Нада усред очаја — конгрес у избегличком логору

ИЗБЕГЛИЧКИ логор Какума налази се на северу Кеније, близу суданске границе. У њему живи више од 86 000 људи. То подручје је веома сушно и дневна температура достиже чак 50 степени Целзијуса. Насиље међу избеглицама је уобичајена појава. За многе је овај логор место очаја. Међутим, неки ипак имају наду.

Међу избеглицама има и Јеховиних сведока, који ревно објављују добру вест о Краљевству. Они припадају једној малој скупштини у Лодвару, која се налази око 120 километара јужно од логора. До следеће скупштине има осам сати вожње.

Пошто избеглице не могу слободно да путују изван логора, многи не могу да присуствују већим скуповима и конгресима Јеховиних сведока. Зато је организовано да се Дан посебног састанка одржи у логору.

Путовање ка северу

Да би присуствовали овом конгресу, 15 Сведока из града Елдорета, који се налази око 480 километара јужно од логора, добровољно су кренули на напорно путовање ка сушном северу, заједно с једним студентом Библије који је ставио на располагање свој мини-бус и возача. Ови Сведоци су имали искрену жељу да охрабре и ојачају своју браћу.

Рано једног хладног јутра, кренули су на пут из планинске регије на западу Кеније. Неравни пут се уздизао пролазећи кроз њиве и шуме, а затим се почео спуштати кроз пустињско шипражје где владају велике врућине. Премда на овом подручју има мало вегетације, могла су се видети стада коза и камила како пасу. Урођеници су пролазили обучени у своје ношње, а многи од њих су носили тољаге, лукове и стреле. Након 11 сати путовања, Сведоци су стигли до Лодвара, места у ком живи око 20 000 становника. То је прашњаво подручје где владају велике врућине. Након што су им изразили срдачну добродошлицу њихови домаћини Сведоци, путници су одлучили да се мало одморе како би били спремни за викенд препун активности.

Сутрадан ујутро, посетиоци су пошли да разгледају лепе пејзаже овог подручја. Првенствено су желели да виде језеро Туркана, највеће језеро у Кенији. Оно је километрима унаоколо окружено пустињским растињем, и представља станиште највеће популације крокодила на  свету. Крај обале живи мало људи, који се издржавају тако што лове рибу у сланкастој води језера. Провели су пријатно вече са тамошњом скупштином присуствујући Теократској школи службе и Састанку службе. Та скупштина има прелепу Дворану Краљевства, која је саграђена 2003. у оквиру програма за изградњу у земљама са ограниченим средствима, који су организовали Сведоци.

Дан посебног састанка

Недеља је била одређена за Дан посебног састанка. Браћа из скупштине Лодвар, као и браћа која су дошла као гости, добили су дозволу да уђу у логор до 8 сати ујутро, тако да су Сведоци били вољни да рано крену. Ишли су путем који је вијугао кроз пустињу ка суданској граници. Шиљате планине су се попут кула издизале крај пута. На видику је било село Какума. Падала је киша, те је прашњав пут који води до логора на неким местима био поплављен. Већина кућа је саграђена од опеке, док су им кровови од лима или цераде. Групе Етиопљана, Сомалаца, Суданаца и других живе у секторима одређеним за њих. Избеглице су срдачно дочекале посетиоце.

Конгрес је одржан у спортској сали. Цртежи на зидовима осликавају страхоте избегличког живота, али у дворани је тога дана владао дух наде. Сви говори  су одржани на енглеском и свахилију. Неки говорници који течно говоре оба језика чак су сами преводили свој говор. Један брат који је избеглица из Судана одржао је уводни говор с темом „Испитујмо своје симболично срце“. Друге говоре су одржале старешине које су дошле у посету.

