Животна прича

Искористили смо своје околности да бисмо надалеко сведочили

ИСПРИЧАО РИКАРДО МАЛИКСИ

Након што сам остао без посла због тога што сам као хришћанин желео да останем неутралан, моја породица и ја смо се молили Јехови да нам да мудрост док правимо планове за будућност. У молитви смо изразили жељу да проширимо службу. Убрзо након тога, започели смо с начином живота који је личио на номадски и тако смо доспели у осам земаља на два континента. Тако смо били у могућности да своју службу обављамо на удаљеним местима.

РОЂЕН сам 1933. на Филипинима, у породици која је била повезана с Независном филипинском црквом. Свих 14 чланова наше породице припадало је тој цркви. Када сам имао око 12 година, молио сам се Богу да ме упути на праву религију. Један од мојих наставника уписао ме је на часове веронауке, и постао сам предани католик. Никада нисам пропуштао суботње исповести нити недељне мисе. Међутим, касније сам постао скептичан и незадовољан. Мучила су ме питања о томе шта се дешава с људима када умру, као и о пакленој ватри и Тројству. Одговори које сам добио од религиозних вођа били су без смисла и нисам био задовољан њима.

Задовољавајући одговори

Док сам ишао на колеџ, придружио сам се једном братству због чега сам се уплео у туче, а почео сам и да се коцкам, да пушим и да се одајем другим пороцима. Једне вечери сам срео мајку једног мог школског друга. Она је била Јеховин  сведок. Поставио сам јој иста питања која сам поставио и мојим религиозним учитељима. На сва моја питања одговорила је из Библије, и уверио сам се да је то истина.

Купио сам Библију и почео да је проучавам са Сведоцима. Убрзо сам почео да одлазим на све њихове састанке. Одлучио сам да поступим у складу с мудром библијском изреком која каже да „лоша друштва кваре корисне навике“, и прекинуо сам везе с пријатељима који су били неморални (1. Коринћанима 15:33). То ми је помогло да напредујем у свом библијском студију и да на крају предам свој живот Јехови. Након што сам се 1951. крстио, неко време сам служио као пуновремени слуга (пионир). У децембру 1953. оженио сам се Ауреом Мендоза Круз, која је постала мој животни сапутник и верни сарадник у служби.

Одговор на наше молитве

Искрено смо желели да служимо као пионири, али наша жеља да потпуније служимо Јехови није се одмах остварила. Међутим, нисмо престали да молимо Јехову за то. Истина, живот нам је био тежак. Па ипак, имали смо на уму наше духовне циљеве, и са 25 година био сам наименован за слугу скупштине, то јест председавајућег надгледника у скупштини Јеховиних сведока.

Како сам стицао све дубље спознање о Библији и боље разумевање Јеховиних начела, схватио сам да због мог посла нисам могао да имам чисту савест као неутралан хришћанин (Исаија 2:2-4). Одлучио сам да дам отказ. То је био испит вере за нас. Како ћу се бринути о потребама своје породице? Поново смо се обратили Јехови Богу у молитви (Псалам 65:3). Изразили смо пред њим своје бриге и страхове, али и нашу жељу да служимо тамо где је већа потреба за објавитељима Краљевства (Филипљанима 4:6, 7). Нисмо ни слутили које ћемо све прилике за то имати!

Почели смо да путујемо

У априлу 1965. прихватио сам посао шефа специјалне ватрогасне јединице на Међународном аеродрому у Вијентијану у Лаосу, и преселили смо се тамо. У Вијентијану је било 24 Сведока и уживали смо у делу проповедања с мисионарима и неколико тамошње браће. Касније сам премештен на аеродром у Удон Танију, на Тајланду. У Удон Танију није било ниједног Сведока. Као породица, сами смо одржавали све седмичне састанке. Проповедали смо од куће до куће, вршили накнадне посете и започињали библијске студије.

Имали смо на уму да је Исус подстакао своје ученике да ’доносе много плода‘ (Јован 15:8). Били смо одлучни да следимо њихов пример и наставили смо да објављујемо добру вест. Ускоро смо уживали у плодовима свог рада. Једна девојка Тајланђанка прихватила је истину и постала наша духовна сестра. Двојица људи из Северне Америке прихватили су истину и касније постали хришћанске старешине. Проповедали смо добру вест више од десет година у северном делу Тајланда. Како смо срећни што данас постоји скупштина у Удон Танију! Нешто семена истине која смо посејали и дан-данас доноси плод.

Нажалост, морали смо поново да се преселимо, и молили смо се ’Господару жетве‘ да и даље учествујемо у делу проповедања (Матеј 9:38). Пребачени смо у Техеран, главни град Ирана. Било је то у време владавине шахова.

