Да ли се упоређујеш с другима?

КО ОД нас није срео особу која изгледа боље од нас, која је омиљенија у друштву, брже схвата ствари или има боље оцене у школи? Можда је неко здравији од нас или има бољи посао, можда је успешнији или изгледа да има више пријатеља. Можда има више материјалних ствари, више новца, новији ауто, или једноставно изгледа да је срећнији. Када приметимо тако нешто, да ли се тада упоређујемо с том особом? Да ли је упоређивање неизбежно? Зашто би требало да хришћанин то избегава? Сем тога, како можемо бити задовољни собом а да се при том не упоређујемо с другима?

Зашто и када бисмо се могли упоређивати

Један разлог због чега се људи упоређују с другима јесте тај што тако изграђују или увећавају своје самопоштовање. Људима је обично драго када виде да су успешни као и људи око њих. Још један разлог је тај што тако покушавамо да потиснемо осећање несигурности, као и да видимо колико тога можемо да урадимо и које су наше границе. Ми запажамо оно што су други постигли. Ако су они у много чему слични нама, а остварили су одређене циљеве, можда сматрамо да и ми то можемо.

Обично се људи упоређују са онима који су им слични — који су истог пола, приближних година и истог друштвеног статуса као они, и које они познају. Ређе ћемо се упоређивати с неким ако сматрамо да се веома разликујемо од те особе. Другим речима, просечна тинејџерка ће се ређе упоређивати с неким топ-моделом а чешће са школским другарицама, а ни девојка која ради као модел неће се упоређивати с неком тинејџерком.

На којим се подручјима обично упоређујемо с другима? Разлог за упоређивање може бити било шта што неко поседује или било која одлика која се у друштву сматра вредном — било да је то интелигенција, лепота, богатство или одећа. Било како било, ми се обично упоређујемо с другима када је у питању нешто што нас интересује. На пример, вероватно нећемо завидети неком познанику који има огромну колекцију поштанских маркица, осим ако смо посебно заинтересовани баш за сакупљање маркица.

Упоређивање с другима изазива читав низ реакција — од задовољства до потиштености,  од дивљења и жеље да опонашамо ту особу до узнемирености и непријатељства. Нека од ових осећања могу нам нашкодити и неспојива су са хришћанском личношћу.

Упоређивање које подстиче на такмичење

Многи се труде да буду „победници“ кад се упоређују с другима, и тако показују такмичарски дух. Они желе да буду бољи од других, и нису задовољни све док не осећају да то и јесу. Није пријатно бити у друштву таквих особа. Пријатељство с њима је усиљено, а односи затегнути. Не само што таквим особама недостаје понизност, већ оне обично и не примењују библијски савет о љубави према ближњем, с обзиром да својим ставом могу навести друге да се осећају мање вредно и понижено (Матеј 18:1-5; Јован 13:34, 35).

Ако чинимо да се људи осећају као „губитници“ то нарушава њихово самопоштовање. Према једном писцу, „наши неуспеси нам падају још теже када изгледа да су људи који су у истој ситуацији као ми стекли оно што ми прижељкујемо“. Такмичарски дух тако буди завист, озлојеђеност и зловољу према некоме због његових поседа, напретка, положаја, репутације, предности и других ствари. То све подстиче на још веће такмичење и тако се ствара зачарани круг. Библија осуђује ’подстицање на такмичење‘ (Галатима 5:26).

Умањујући достигнућа својих супарника, завидна особа покушава да сачува своје повређено самопоштовање. Таква склоност можда изгледа безазлено, али ако се не препозна и не обузда, то може водити до тога да особа почне намерно да греши. Размотри два библијска извештаја у којима је завист дошла до изражаја.

Док је живео међу Филистејима, Исак је био благословљен са много „оваца и говеда и много слуга, а Филистеји му завиђаху“. Они су реаговали тако што су засули земљом студенце које је ископао Исаков отац Аврахам, а њихов краљ је затражио од Исака да напусти то подручје (Постање 26:1-3, 12-16). Њихова завист је била злобна и деструктивна. Једноставно нису више могли да гледају Исака и његово благостање.

