Које сличности постоје између синагоге и хришћанске скупштине?

У ГРЧКОЈ Септуагинти наизменично се користе две речи, и то еклезија, што значи „скуп“ или „скупштина“, и синагоги (окупити). Реч „синагога“ је с временом попримила значење места или грађевине где су се одржавали скупови. Међутим, није потпуно изгубила своје првобитно значење, јер Велика синагога није била нека велика зграда већ скуп познатих изучавалаца, којима је поверено успостављање канона Хебрејских списа за Јевреје из Палестине. Каже се да су синагоге настале у време Јездре и Немије и да су као такве постојале све до времена Великог Синедриона, отприлике до трећег века пре н. е. Јаков ову реч користи да би указао на хришћански састанак, то јест јавни скуп (Јаков 2:2).

Не зна се тачно када су синагоге први пут основане, али изгледа да је то било током 70-годишњег изгнанства у Вавилону када није било храма, или кратко након повратка из изгнанства након што је свештеник Јездра снажно нагласио потребу за познавањем Закона. На почетку службе Исуса Христа на земљи, у сваком граду у Палестини, колики год да је био, постојала је синагога, а у већим градовима било их је и више. У Јерусалиму их је било много.

Синагоге су служиле као место где се примала поука, а не место где су се приносиле жртве. Жртве су се приносиле само у храму. У синагогама су се упућивале хвале, молитве, рецитовало се, читало и тумачило Писмо, а такође се износила и поука то јест проповед. Давање хвале заснивало се на певању псалама.

Један део обожавања у синагоги било је рецитовање Шеме, то јест јеврејске изјаве вере. Име Шема потиче од прве речи првог стиха који се користио том приликом: „Чуј [Шема] Израелу! Јехова је, Бог наш, једини Јехова“ (Поновљени закони 6:4). Најважнији део службе било је читање Торе то јест Пентатеуха, што се радило понедељком, четвртком и сваког Сабата. Такође се и у Мишни (Мегила 4:1, 2) говори о обичају читања делова пророка, познатих као хафтараси, као и тумачењу тих делова.

Након читања Торе и хафтараса заједно с тумачењем, на ред је долазила проповед то јест поука. Читамо да је Исус поучавао и проповедао у синагогама широм Галилеје. Слично томе Лука бележи да су „после јавног читања Закона и Пророка̂“ Павле и Варнава били позвани да говоре, то јест да проповедају (Матеј 4:23; Дела апостолска 13:15, 16).

Сличности са хришћанством

Хришћанима јеврејског порекла није било тешко да се редовно окупљају на састанцима ради проучавања Библије и поуке, јер им је било веома познато оно што се дешавало у синагогама и то им је служило као узор. Постоје многе сличности. У јеврејској синагоги, као и у хришћанској скупштини, није постојала класа свештенства који би били главни говорници. У синагогама је сваки предани Јеврејин могао да учествује у читању и тумачењу Писма. У хришћанској скупштини, сви су могли да дају јавну изјаву вере и да подстичу друге на љубав и добра дела, али на један уредан начин (Јеврејима 10:23-25). У јеврејској синагоги, жене нису поучавале и нису имале ауторитет над мушкарцима; то нису чиниле ни у хришћанској скупштини. У 1. Коринћанима у 14. поглављу налазе се упутства за састанке хришћанске скупштине и може се видети да су били слични скуповима који су се одржавали у синагоги (1. Коринћанима 14:31-35; 1. Тимотеју 2:11, 12).

У синагогама су постојале старешине и надгледници, баш као и у раној хришћанској скупштини (Марко 5:22; Лука 13:14; Дела апостолска 20:28; Римљанима 12:8). У синагогама су постојале и слуге или помоћници, а тако је било и у хришћанском начину обожавања. Постојала је једна особа која се звала посланик или гласник синагоге. Иако није пронађена паралела у историјском извештају о раној хришћанској скупштини, слична одредница, „анђео“ појављује се у порукама које је Исус Христ послао за седам скупштина у Малој Азији (Лука 4:20; 1. Тимотеју 3:8-10; Откривење 2:1, 8, 12, 18; 3:1, 7, 14).

Између осталог, синагоге су служиле као претече хришћанских скупова у следећим стварима: Месне синагоге признавале су ауторитет Синедриона у Јерусалиму, баш као што је хришћанска  скупштина признавала ауторитет водећег тела у Јерусалиму, што се јасно види из 15. поглавља Дела апостолских. Ни у синагогама ни у хришћанској скупштини нису се скупљали прилози, али је постојала могућност да се дају добровољни прилози за скупштину, за оне који су служили браћи, као и за сиромашне чланове (2. Коринћанима 9:1-5).

И синагоге и хришћанска скупштина служиле су између осталог и као судови. Синагога је била место где су били саслушавани и решавани лакши случајеви међу Јеврејима. Исто тако, апостол Павле је показао да хришћани треба да дозволе зрелим члановима скупштине да решавају спорне ствари између хришћана уместо да иду на светске судове како би решили размирице (1. Коринћанима 6:1-3). Док је у синагогама постојало кажњавање шибањем, у хришћанској скупштини кажњавање је било ограничено на укор. Слично ономе што је постојало међу Јеврејима у синагогама, у хришћанској скупштини најстрожа казна за онога ко је тврдио да је хришћанин било је искључење, то јест избацивање из хришћанске скупштине (1. Коринћанима 5:1-8, 11-13).