Нека Јехова буде и твој Бог

У БИБЛИЈСКИМ временима, неке особе су имале тако близак однос с Јеховом да се каже да је Он њихов Бог. На пример, у Библији се Јехова описује као „Бог Аврахамов“, „Бог Илијин“ и ’Бог Давидов‘ (Постање 31:42; 2. Краљевима 2:14; 20:5).

Како су ови људи развили тако близак однос с Богом? Шта можемо научити од њих како бисмо и ми могли изградити и сачувати близак лични однос са Створитељем?

Аврахам „верова Јехови“

Аврахам је био прва особа за коју се у Библији каже да је показивала веру у Јехову. Вера је била Аврахамова истакнута одлика због које је имао Божје одобравање. У ствари, Јехова је имао такву наклоност према Аврахаму да се касније Мојсију представио као „Бог Аврахамов“ и Бог његовог сина Исака и унука Јакова (Постање 15:6; Излазак 3:6).

Како то да је Аврахам имао такву веру у Бога? Пре свега, он је своју веру изградио на чврстом темељу. Можда га је Јеховиним путевима поучавао Нојев син Сим, који је био очевидац Божјих дела спасења. Сим је био живи доказ тога да је Јехова „сачувао Ноја, проповедника праведности, с још седморо других када је навео потоп на свет безбожних људи“ (2. Петрова 2:5). Аврахам је можда од Сима научио да када Јехова нешто обећа, он то сигурно и испуни. Било како било, када је Аврахам добио обећање од Бога, он се радовао томе и свој животни пут је ускладио с тим обећањем за које је знао да ће се сигурно испунити.

Пошто је била чврсто утемељена, Аврахамова вера је била поткрепљена и делима. Апостол Павле је написао: „Вером је Аврахам, кад је био позван, послушао отишавши на место одређено да га добије у наследство; отишао је, иако није знао куда иде“ (Јеврејима 11:8). Тај чин послушности још више је учврстио његову веру, јер је ученик Јаков написао: „Видиш да је његова вера деловала заједно с његовим делима и помоћу његових дела вера му се усавршила“ (Јаков 2:22).

Штавише, Јехова је дозволио да Аврахамова вера буде стављена на испит како би била још чвршћа. Павле је још рекао: „Вером је Аврахам, кад је био на испиту, готово принео Исака.“ Испити прочишћавају и јачају веру чинећи је ’много вреднијом од злата‘ (Јеврејима 11:17; 1. Петрова 1:7).

 Иако Аврахам није доживео испуњење свих Божјих обећања, имао је задовољство да види како други следе његов пример. Његова жена Сара и још три члана његове породице — Исак, Јаков и Јосиф — такође се помињу у Библији као примери изузетне вере (Јеврејима 11:11, 20-22).

Вера попут Аврахамове у данашње време

Вера је од пресудне важности за свакога ко жели да Јехова буде његов Бог. „Без вере није могуће угодити [Богу]“, написао је Павле (Јеврејима 11:6). Како Божје слуге данас могу имати снажну веру попут Аврахамове?

Као и у Аврахамовом случају, наша вера мора имати чврст темељ. То се најбоље може постићи путем редовног проучавања Библије и публикација темељених на њој. Читање Библије и размишљање о ономе што смо прочитали може нам пружити уверење да ће се Божја обећања испунити. То ће нас затим навести да свој живот ускладимо са оним што са сигурношћу очекујемо. Нашу веру ће затим ојачати дела послушности, као што су учествовање у служби проповедања и присуствовање хришћанским састанцима (Матеј 24:14; 28:19, 20; Јеврејима 10:24, 25).

Наша вера ће сигурно бити испитана, можда прогонством, озбиљном болешћу, смрћу вољене особе или на неки други начин. Ако останемо лојални Јехови док пролазимо кроз те испите, наша вера ће бити још јача и постаће вреднија од злата. Захваљујући тој вери, бићемо још ближи Јехови чак и ако не будемо лично видели испуњење свих његових обећања. Штавише, тада ће и други бити охрабрени да опонашају нашу веру (Јеврејима 13:7). Тако је било с Ралфом, који је посматрао веру својих родитеља и опонашао је. Он каже:

„Док сам живео с родитељима, они су све нас подстицали да ујутро устанемо раније како бисмо могли заједно да читамо Библију. Тако смо прочитали целу Библију.“ Ралф још увек чита Библију сваког јутра, и тако на један леп начин започиње дан. Такође је имао обичај да сваке седмице са својим оцем иде у службу. „Тада сам научио да вршим накнадне посете и да водим кућне библијске студије.“ Ралф сада служи као добровољац у једној подружници Јеховиних сведока у Европи. Како је то дивна награда за његове родитеље који су показали веру!