Вековима касније, Давид се истакао на бојном пољу. Његово јунаштво су славиле Израелке које су певале: „Поби Саул хиљаду своју, а Давид својих десет хиљада.“ Иако је Саул у извесној мери добио похвалу, ипак је сматрао да је то упоређивање понижавајуће за њега и због тога се у његовом срцу родила завист. Отада је почео да гаји зловољу према Давиду. Убрзо је извршио први од неколико покушаја да убије Давида. Каква само злоба може произаћи из зависти! (1. Самуилова 18:6-11).

Стога, ако упоређивање с другима — њиховим успесима и предностима — у теби ствара осећања попут зависти и склоности ка такмичењу, чувај се! То су негативна осећања која нису у складу с Божјим начином размишљања. Али пре него што размотримо како се можемо одупрети таквим ставовима, хајде да видимо шта нас још може навести да се упоређујемо с другима.

Проналажење задовољства у процењивању самог себе

’Да ли сам интелигентан, привлачан, способан, у доброј физичкој форми, ауторитативан, симпатичан? Ако јесам, у којој мери?‘ Ретко када станемо пред огледало и питамо се тако нешто. Па ипак, према једном писцу, „подсвесно често постављамо себи таква питања и прећутно дајемо одговоре којима смо мање или више задовољни“. Особа која није сигурна колико тога може да постигне можда размишља о томе без икакве жеље да се такмичи и без трунке зависти. Она једноставно процењује себе. То само по себи  није погрешно. Међутим, исправан начин да се то ради није тако што се упоређујемо с другима.

Ми имамо различите способности, које зависе од многих фактора. Увек ће бити некога ко је бољи од нас. Стога, уместо да им завидимо, треба да себе процењујемо у светлу Божјих праведних мерила, која нам пружају сигуран водич за оно што је исправно. Јехова је заинтересован за сваког од нас појединачно. Он нема потребе да нас упоређује с било ким. Апостол Павле нас саветује: „Нека свако докаже какво је његово дело, и онда ће у самом себи имати разлог за велику радост, а не у поређењу с неким другим“ (Галатима 6:4).

Савладавање зависти

Пошто смо сви несавршени, да бисмо савладали завист може бити неопходно да се снажно и упорно трудимо. Једно је знати да нам Писмо даје савет да ’предњачимо у показивању части један другоме‘, а сасвим је друго то и чинити. Павле је препознао своје нагињање ка греху. Да би се борио против тога, морао је да ’бије своје тело и да га води као роба‘ (Римљанима 12:10; 1. Коринћанима 9:27). За нас то може значити да се одупиремо жељи за такмичењем и да је заменимо изграђујућим мислима. Треба да се молимо, тражећи од Јехове да нам помогне да ’не мислимо о себи више него што треба да мислимо‘ (Римљанима 12:3).

Сем тога, могу нам помоћи и библијски студиј и медитирање. Размишљај, на пример, о будућем Рају који Бог обећава. Тада ће сви имати мир, добро здравље, обиље хране, удобну кућу и задовољавајући посао (Псалам 46:9, 10; 72:7, 8, 16; Исаија 65:21-23). Да ли ће тада ико осећати потребу за такмичењем? Тешко. Неће бити разлога за то. Истина, Јехова није открио сваки детаљ о томе какав ће тада живот бити, али логично је да претпоставимо да ће сви моћи да се баве оним што их занима и да развијају вештине које желе. Неко ће можда проучавати астрономију, а неко ће дизајнирати лепе тканине. Зашто би ико икоме завидео? Оно што наши ближњи буду радили неће стварати завист у нама већ ће нас стимулисати. Осећање зависти биће ствар прошлости.

