш није било најсигурније скровиште. Осим тога, нисмо имали довољно хране. Више него икада раније, научили смо да се потпуно уздамо у Јехову (Пословице 3:5, 6).

Осмогодишња Естер је помагала нашој малој породици тако што је стајала у реду у народној кухињи. Међутим, често се дешавало да ничег више није било када би она дошла на ред. Једном када је отишла по храну, затекла се на улици када је почео ваздушни напад. Успаничила сам се када сам чула експлозије, али ускоро су моју забринутост замениле сузе радоснице када се Естер вратила кући жива и здрава, и то чак с неколико шећерних репа. „Шта се догодило?“, одмах сам је упитала. Мирно је одговорила: „Када су бомбе почеле да падају, урадила сам баш оно што ми је тата рекао да радим: ’Лези на земљу, остани доле и моли се.‘ И успело је!“

Због мог немачког акцента, било је безбедније да Естер иде у куповину како би набавила оно што се још могло набавити. То није промакло немачким војницима, који су почели да је испитују. Али она није одала ниједну тајну. Код куће сам јој пружала библијску поуку, и пошто није могла да иде у школу, учила сам је да чита и пише и поучавала је другим вештинама.

Естер ми је такође помагала у служби. Када бих кренула на библијски студиј, она  би ишла преда мном да види да ли је све чисто, да тако кажемо. Јављала ми је да ли је студент оставио договорене знаке. На пример, особа коју је требало да посетим оставила би саксију у одређеном положају на дасци прозора како би ми ставила до знања да могу да дођем. Током библијског студија, Естер би остајала напољу да би пазила на знаке опасности и при том је малу Рут у колицима гурала по улици.

У Заксенхаузен

Шта се за то време догађало са Фердинандом? У септембру 1944, заједно с многим затвореницима присилно је одведен на железничку станицу, где су затвореници у групама од по 80 њих стрпани у теретне вагоне. У сваком вагону била је једна кофа која је служила као тоалет, и једна кофа пијаће воде. Путовање је трајало три дана и три ноћи, и било је места само за стајање. Скоро да уопште није било вентилације. Вагони су били потпуно затворени, само су ту и тамо постојале неке рупице. Не може се ни описати шта су све морали да претрпе: врућину, глад и жеђ, а да и не помињемо смрад.

Воз се полако зауставио у озлоглашеном концентрационом логору Заксенхаузен. Свим затвореницима су одузете личне ствари које су још имали — изузев 12 малих Библија које су Сведоци понели са собом!

Фердинанд и још осморица браће били су послати у један логор који је био у надлежности Заксенхаузена, у Ратенау, како би тамо радили на производњи ратне опреме. Иако су им често претили погубљењем, браћа су одбила да раде такву врсту посла. Да би један другог охрабрили да остану чврсти, свако јутро су разговарали о неком библијском стиху, као што је Псалам 18:3, како би могли током дана да медитирају о њему. То им је помогло да размишљају о духовним стварима.

Коначно, артиљерија је најавила да се приближавају савезничке и руске трупе. У логор у ком су били Фердинанд и остала браћа први су стигли Руси. Дали су затвореницима нешто хране и наредили им да напусте логор. До краја априла 1945, руска војска им је дозволила да се врате кући.

Коначно заједно као породица

Дана 15. јуна, Фердинанд је стигао у Холандију. Браћа у Гронингену пружила су му срдачну добродошлицу. Ускоро је сазнао да смо живи и да живимо негде у Холандији, а до нас је стигла вест да се он вратио. Чинило ми се да је прошла читава вечност док он није стигао. Али најзад, једног дана је мала Рут узвикнула: „Мама, неки непознат човек стоји пред нашим вратима!“ То је био наш вољени муж и отац!

Требало је решити мноштво проблема пре него што смо поново могли да функционишемо као нормална породица. Нисмо имали где да живимо, а највећи проблем био је да добијемо холандско држављанство. Пошто смо Немци, холандски службеници су нас неколико година третирали као одбачене од друштва.  На крају смо ипак успели да се скрасимо и да започнемо живот за којим смо тако дуго чезнули — да служимо Јехови заједно као породица.

„Ја се у Јехову уздам“

У годинама које су уследиле, кад год бисмо се Фердинанд и ја састали с неким пријатељима који су као и ми прошли кроз те тешке дане, присећали бисмо се како нам је тада Јехова с љубављу пружао вођство (Псалам 7:2). Били смо радосни што нам је Јехова током свих тих година дозвољавао да учествујемо у унапређивању интереса Краљевства. Такође смо често говорили како смо срећни што смо своју младост провели у светој служби за Јехову (Проповедник 12:3).

Након периода нацистичког прогонства, Фердинанд и ја смо служили Јехови заједно више од 50 година, све док он није завршио свој живот на земљи 20. децембра 1995. Ускоро ћу напунити 98 година. Сваки дан захваљујем Јехови што су нам током тих тешких година деца пружала подршку и што још увек у извесној мери могу да учествујем у служби којом се слави Његово име. Захвална сам Јехови за све што је учинио за мене, и од срца желим да наставим да живим у складу са својим мотом: „Ја се у Јехову уздам“ (Псалам 31:7).

[Слика на 19. страни]

Са Фердинандом у октобру 1932.

[Слика на 19. страни]

Брод „Алмина“, који се користио у проповедању, и његова посада

[Слика на 22. страни]

С Фердинандом и децом