Пређи на садржај

Пређи на садржај

Иако слаб, постао сам силан

Иако слаб, постао сам силан

Животна прича

Иако слаб, постао сам силан

ИСПРИЧАО ЛЕОПОЛД ЕНГЛАЈТНЕР

СС-официр је извадио пиштољ, прислонио ми га уз главу и рекао: „Спреман си да умреш? Повући ћу обарач јер си стварно безнадежан случај.“ „Спреман сам“, одговорио сам трудећи се да ми глас не задрхти. Психички сам се припремио, затворио очи и чекао да повуче обарач, али ништа се није десило. „Ти си превише глуп чак и да умреш!“, узвикнуо је и склонио ми пиштољ са слепоочнице. Како сам доспео у тако опасну ситуацију?

РОЂЕН сам 23. јула 1905. у Ајген-Фоглхубу, граду који се налази у Аустријским Алпима. Био сам најстарије дете у породици. Отац је био радник у пилани, а мајка ћерка једног земљорадника. Родитељи су били сиромашни, али вредни људи. Рано детињство сам провео у Бад Ишлу у близини Салцбурга, месту које се налази међу живописним језерима и очаравајућим планинским врховима.

Док сам био дете, често сам размишљао о неправдама у животу, не само због тога што је моја породица била сиромашна, већ и због тога што сам рођен с кривом кичмом. Пошто сам због овог поремећаја имао несносне болове у леђима, за мене је било готово немогуће да стојим усправно. У школи сам био поштеђен гимнастике и зато су ми се школски другови ругали.

Имао сам скоро 14 година када се завршио Први светски рат и сматрао сам да је време да потражим посао како бих се ослободио сиромаштва. Сталан осећај глади био је део мог живота, а прилично сам ослабио и због високе температуре коју сам добио услед шпанске грознице, болести која је милионе људи отерала у гроб. Док сам тражио посао, већина земљопоседника би ми рекла нешто попут овог: „Какве бисмо користи уопште могли имати од једног таквог слабића као што си ти?“ Међутим, један љубазан земљопоседник ме је ипак запослио.

Дирнула ме је Божја љубав

Премда је мајка била предана католикиња, ретко сам ишао у цркву, првенствено због тога што је отац био толерантан када је у питању религија. Што се мене тиче, сметало ми је обожавање ликова, које је веома раширено у Римокатоличкој цркви.

Једног дана у октобру 1931, један пријатељ ме је позвао да идем с њим на религиозни састанак који су одржавали Истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Тамо сам добио библијске одговоре на важна питања као што су: Да ли се обожавање ликова допада Богу? (Излазак 20:4, 5). Постоји ли пакао? (Проповедник 9:5). Да ли ће мртви ускрснути? (Јован 5:28, 29).

На мене је највише утицала чињеница да Бог не одобрава крваве ратове, чак и ако се наводно воде у његово име. Сазнао сам да је ’Бог љубав‘ и да је његово узвишено име Јехова (1. Јованова 4:8; Псалам 83:19). Био сам дирнут када сам сазнао да ће под Јеховиним Краљевством људи живети вечно у срећи у рају на земљи. Такође сам сазнао за величанствену могућност коју ће добити неки несавршени људи које је Бог позвао да буду сунаследници са Исусом у Божјем небеском Краљевству. Био сам спреман да учиним све што могу за то Краљевство. Тако сам се у мају 1932. крстио и постао Јеховин сведок. За тај корак ми је била потребна храброст, с обзиром на религиозну нетолеранцију која је владала у строго католичкој Аустрији тог времена.

Суочавање с презиром и противљењем

Моји родитељи нису могли доћи себи када сам напустио цркву, а свештеник је био брз да ту вест објави с проповедаонице. Комшије би пљувале на земљу преда мном, како би показале да ме презиру. Упркос свему томе, ја сам био одлучан да се прикључим редовима пуновремених слугу и постао сам пионир у јануару 1934.