Човек по Божјем срцу

Једна истакнута личност међу Јеховиним слугама које се помињу у Писму јесте Давид, човек који се родио око 900 година након Аврахама. Када је Јехова изабрао Давида за будућег краља, пророк Самуило је рекао: „Јехова је нашао себи човека по срцу своме.“ Јехова и Давид су имали тако близак однос да је пророк Исаија касније говорио Језекији о ’Јехови, Богу Давида, оца његовога‘ (1. Самуилова 13:14; 2. Краљевима 20:5; Исаија 38:5).

Иако је Давид био човек по Божјем срцу, у неким приликама је дозволио да његове жеље овладају њиме. Три пута је направио озбиљне грешке: Дозволио је да ковчег савеза буде на неисправан начин пренесен у Јерусалим; починио је прељубу с Витсавејом и сковао заверу да  њен муж Урија буде убијен; и извршио је попис становништва Израела и Јуде, што му Јехова није заповедио. У свим тим приликама, Давид је прекршио Божји закон (2. Самуилова 6:2-10; 11:2-27; 24:1-9).

Међутим, када се Давид суочио са својим гресима, признао је да је одговоран за то и није пребацио кривицу на неког другог. Признао је да ковчег није био пренесен на исправан начин и рекао је да ’нису тражили Јехову као што треба‘. Када је пророк Натан разоткрио Давидову прељубу, Давид је одговорио: „Сагреших Јехови!“ А када је схватио како је сулудо поступио тиме што је пребројао народ, признао је: „Сагреших много што то урадих!“ Давид се покајао за своје грехе и остао је близу Јехове (1. Летописа 15:13; 2. Самуилова 12:13; 24:10).

Када погрешимо

Ако тежимо ка томе да Јехова буде и наш Бог, Давидов пример је веома охрабрујућ. Ако се једном човеку који је био по Јеховином срцу могло десити да почини тако озбиљне грехе, не треба да паднемо у очај ако се деси да, упркос томе што дајемо све од себе, понекад и ми погрешимо или чак починимо неки већи грех (Проповедник 7:20). Можемо се утешити ако узмемо у обзир да су Давиду били опроштени греси када се покајао. То се пре неколико година десило и Увеу a.

Уве је служио као старешина у једној хришћанској скупштини. Једном приликом је подлегао својим неисправним жељама и починио неморал. У почетку је Уве, као и краљ Давид, покушавао да прикрије то што је урадио, надајући се да ће му Јехова прогледати кроз прсте. Међутим, савест га је толико мучила да је једном старешини признао шта је учинио и старешинство му је помогло да се опорави након те духовне катастрофе.

Уве се покајао за свој грех и остао је близу Јехове и скупштине. Био је тако захвалан за помоћ која му је пружена да је неколико седмица након тог догађаја писао старешинама изражавајући своју искрену, дубоку захвалност. „Помогли сте ми да не допустим да се због мене прича лоше о Јеховином имену“, написао је. Уве је успео да обнови свој однос с Јеховом и с временом је поново био наименован у истој скупштини.

„Човек с осећањима попут наших“

Илија, који је живео један век пре Давида, био је један од најистакнутијих израелских пророка. Био је борац за право обожавање у време када су корупција и неморал били веома раширени, и никада се није колебао у свом предању Јехови. Није чудо што је његов наследник Јелисеј једном приликом Јехову назвао ’Богом Илијиним‘! (2. Краљевима 2:14).

Па ипак, Илија је био само обичан човек. Јаков је написао: „Илија је био човек с осећањима попут наших“ (Јаков 5:17). На пример, након што је Валовим обожаваоцима у Израелу нанео тежак пораз, краљица Језавеља му је запретила смрћу. Каква је била његова реакција? Уплашио се и побегао у пустињу. Тамо се, док је седео под једном смреком, жалио: „Доста је! А сад Јехова, прими душу моју јер нисам бољи од отаца својих.“ Илија је радије желео да умре него да и даље буде пророк (1. Краљевима 19:4).

