Чувај се обичаја који се не допадају Богу

НА ВРЕЛОМ афричком сунцу, у једном малом дворишту стоји отворен ковчег. Док ожалошћени обилазе око ковчега изражавајући своју жалост, један старији човек застаје. У очима му се види дубока туга. Нагиње се над лицем покојника и почиње да говори: „Зашто ми ниси рекао да ћеш отићи? Зашто си ме тек тако напустио? Сад кад си се вратио, хоћеш ли наставити да ми помажеш?“

У другом делу Африке, родила се једна беба. Никоме није дозвољено да је види. Тек након неког времена, беба се износи пред друге и обавља се церемонија давања имена.

Неким људима је чудно када неко разговара с покојником или када крије новорођено дете од других. Међутим, у неким културама и срединама, на гледиште људи о смрти и рођењу, као и на њихово понашање везано за то, снажно утиче веровање да мртви у ствари и даље постоје и да су свесни.

То веровање је толико снажно да прожима многе обичаје и ритуале који обухватају готово све аспекте живота. На пример, милиони верују да важни тренуци и периоди у човековом животу — као што су рођење, пубертет, брак, долазак детета на свет и смрт — представљају у ствари само кораке ка преласку у духовно царство предака. Они верују да  особа која умре и даље наставља да игра важну улогу у животима оних које је оставила за собом. Такође верују да ће она наставити свој животни циклус тако што ће се поново родити.

Да би покојник мирно прошао кроз све фазе тог циклуса, постоје бројни обичаји и обреди. На те обичаје утиче веровање да нешто у нама преживљава смрт. Прави хришћани избегавају све обичаје који су повезани с тим веровањем. Зашто?

У каквом су стању мртви?

Библија је јасна када описује стање мртвих. Она једноставно каже: „Живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају... Љубав њихова, и мржња њихова, и завист њихова већ су пропале... Нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш“ (Проповедник 9:5, 6, 10). Прави обожаваоци Бога већ дуго прихватају ову основну библијску истину. Разумели су да душа није бесмртна већ умире и може бити уништена (Језекиљ 18:4). Они су такође сазнали да духови умрлих не постоје (Псалам 146:4). У древна времена, Јехова је строго заповедио свом народу да се клони било ког обичаја или ритуала који је повезан с веровањем да су мртви свесни и да могу да утичу на живе (Поновљени закони 14:1; 18:9-13; Исаија 8:19, 20).

Хришћани из првог века такође су избегавали све обичаје и ритуале који су били повезани с лажним религиозним учењима (2. Коринћанима 6:15-17). Данас Јеховини сведоци, без обзира на то које су расе, ком племену припадају или каквог су порекла, не држе се традиције и обичаја који су повезани с лажним учењем да нешто унутар човека преживљава смрт.

Шта нас као хришћане може водити када треба да одлучимо да ли ћемо држати неки обичај или не? Морамо пажљиво размислити о томе да ли је тај обичај можда повезан с неким небиблијским учењем, као што је веровање да духови умрлих утичу на живе. Надаље, морамо да размислимо о томе да ли ћемо ако учествујемо у неком обичају или церемонији спотаћи друге који знају у шта Јеховини сведоци верују и шта научавају. С тим на уму, хајде да осмотримо два догађаја — рођење и смрт.

Церемоније везане за рођење и давање имена детету

Многи обичаји који су повезани с рођењем детета сасвим су у реду. Међутим, у средини где се на рођење гледа као на прелазак из духовног царства предака у људску заједницу, прави хришћани морају бити пажљиви. У неким деловима Африке, на пример, новорођено дете се чува у кући и не даје му се име све док не прође један одређен период. Тај период се разликује од места до места, али у сваком случају завршава се церемонијом давања имена, када се дете износи напоље и формално представља рођацима и пријатељима. Тада се дететово име званично објављује присутнима.

У књизи Ghana — Understanding the People and Their Culture, значење овог обичаја објашњава се на следећи начин: „Током првих седам дана живота, сматра се да је беба у ’посети‘ и да прелази из света духова у живот на земљи... Беба се држи унутра и онима који нису чланови породице није дозвољено да је виде.“

Зашто се чека пре него што се обави церемонија давања имена детету? У књизи Ghana in Retrospect објашњава се: „Док не прође осам дана, на дете се не гледа као на људско биће. Оно је мање или више у вези с другим светом из ког је дошло.“ У књизи се даље каже: „Пошто је име то које, такорећи, чини дете човеком, када брачни пар има страх да ће им дете умрети, они обично одгађају давање имена све док не буду сигурни да ће дете остати живо... Зато се овај обред преласка  понекад назива представљање детета и сматра се да је од великог значаја и за дете и за родитеље. То је церемонија која дете уводи у друштво и свет људских бића.“

Обично један старији члан породице предводи церемонију давања имена детету. Детаљи те церемоније разликују се од места до места, али у церемонију је обично укључено изливање жртве леванице, молитве упућене духовима предака којима се изражава захвалност за то што је дете безбедно стигло на овај свет, као и други ритуали.

Врхунац церемоније јесте моменат када се објављује дететово име. Иако су родитељи одговорни за давање имена детету, и рођаци често имају снажан утицај на то. Нека имена могу на локалном језику имати симболично значење, као на пример „отишао и вратио се“, „мајка је по други пут ту“ или „отац је поново дошао“. У значењу неких других имена крије се изјава упућена духовима предака да не враћају новорођено дете у свет мртвих.