Политичка ситуација је бивала све више напета због све снажнијег утицаја нацистичке партије у нашој покрајини. Док сам служио као пионир у Штајерској долини реке Енс, полиција ми је стално била за петама, те сам морао да будем ’опрезан као змија‘ (Матеј 10:16). Од 1934. до 1938, прогонство је било саставни део мог живота. Иако сам био незапослен, укинули су ми надокнаду за незапослене и због проповедничке активности сам неколико пута добијао краће затворске казне, а четири пута и дуже.

Хитлерове трупе окупирају Аустрију

У марту 1938, у Аустрију су ушле Хитлерове трупе. За само неколико дана, више од 90 000 људи — око 2 посто одраслог становништва Аустрије — било је ухапшено и послато у затворе и концентрационе логоре под оптужбом да су се супротстављали нацистичком режиму. Јеховини сведоци су на то већ донекле били спремни. У лето 1937, неколико чланова моје матичне скупштине бициклом су путовали 350 километара до Прага како би присуствовали међународном конгресу. Тамо су чули за зверства почињена над нашим суверницима у Немачкој. Било је јасно да смо сада ми на реду.

Од дана када су Хитлерове трупе крочиле у Аустрију, Јеховини сведоци су били приморани да се састају и проповедају у тајности. Иако се библијска литература кријумчарила преко швајцарске границе, није било довољно литературе за све. Зато су наши сухришћани из Беча почели тајно да производе литературу. Често сам служио као курир, испоручујући литературу Сведоцима.

У концентрационом логору

Дана 4. априла 1939, тројицу сухришћана и мене ухапсио је Гестапо док смо у Бад Ишлу обележавали Меморијал Христове смрти. Одвезли су нас до полицијске станице у Линцу. Тада сам се први пут возио колима, али био сам превише узнемирен да бих уживао у томе. У Линцу сам био подвргнут многим мучним испитивањима, али нисам се одрекао своје вере. Пет месеци касније, извели су ме пред истражног судију Горње Аустрије. Потпуно неочекивано, кривични поступак против мене био је прекинут, мада то није био крај мојих кушњи. У међувремену, она три брата су послата у концентрационе логоре, где су и умрли, оставши верни до краја.

Био сам у притвору, и 5. октобра 1939. речено ми је да ћу бити одведен у концентрациони логор Бухенвалд у Немачкој. На железничкој станици у Линцу, нас затворенике чекао је посебан воз. У вагонима су се налазиле ћелије за две особе. Човек који је са мном делио ћелију није био нико други до бивши гувернер Горње Аустрије, др Хајнрих Глајснер.

Др Глајснер и ја започели смо један занимљив разговор. Њега је искрено занимало зашто сам се нашао у овој ситуацији и запрепастио се када је чуо да су се чак и у време док је он био на власти Јеховини сведоци у његовој покрајини суочавали с бројним законским проблемима. Са жаљењем је рекао: „Господине Енглајтнер, не могу да исправим грешку, али желим да се извиним. Изгледа да наша влада сноси кривицу за то што се није извршавала правда. Ако вам икада буде требала икаква помоћ, биће ми више него драго да учиним све што могу.“ Срели смо се поново после рата и тада ми је помогао да од владе добијем одштету као жртва нацистичког режима.

„Убићу те“

У концентрациони логор Бухенвалд стигао сам 9. октобра 1939. Убрзо након тога, један стражар је чуо да се међу новим затвореницима налази и један Сведок и тако сам постао његова мета. Немилосрдно ме је тукао. Када је схватио да ме не може натерати да се одрекнем своје вере, рекао ми је: „Убићу те, Енглајтнеру. Али пре него што то урадим, дозволићу ти да напишеш родитељима опроштајно писмо.“ Размишљао сам шта би могло утешити моју породицу, али кад год бих спустио оловку на папир, он би ми гурнуо лакат десне руке како бих погрешио у писању. Ругао ми се: „Какав идиот! Не може да повуче ни две равне линије. Али да чита Библију, то му већ није проблем, је л’ тако?“