Проповедање на местима где је то представљало изазов

Чим смо стигли у Техеран, пронашли смо нашу духовну браћу. Одржавали смо састанке с малом групом Сведока у којој је било 13 националности. Морали смо да прилагодимо начин на који смо проповедали добру вест у Ирану. Иако нисмо наишли на отворено противљење, морали смо да будемо пажљиви.

Због радног времена заинтересованих особа, понекад смо морали да водимо библијске  студије у поноћ или касније — до раних јутарњих сати. Како смо само били срећни када смо видели како наш напоран рад доноси плод! Многе филипинске и корејске породице прихватиле су истину и предале су се Јехови.

Моја следећа радна додела била је Дака у Бангладешу. Тамо смо стигли у децембру 1977. То је била још једна земља где није било лако проповедати. Међутим, увек смо имали на уму да морамо остати активни. Уз вођство Јеховиног духа, успели смо да пронађемо многе породице које су се изјашњавале као хришћани. Неки су били жедни истине и радо су прихватили освежавајуће воде истине које се налазе у Светом писму (Исаија 55:1). Тако смо започели многе библијске студије.

Увек смо имали на уму да је Божја воља да се „све врсте људи спасу“ (1. Тимотеју 2:4). На срећу, нико нам није правио проблеме. Да бисмо савладали било какве предрасуде, трудили смо се да имамо веома пријатељски приступ. Попут апостола Павла, настојали смо да ’људима свих врста постанемо све‘ (1. Коринћанима 9:22). Када би нас неко упитао који је разлог наше посете, љубазно бисмо објаснили, и утврдили смо да је већина људи пријатељски настројена.

У Даки смо пронашли једну сестру и охрабрили је да нам се придружи на хришћанским састанцима, а касније и у делу проповедања. Осим тога, моја жена је студирала Библију с једном породицом и позвала их је на наше састанке. Захваљујући Јеховиној лојалној љубави, цела породица је прихватила истину. Касније су њихове две ћерке учествовале у превођењу библијске литературе на бенгалски и многи њихови рођаци такође су упознали Јехову. И многи други с којима смо проучавали Библију прихватили су истину. Већина њих данас служе као старешине или пионири.

Пошто Дака има јако пуно становника, позвали смо неке рођаке да нам помогну у делу проповедања. Неколико њих се одазвало и дошли су у Бангладеш. Како смо само радосни и захвални Јехови што смо имали прилику да проповедамо добру вест у тој земљи! Од веома малих почетака, то јест од само једне особе која је служила у Бангладешу, сада ту постоје две скупштине!

У јулу 1982. морали смо да дигнемо сидро и напустимо Бангладеш. Растали смо се од браће са сузама у очима. Недуго након тога, добио сам посао на Међународном аеродрому у Ентебеу у Уганди, где је требало да останемо четири године и седам месеци. Шта ћемо моћи да учинимо како бисмо и у овој земљи славили Јеховино велико име?

Служили смо Јехови у источној Африци

Када смо стигли на Међународни аеродром у Ентебеу, један возач је мене и моју жену повезао до места где ћемо бити смештени. Успут сам почео да му проповедам о Божјем Краљевству. Упитао ме је: „Јесте ли ви Јеховин сведок?“ Када сам одговорио потврдно, он је рекао: „Један ваш брат ради на контролном торњу.“ Одмах сам га замолио да ме одвезе тамо. Упознали смо се с тим братом, који се веома обрадовао што нас види, и одмах смо се договорили за састанке и службу на терену.

У то време је у Уганди било свега 228 објавитеља Краљевства. Прве године смо  заједно с двојицом браће из Ентебеа сејали семе истине. Пошто тамошњи људи воле да читају, остављали смо доста литературе, између осталог на стотине часописа. Позвали смо браћу из Кампале, главног града, да нам помогну тако што ће заједно с нама викендом проповедати на подручју Ентебеа. На мом првом јавном предавању, било је петоро присутних — укључујући и мене.

У наредне три године доживели смо неке од најрадоснијих тренутака у нашем животу док смо посматрали како они које смо поучавали повољно реагују и брзо напредују (3. Јованова 4). На једном покрајинском састанку крстило се шесторо наших студената Библије. Многи од њих касније су рекли да су били покренути да теже за пуновременом службом јер су посматрали нас како служимо као пионири иако смо радили пуно радно време.