Наравно, нема ничег лошег у томе да се радујемо рођењу детета. Сасвим је на месту да се детету да име по некоме или име чије је значење повезано с догађајима уочи његовог рођења, а лична је одлука када ће се детету дати име. Међутим, хришћани који желе да угоде Богу биће опрезни како се не би држали обичаја или церемонија којима би показали да се слажу с гледиштем да је новорођено дете „посетилац“ који прелази из духовног света предака у свет живих.

Штавише, будући да многи на церемонију давања имена детету гледају као на важан ритуал, требало би да хришћани пазе на савест других и да узму у обзир какав ће утисак оставити на невернике. На пример, шта би неки могли закључити када би хришћанска породица држала новорођено дете скривено од погледа других све док се не изврши церемонија давања имена? Какав би утисак оставили ако би име које дају детету било у супротности с њиховом тврдњом да су учитељи библијске истине?

Стога, када одлучују како и када ће дати имена својој деци, хришћани се труде да ’све чине на Божју славу‘ како не би постали узрок спотицања (1. Коринћанима 10:31-33). Они не ’остављају по страни Божју заповест да би држали предања‘ чији је крајњи циљ одавање части мртвима. Насупрот томе, они одају част и славу живом Богу Јехови (Марко 7:9, 13).

Прелазак из смрти у живот

На смрт, као и на рођење, многи гледају као на прелазак; онај ко умире прелази из видљивог света у невидљиво подручје где наводно пребивају духови умрлих. Многи верују да ће духови предака, за које се верује да имају моћ да казне или да награде живе, бити љути ако се приликом сахране не одрже извесни обичаји и ритуали. То веровање у великој мери утиче на начин како се обављају сахране.

У сахране приликом којих се настоји умирити мртве често је укључен читав низ емоција — од избезумљеног оплакивања и вике поред тела покојника до радосних прослава након сахране. Необуздане гозбе, опијање и плесање уз гласну музику често су део прослава везаних за сахрану. Сахранама се придаје тако велики значај да се често и најсиромашније породице веома труде како би сакупиле средства за „одговарајућу сахрану“, чак и ако због тога могу упасти у тешкоће и дугове.

Јеховини сведоци су током година детаљно образлагали зашто такви обичаји везани за сахране нису у складу с Писмом. a У те обичаје спадају бдење, жртве  леванице, разговор с мртвима и молбе упућене њима, церемонијално обележавање годишњице сахране и други обичаји темељени на веровању да нешто унутар човека преживљава смрт. Такви обичаји који не угађају Богу ’нечисти‘ су и представљају ’празну превару‘ која се темељи на „људском предању“ а не на Божјој Речи истине (Исаија 52:11; Колошанима 2:8).

Под притиском да се прилагоде

Избегавање традиционалних обичаја за неке представља изазов, посебно у земљама где се одавање части мртвима сматра веома важним. Због тога што не следе те обичаје, на Јеховине сведоке се гледа с подозрењем или их оптужују да су недруштвени и да не поштују мртве. Критичке примедбе и снажан притисак утицали су на неке тако да се они, упркос томе што имају исправно разумевање библијске истине, плаше да буду другачији (1. Петрова 3:14). Други сматрају да су ти обичаји део њихове културе и да их не могу потпуно избегавати. Неки пак сматрају да кад би одбили да следе такве обичаје, то би могло утицати да се у друштву појаве предрасуде према Божјем народу.

Ми не желимо да беспотребно вређамо друге. Па ипак, Библија нас упозорава да ће наше заузимање чврстог става за истину довести до неодобравања света који је отуђен од Бога (Јован 15:18, 19; 2. Тимотеју 3:12; 1. Јованова 5:19). Ми вољно заузимамо такав став, знајући да морамо бити другачији од оних који су у духовној тами (Малахија 3:18; Галатима 6:12). Баш као што се Исус одупро када га је Сатана кушао наговарајући га да уради нешто што се не допада Богу, тако и ми одолевамо притиску да поступамо на начин који Бог не одобрава (Матеј 4:3-7). Уместо да на њих утиче страх од човека, прави хришћани су првенствено заинтересовани за то да угоде Јехови Богу и да му донесу част као Богу истине. Они то чине тако што не попуштају када други врше притисак на њих да прекрше библијска мерила која се тичу правог обожавања (Пословице 29:25; Дела апостолска 5:29).

Начином на који гледамо на мртве можемо донети част Јехови

Нормално је да осећамо дубоку емоционалну бол и жалост када нам вољена особа умре (Јован 11:33, 35). Сасвим је прикладно и представља израз љубави гајити лепе успомене на своје вољене и организовати достојанствену сахрану. Међутим, премда доживљавају велику жалост због смрти вољених, Јеховини сведоци се не уплићу у традиције које се не допадају Богу. То није лако за оне који су одрасли у културама у којима влада велики страх од мртвих. Може нам бити тешко да одржимо равнотежу када смо ожалошћени због смрти некога ко нам је близак. Па ипак, верни хришћани су ојачани снагом од Јехове, ’Бога сваке утехе‘, а и суверници им пружају подршку пуну љубави (2. Коринћанима 1:3, 4). Снажна вера да ће мртви, који нису свесни ничега и који су у Божјем сећању, једног дана поново оживети, пружа хришћанима сваки разлог да се држе потпуно одвојено од нехришћанских обичаја везаних за сахране, који поричу ускрсење.

Зар нисмо дирнути што нас је Јехова позвао ’из таме у своје чудесно светло‘? (1. Петрова 2:9). Док доживљавамо радост рођења и трпимо жалост због смрти, нека нас снажна жеља да чинимо оно што је исправно и наша дубока љубав према Јехови Богу увек наводе да ’ходимо као деца светла‘. Немојмо никада дозволити да у духовном погледу будемо укаљани нехришћанским обичајима који се не допадају Богу (Ефешанима 5:8).

[Фуснота]