Ако желимо такав живот, зар не би требало да се већ сада трудимо да развијамо такав став? Ми већ уживамо у духовном рају, и ослобођени смо многих проблема који погађају свет око нас. Пошто у Божјем новом свету неће бити такмичарског духа, имамо добар разлог да га већ сада избегавамо.

Да ли то значи да је безусловно погрешно упоређивати се с другима или постоје прилике када је то прикладно?

Упоређивање које је на месту

Упоређивање често води до огорчености и потиштености, али не мора увек да буде тако. У том погледу, запази савет апостола Павла: ’Угледајте се на оне који вером и стрпљењем наслеђују обећања‘ (Јеврејима 6:12). Корисно је ако се трудимо да развијамо особине какве су имале Јеховине верне слуге из древних времена. Разуме се да је у то укључено извесно упоређивање. Па ипак, то нам може помоћи да видимо примере на које се можемо угледати и подручја на којима треба да се поправимо.

 Размотри пример Јонатана. Може се рећи да је он имао разлог да буде завидан. Као најстарији син израелског краља Саула, Јонатан је можда очекивао да ће постати краљ, али Јехова је изабрао младог Давида, човека који је око 30 година био млађи од њега. Уместо да гаји мржњу према њему, Јонатан се истакао по несебичном пријатељству и подршци коју је пружао Давиду као краљу кога је Јехова именовао. Јонатан је заиста био духован човек (1. Самуилова 19:1-4). За разлику од свог оца, који је на Давида гледао као на ривала, Јонатан је препознао Јеховину руку у тој ситуацији и подложио се Његовој вољи; он се није упоређивао с Давидом и није се питао: „Зашто Давид а не ја?“

Међу сухришћанима, никада не треба да се осећамо као да нам прети опасност да ће неко покушати да нас надмаши или заузме наше место. Нема места за ривалство. Зрели хришћани се препознају по сарадњи, јединству и љубави, а не по такмичарском духу. „Љубав је највећи непријатељ зависти“, каже социолог Франческо Алберони. „Ако неког волимо, желећемо му најбоље и бићемо срећни када је он успешан и срећан.“ Зато ако је неко други у хришћанској скупштини добио неку предност, љубав ће нас навести да будемо срећни због тога. Такав је био Јонатан. Попут њега, и ми ћемо бити благословљени ако будемо подржавали оне који верно служе на одговорним местима у Јеховиној организацији.

На месту је да се дивимо одличном примеру сухришћана. Ако се на уравнотежен начин упоређујемо с њима то нас може подстаћи да на прикладан начин опонашамо њихову веру (Јеврејима 13:7). Међутим, ако нисмо пажљиви, то може прерасти у такмичење. Ако сматрамо да нас је надмашио неко коме смо се дивили и ако сад покушавамо да га оцрнимо пред другима и да га критикујемо, почећемо да му завидимо уместо да га опонашамо.

Ниједан несавршен човек не може бити идеалан пример. Зато нам Писмо каже: „Угледајте се на Бога, као вољена деца.“ Такође нам каже: „Христ [је] страдао за вас, оставивши вам узор да тачно следите његове стопе“ (Ефешанима 5:1, 2; 1. Петрова 2:21). Особине које имају Јехова и Исус — љубав, топлина, саосећајност и понизност — јесу оно што би требало да настојимо да опонашамо. Требало би да издвојимо време да се упоредимо с њима у погледу њихових особина, намера и начина на који поступају. Такво упоређивање може обогатити наш живот, пружити нам поуздано вођство, стабилност и сигурност, и помоћи нам да израстемо у зреле хришћане (Ефешанима 4:13). Ако се концентришемо на то да опонашамо њихов савршен пример колико год можемо, сигурно ћемо мање тежити ка томе да се упоређујемо с другим људима.

[Слика на странама 28, 29]

Краљ Саул је почео да завиди Давиду

[Слика на 31. страни]

Јонатан никада није гледао на Давида као на супарника, иако је Давид био млађи од њега