Увидели смо да је и наше радно место плодно подручје. Једном приликом сам пришао човеку који је радио као ватрогасац на аеродрому и пренео сам му библијску поруку о нади у живот на рајској земљи. Из његове Библије сам му показао да ће послушни људи живети у миру и јединству, да више нико неће трпети сиромаштво, да више неће бити бескућника, ратова, болести ни смрти (Псалам 46:10; Исаија 33:24; 65:21, 22; Откривење 21:3, 4). Када је видео да то пише у његовој Библији, заинтересовао се. Одмах смо започели библијски студиј. Присуствовао је свим састанцима. Убрзо се предао Јехови и крстио се. Касније нам се придружио у пуновременој служби.

Док смо били у Уганди, два пута су избијали грађански немири, али то није зауставило наше духовне активности. Чланови породице оних који су радили за међународне организације на шест месеци су премештени у Најроби у Кенији. Ми који смо остали у Уганди наставили смо да одржавамо хришћанске састанке и да проповедамо, премда смо морали да будемо обазриви и опрезни.

У априлу 1988. довршио сам свој посао у Уганди и поново смо се преселили. Када смо одлазили из скупштине у Ентебеу, имали смо осећај дубоког задовољства због духовног напретка који је тамо постигнут. У јулу 1997, имали смо прилику да поново посетимо Ентебе. До тада су четворица наших бивших студената Библије служила као старешине. Како смо само били срећни када смо видели да је на јавном предавању било 106 присутних!

Пресељење на нетакнуто подручје

Да ли ће нам се отворити нека нова врата за активност? Да, пошто је моја нова радна додела био Међународни аеродром у Могадишу у Сомалији. Били смо одлучни да добро искористимо ову нову прилику да служимо на нетакнутом подручју.

Наше дело проповедања било је ограничено углавном на особље амбасаде, раднике са Филипина и друге странце. Често смо их сретали на пијаци. Такође смо их посећивали код куће. Уз досетљивост, сналажљивост, обазривост и потпуно ослањање на Јехову, могли смо да пренесемо библијске истине другима, и то је уродило плодом код људи разних националности. Након две године, напустили смо Могадишо — непосредно пре него што је избио рат.

 Међународна цивилна ваздухопловна организација послала ме је у Јангон, у Мјанмару. Поново су нам се указале добре прилике да помогнемо искреним особама да уче о Божјим намерама. Након Мјанмара додељени смо у Дар ес Салам у Танзанији. Овде нам је било много лакше проповедати добру вест од куће до куће јер је у граду постојало пуно људи који су говорили енглески.

У свим земљама где смо радили, скоро да уопште нисмо имали никаквих проблема у обављању наше службе, иако је у многим од тих земаља дело Јеховиних сведока било на неки начин ограничено. Због мог посла, који је обично био повезан са владом и међународним организацијама, људи нису доводили у питање наше активности.

Мој световни посао захтевао је од мене и моје жене да три деценије живимо попут номада. Међутим, на посао смо гледали само као на средство помоћу ког смо могли да остваримо свој циљ. Наш првенствени циљ увек је био унапређивање интереса Божјег Краљевства. Захваљујемо Јехови што нам је помогао да добро користимо своје околности које су се стално мењале, и да уживамо у дивној предности да надалеко објављујемо добру вест.

Вратили смо се тамо где је све почело

Када сам имао 58 година, одлучио сам да одем у превремену пензију и да се вратимо на Филипине. Када смо се вратили, молили смо се Јехови да управља нашим корацима. Почели смо да служимо у скупштини у граду Тресе Мартирес, у покрајини Кавите. Тада је тамо било свега 19 објавитеља Божјег Краљевства. Организовали смо се да свакодневно идемо у службу проповедања и започели смо многе библијске студије. Скупштина је почела да расте. У једном периоду, моја жена је водила 19 кућних библијских студија, а ја 14.

Убрзо је Дворана Краљевства била премала. Молили смо се Јехови у вези с тим. Један брат и његова жена одлучили су да поклоне комад земље, и подружница је одобрила зајам за изградњу нове Дворане Краљевства. Изградња нове дворане снажно је утицала на дело проповедања, и број присутних на састанцима растао је из седмице у седмицу. Сада путујемо више од сат времена у једном смеру како бисмо помагали једној скупштини у којој има 17 објавитеља.

Моја жена и ја ценимо што смо имали предност да служимо у тако много различитих земаља. Када се осврнемо на наш начин живота, који је подсећао на номадски, осећамо дубоко задовољство што знамо да смо га користили на најбољи могући начин — помажући другима да уче о Јехови.

[Мапа на странама 24, 25]

(За комплетан текст, види публикацију)

ТАНЗАНИЈА

УГАНДА

СОМАЛИЈА

ИРАН

БАНГЛАДЕШ

МЈАНМАР

ЛАОС

ТАЈЛАНД

ФИЛИПИНИ

[Слика на 23. страни]

С мојом женом Ауреом