Међутим, Јехова је показао разумевање за Илијина осећања. Ојачао га је и уверио да није сам, пошто је било још оних који су били лојални правом обожавању. Штавише, Јехова је још увек имао поверења у Илију и дао му је један тежак задатак (1. Краљевима 19:5-18).

Илијина узбуркана осећања нису била знак да је изгубио Божју наклоност. Када се Исус Христ преобразио пред Петром, Јаковом и Јованом око 1 000 година касније, кога је Јехова изабрао да се у  визији појави са Исусом? Мојсија и Илију (Матеј 17:1-9). Јасно је да је Јехова сматрао Илију примерним пророком. Иако је Илија био „човек с осећањима попут наших“, Бог је ценио његов напоран рад у обнови правог обожавања и посвећењу Његовог имена.

Наша борба са осећањима

Јеховине слуге данас понекад могу бити обесхрабрене и забринуте. Како је утешно знати да се и Илија тако осећао! И како је охрабрујуће знати да нас Јехова разуме када се боримо с неким осећањима, баш као што је разумео и Илију (Псалам 103:14).

Сасвим сигурно, ми волимо Бога и наше ближње и желимо да вршимо Јеховино дело објављивања добре вести о Краљевству. Међутим, можда смо разочарани због слабог одзива на наше проповедање или смо чак забринути због непријатељских претњи правом обожавању. Међутим, као што је Јехова оспособио Илију да настави даље, Он оспособљава и своје данашње слуге. Осмотримо, на пример, случај Херберта и Гертруд.

Херберт и Гертруд су се као Јеховини сведоци крстили 1952. у Лајпцигу, у бившој Демократској Републици Немачкој. То је било тешко време за Божје слуге, пошто је њихова јавна служба била под забраном. Како се Херберт осећао када је било у питању проповедање од куће до куће?

„Понекад смо били веома забринути. Када смо ишли од куће до куће, представници власти су се могли сваког часа појавити и ухапсити нас.“ Шта је Херберту и другима помогло да савладају страх? „Пуно смо проучавали Библију. Јехова нам је дао снагу да наставимо с делом проповедања.“ У својој јавној служби, Херберт је имао многа охрабрујућа, па чак и забавна искуства.

Једном приликом, Херберт је срео једну средовечну жену која је показала занимање за Библију. Када је поново навратио неколико дана касније, ту је био и један млад човек који је слушао разговор. Након неколико минута, Херберт је запазио нешто због чега се уплашио. На столици у углу собе налазила се милиционерска капа. Припадала је том младом човеку, који је очигледно био милиционер, решен да ухапси Херберта.

„Ви сте Јеховин сведок!“, узвикнуо је млади човек. „Покажите ми своју личну карту.“ Херберт му је показао. Затим се десило нешто неочекивано. Жена се окренула ка милиционеру и упозорила га: „Ако се нешто деси овом Божјем човеку, више нисте добродошли у овој кући.“

Млади човек је на моменат застао, вратио личну карту Херберту и пустио га. Херберт је касније сазнао да се милиционер забављао са ћерком те жене. Очигледно је сматрао да му се више исплати да настави да се виђа с девојком него да ухапси Херберта.

Нека Јехова буде и наш Бог

Шта можемо научити из ових догађаја? Попут Аврахама, морамо имати јаку веру у Јеховина обећања. Попут Давида, морамо се обратити Јехови са искреним покајањем кад год погрешимо. И попут Илије, морамо се ослонити на Јехову за снагу када смо забринути. Ако тако чинимо, Јехова ће бити и наш Бог, сада и у сву вечност, јер он је ’живи Бог, који је Спаситељ људима свих врста, посебно онима који су верни‘ (1. Тимотеју 4:10).

[Фуснота]

[Слике на 25. страни]

Дела послушности ојачала су Аврахамову веру

[Слика на 26. страни]

Попут Давида, треба да се покајемо када погрешимо

[Слика на 28. страни]

Као што је Јехова разумео Илијина осећања, тако разуме и наша