Врхунац сваког конгреса јесте крштење. На крају говора за крштење, све очи су биле упрте у јединог кандидата, који је устао. Жилбер је заједно са оцем избегао из своје земље у време геноцида 1994. У почетку су се надали да ће наћи уточиште у Бурундију, али убрзо су схватили да им и тамо прети опасност. Жилбер је побегао у Заир, затим у Танзанију — где се понекад чак крио у шумама — и најзад је доспео у Кенију. Многима су сузе наврле на очи када му је говорник изразио добродошлицу у Јеховину организацију. Стојећи пред малим скупом од 95 особа, Жилбер је на два питања која му је поставио говорник, јасно и са уверењем одговорио: „Ндијо!“ — што на свахилију значи „Да!“. Он и још нека браћа ископали су мали базен и обложили га церадом којом је раније била наткривена његова кућица у логору. Тог истог јутра, он је показао своју горљиву жељу да се крсти и то тако што је напунио базен водом, доносећи кофу по кофу, и то све сам!

Један од врхунаца поподневног дела програма била је тачка са искуствима која су предочила јединствену ситуацију у којој се налазе Сведоци у избеглиштву. Један брат је испричао како је пришао једном човеку који се одмарао под дрветом.

„Реците ми, да ли је увек безбедно седети ту под дрветом?“

„Јесте“, одговорио је, а затим додао: „Али ноћу није.“

Брат му је прочитао стих из Михеја 4:3, 4, који гласи: „Сваки ће код своје лозе седети и под својом смоквом, и нико их бунити неће [„неће бити никога да их плаши“, ДК].“ „Видите“, објаснио је, „у Божјем новом свету, увек ће бити безбедно седети под дрветом.“ Човек је прихватио публикацију за проучавање Библије.

Једна сестра која је допутовала у Какуму недавно је изгубила три блиска члана породице. О браћи која живе у логору рекла је: „Овде има толико проблема; па ипак, њихова вера је остала чврста. Они живе на месту где је очигледна људска несрећа, али они срећно служе Јехови. Они су у миру с Богом. Подстакли су ме да сачувам мир и да служим Јехови. Немам на шта да се жалим!“

Брзо је дошао крај Дана посебног састанка. У закључном говору, говорник је истакао да је на конгресу било делегата из осам земаља. Један Сведок који је избеглица рекао је да је овај конгрес био доказ јединства и љубави који владају међу Јеховиним сведоцима у овом разједињеном свету. Њихово братство је право хришћанско братство (Јован 13:35).

 [Оквир⁄Слика на 25. страни]

ИЗГУБЉЕНИ СУДАНСКИ ДЕЧАЦИ

Од када је 1983. избио грађански рат у Судану, пет милиона људи је морало да напусти свој дом. Међу њима је било око 26 000 деце која су била одвојена од своје породице. На хиљаде њих је побегло у избегличке логоре у Етиопији, где су остали око три године. Присиљени да се поново преселе, око годину дана су пешице путовали кроз Судан до северне Кеније и многи су страдали од војника, разбојника, болести и дивљих животиња. То мучно путовање преживела је само половина деце, која су касније постала главни становници логора Какума. Хуманитарне организације су их назвале изгубљени судански дечаци.

Избеглички логор Какума сада је дом за избеглице из разних земаља — Судана, Сомалије, Етиопије и других. Када неко од избеглица стигне у логор, добије основни материјал како би изградио кућу, и цераду уместо крова. Два пута месечно, сваки избеглица добије око 6 килограма брашна, килограм пасуља и нешто уља и соли. Многе избеглице продају нешто од свог следовања како би набавили остале ствари потребне за живот.

Неки од ових изгубљених дечака поново су са својим породицама или су отишли да живе у другим земљама. Међутим, као што сазнајемо од Канцеларије за насељавање избеглица, „на хиљаде њих је остало у прашњавом избегличком логору у Какуми, препуном мува, где с муком долазе до хране и боре се како би имали прилику да се школују“.

[Извор]

Courtesy Refugees International

[Мапа на 23. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

КЕНИЈА

Логор Какума

Језеро Туркана

Лодвар

Елдорет

Најроби

[Слика на 23. страни]

У логору су услови живота врло тешки

[Слика на 23. страни]

Дељење воде у логору Какума

[Слика на 23. страни]

Сведоци из Кеније пошли су на напорно путовање ка северу како би охрабрили браћу

[Слика на 24. страни]

Мисионар преводи говор који износи локални специјални пионир

[Слика на 24. страни]

Базен за крштење

[Извор слике на 23. страни]

Дељење воде и избеглички логор Какума: Courtesy Refugees International