’Ако те присиле на службу‘

„ХЕЈ ти! Одмах остави то и долази овамо да ми понесеш ово.“ Шта мислиш како би један заузети Јеврејин из првог века реаговао ако би му се неки римски војник обратио на такав начин? Исус је у Проповеди на гори дао следећу препоруку: „Ако те неко ко има власт присили на службу једну миљу, иди с њим две“ (Матеј 5:41). Како су Исусови слушаоци разумели тај савет? Сем тога, какво значење то има за нас?

Да бисмо добили одговоре на ова питања, треба да сазнамо нешто о томе какав је био принудни рад у древним временима. Израелци из Исусовог времена били су и те како добро упознати с тим појмом.

Принудни рад

Први докази који показују да је на Блиском истоку постојао принудни рад (или кулук) потичу још из 18. века пре н. е. Службени списи из древног сиријског града Алалака показују да су постојале групе кулучара које је владајућа класа држала ради личних потреба. У Угариту, граду који се налазио на сиријској обали, земљорадници који су обрађивали закупљену земљу могли су такође бити позвани за такву службу, осим ако их краљ не би ослободио те обавезе.

Наравно, често су поробљени и покорени народи били ти који су присиљавани на принудан рад. Египатски надзорници су присиљавали Израелце да праве опеке. Касније су Израелци присилили Хананце који су живели у Обећаној земљи на ропски рад, а Давид и Соломон наставили су са сличном праксом (Излазак 1:13, 14; 2. Самуилова 12:31; 1. Краљевима 9:20, 21).

Када су Израелци тражили краља, Самуило је објаснио каква ће права имати тај краљ. Своје поданике ће узимати да управљају кочијама и да буду коњаници, да ору и жању, да праве оружје и тако даље (1. Самуилова 8:4-17). Међутим, приликом градње Јеховиног храма, странци су били присиљени на ропски рад, али „Соломон не употреби за ропске послове ни једног од синова Израелових, јер они бејаху ратници, слуге његове, кнезови, официри његови и заповедници над колима његовим и над коњаницима његовим“ (1. Краљевима 9:22).

Што се тиче Израелаца који су радили на грађевинским пројектима, у 1. Краљевима 5:13, 14 стоји: „Соломон одреди из свега Израела људе да кулуче; њих је било на тридесет хиљада. Он их слаше на Ливан по десет хиљада сваког месеца наизменце; један месец бејаху на Ливану а два месеца код својих кућа.“ Један изучавалац каже: „Нема сумње да су израелски и јудејски краљеви користили кулук да би обезбедили неплаћену радну снагу, како за грађевинске пројекте тако и за рад на земљи која је припадала круни.“

Соломон је наметнуо народу тежак терет. Колико је тај терет био тежак видело се када је Ровоам запретио да ће још више оптеретити народ, на шта се сав Израел  побунио и каменовао службеника који је био задужен за принудни рад (1. Краљевима 12:12-18, NW). Међутим, принудни рад није био укинут. Аса, Ровоамов унук, окупио је Јудеје да саграде градове Гавају и Миспу „не изузимајући никога“ (1. Краљевима 15:22).

За време Римљана

Проповед на гори показује да је Јеврејима из првог века била позната могућност да буду ’присиљени на службу‘. Овим изразом је преведена грчка реч агарено која се првобитно односила на делатност персијских гласника. Они су имали власт да употребе људе, коње, бродове или било шта друго што је било потребно да би се брзо обавио неки посао који је био од користи за друштво.

У Исусово време, Израел је био под окупацијом Римљана, који су прихватили сличан систем. У провинцијама на Оријенту, поред редовних пореза, од народа се могло захтевати да редовно или у неким ванредним околностима учествује у принудном раду. Такве дужности, најблаже речено, нису биле омиљене. Надаље, било је уобичајено и да се у државне сврхе неовлашћено заплене животиње, кола и људи који су управљали њима. Према историчару Мајклу Ростофцифу, представници власти су „покушавали да регулишу и систематизују [ову институцију], али без успеха јер се знало да ће докле год буде постојала доносити лоше резултате. Префекти, који су искрено настојали да стану на пут деспотизму и угњетавању које је било нераскидиво повезано с принудним радом, издавали су едикт за едиктом... Али ова институција је и даље угњетавала људе“.

„Свако је могао бити приморан да пређе одређену раздаљину носећи војну опрему“, каже један грчки изучавалац, и „свако је могао бити присиљен да уради било шта што би му наметнули окупатори.“ То се десило Симону из Кирене кога су римски војници ’приморали на службу‘ тако што је требало да понесе Исусов мученички стуб (Матеј 27:32).

 У рабинским списима такође се указује на овај неомиљени обичај. На пример, један рабин је био приморан да однесе одређену количину мирте у двор. Радници су могли бити одузети послодавцима иако су они и даље морали да их плаћају. Могле су бити одузете и теглеће животиње и волови. Ако би касније и биле враћене, највероватније више не би биле у стању да раде. Можемо разумети зашто су људи на такво наводно привремено одузимање гледали као на конфискацију. Зато једна јеврејска пословица гласи: „Агарија је као смрт.“ Један историчар каже: „Село је могло бити доведено до пропасти јер су се ради агарије одузимала говеда уместо других животиња подеснијих за тегљење.“

Можеш само замислити колико је такав рад био неомиљен, посебно зато што је углавном био наметан дрско и неправедно. Јевреји су мрзели пагане који су владали над њима и огорчено су се противили томе што су понижавани и приморавани на тако тегобан рад. Није сачуван ниједан закон на основу ког бисмо знали колико је тачно износила раздаљина коју би грађанин морао да пређе уколико би био приморан да носи неки терет. Многи највероватније нису били спремни да оду ни корак даље од онога што се захтевало законом.

Па ипак, Исус је указивао управо на принудни рад када је рекао: „Ако те неко ко има власт присили на службу једну миљу, иди с њим две“ (Матеј 5:41). Када су чули ово, неки су сигурно помислили да је то неразумно. Шта је он у ствари хтео да каже?

Како хришћани треба да поступе

Једноставно речено, Исус је својим слушаоцима хтео да каже да треба спремно и без приговарања да обаве неку службу којој се нема шта замерити ако неко ко има власт тражи то од њих. Тиме су давали „цезарево цезару“, а истовремено нису занемаривали ни обавезу да дају „Божје Богу“ (Марко 12:17). a

Штавише, апостол Павле је подстакао хришћане: „Нека свака душа буде подложна вишим властима, јер нема власти осим од Бога; а власти које постоје од Бога су постављене на своје релативне положаје. Зато је онај ко се супротставља власти заузео став против Божјег уређења... ако чиниш зло, бој се: јер не носи мач без разлога“ (Римљанима 13:1-4).

Исус и Павле су тиме признали да краљ или власт имају право да казне оне који прекрше њихове захтеве. О каквој се казни радило? Грчки филозоф Епиктет, који је живео у првом и другом веку наше ере, пружа одговор: „Ако се деси да ти војник изненада одведе магаре, пусти га. Немој се опирати, немој мрмљати јер ћеш опет изгубити магаре, а можеш добити још и батине.“

Па ипак, хришћани су, и у древна времена и данас, понекад сматрали да не би могли мирне савести да испуне неке захтеве  које им власт намеће. Понекад су због тога трпели озбиљне последице. Неки хришћани су били осуђени на смрт. Други су много година провели у затвору зато што су одбили да учествују у нечему за шта су сматрали да ће угрозити њихову неутралност (Исаија 2:4; Јован 17:16; 18:36). У другим приликама, хришћани су сматрали да могу да ураде оно што се тражило од њих. На пример, неки хришћани сматрају да чисте савести могу под цивилном управом да обављају службу која укључује неки друштвенокористан рад. У то може спадати помагање старим или хендикепираним лицима, ватрогасна служба, чишћење плажа, рад у парковима, шумама, библиотекама и тако даље.

Наравно, околности се разликују од земље до земље. Зато сваки хришћанин, када одлучује да ли ће се повиновати ономе што се тражи од њега или неће, мора следити своју библијски школовану савест.

Ићи још једну миљу

Начело које је Исус заступао, да се спремно изврши служба којој се нема шта приговорити, не односи се само на захтеве власти већ и на свакодневне међуљудске односе. На пример, може се десити да неко ко има ауторитет над тобом тражи да урадиш нешто што најрадије не би учинио, али што се не коси с Божјим законом. Како ћеш поступити? Можда сматраш да се од тебе тражи да утрошиш много времена и снаге, и зато реагујеш љутито. То може довести до затегнутих односа. С друге стране, ако мрзовољно пристанеш на то, можеш изгубити свој унутрашњи мир. Шта је решење? Поступи онако како је Исус препоручио — иди још једну миљу. Уради не само оно што се тражи од тебе већ и више од тога. Уради то драге воље. С таквим ставом више нећеш имати утисак да те неко искоришћава и осим тога, и даље ћеш осећати да ти имаш власт над самим собом.

„Многи људи цео живот раде само оно што морају“, запажа један писац. „Њима је живот тежак и увек су исцрпљени. Други раде и више од онога што се тражи од њих и радо помажу другима.“ У суштини, у многим ситуацијама особа може да бира да ли ће ићи само једну миљу, на шта је приморана, или ће ићи две. У првом случају, особа једноставно тражи своја права. У другом, особа може осетити велико задовољство. У коју групу ти спадаш? Вероватно ћеш бити много срећнији и продуктивнији ако на своје активности не гледаш само као на нешто што мораш да одрадиш већ као на нешто што желиш да урадиш.

А шта да радиш уколико имаш неки ауторитет? Јасно је да није ни љубазно нити хришћански да свој ауторитет користиш како би присилио друге да преко воље ураде оно што тражиш од њих. Исус је рекао: „Владари нација господаре над њима и великаши имају власт над њима.“ Али то није хришћански (Матеј 20:25, 26). Премда ауторитативан приступ може донети извесне резултате, колико ће само боља атмосфера владати међу свима ако се на љубазно упућене разумне захтеве одговори с поштовањем и радошћу! Дакле, спремност да идеш две миље уместо само једне заиста може обогатити твој живот.

[Фуснота]

[Оквир на 25. страни]

ЗЛОУПОТРЕБА ПРИНУДНОГ РАДА У ДРЕВНИМ ВРЕМЕНИМА

Да је принудни рад често био изговор за насилно одузимање добара видљиво је из прописа помоћу којих се хтело стати на пут таквој злоупотреби. Године 118. пре н. е., египатски владар Птолемеј Еургетес II издао је декрет по ком његови службеници „неће присиљавати никога да ради за њих приватно, нити ће му одузимати (агареин) стоку за личне потребе“. Осим тога, „нико неће одузимати... чамце ни под каквим изговором“. У запису који потиче из 49. н. е., римски префект Вергилије Капито признао је да су војници без дозволе одузимали ствари из храма великог Оазиса у Египту, и да је он заповедио да „нико не сме ништа да узима... осим ако му он не да писмено одобрење за то“.

[Слика на 24. страни]

Симон из Кирене је био приморан на службу

[Слика на 26. страни]

Многи Сведоци су били у затвору зато што су остали при свом хришћанском ставу