Затим је извадио пиштољ, прислонио ми га уз главу и рекао ми да ће повући обарач, као што сам на почетку испричао. Затим ме је бацио у малу, пренатрпану ћелију. Ту ноћ сам провео стојећи. Међутим, свакако не бих могао да спавам, пошто ме је све болело. „Стварно је бесмислено умрети због неке глупе религије!“ — то је била једина „утеха“ коју су ми пружили други затвореници у ћелији. Др Глајснер је био у суседној ћелији. Чуо је шта се десило и замишљено је рекао: „Хришћани су поново прогоњени!“

У лето 1940, свим затвореницима је наређено да у недељу дођу да раде у каменолому, премда нам је недеља обично био слободан дан. То је била казнена мера за „прекршаје“ затвореника. Морали смо носити огромно камење од каменолома до логора. Два затвореника су покушала да на моја леђа ставе један огроман камен од чије тежине сам се скоро срушио. Међутим, Артур Редл, озлоглашени лагерфирер (надгледник логора), неочекивано ми је прискочио у помоћ. Када је видео колико сам се мучио док сам носио камен, рекао ми је: „Никада нећеш успети да се вратиш у логор с тим каменом на леђима! Сместа га спусти на земљу!“ То је било наређење које сам радо послушао. Затим је Редл показао на један много мањи камен и рекао: „Узми овај и однеси га у логор. Лакши је за ношење!“ Затим се окренуо ка нашем претпостављеном и наредио: „Пустите Истраживаче Библије да се врате у бараке. Доста су радили данас!“

На крају сваког радног дана, увек сам се радовао дружењу са својом духовном породицом. Организовали смо се како бисмо сви добили духовну храну. Један брат би написао библијски стих на парчету папира и дао га другима. И Библију смо прокријумчарили у логор. Поделили смо је по књигама. Добио сам књигу о Јову на три месеца и сакрио је у чарапе. Извештај о Јову ми је помогао да останем непоколебљив.

На крају, 7. марта 1941, био сам у великом конвоју који је био пребачен у концентрациони логор Нидерхаген. Моје здравље је из дана у дан бивало све горе. Једног дана, двојици браће и мени било је наређено да пакујемо алат у сандуке. Након тога смо се враћали у бараке заједно с другим затвореницима. Један војник је приметио да заостајем. Толико се разбеснео да ме је снажно ударио с леђа без икаквог упозорења, тако да сам задобио тешку повреду. Упркос томе што сам осећао неиздржив бол, сутрадан сам морао да радим.

Неочекивано ослобођење

У априлу 1943, логор Нидерхаген био је испражњен. Након тога, пребачен сам у логор смрти у Равенсбрику. У јуну 1943. изненада ми се указала прилика да одем из концентрационог логора. Овог пута нисам морао да се одрекнем своје вере да бих био ослобођен. Само је требало да пристанем на доживотни принудни рад на пољопривредном добру. Пристао сам на то како бих избегао страхоте логора. Отишао сам код лекара у логору на завршни лекарски преглед. Он се изненадио када ме је видео. „О, па ти си још увек Јеховин сведок!“, узвикнуо је. „Тако је, господине докторе“, одговорио сам. „Па, онда не видим зашто би требало да те ослободимо. С друге стране, било би право олакшање отарасити се једне тако бедне фигуре као што си ти.“

Доктор уопште није претеривао када је то рекао. Моје здравствено стање је стварно било лоше. На неким местима вашке су ми појеле кожу, због удараца сам оглувео на једно уво, а моје цело тело је било прекривено гнојним ранама. Након 46 месеци које сам провео у оскудици, непрестаној глади и принудном раду, имао сам само 28 килограма. У таквом стању сам отпуштен из Равенсбрика, 15. јула 1943.

Послат сам у родни град возом, без чувара који би ме пратио, и кад сам стигао, јавио сам се штабу Гестапоа у Линцу. Службеник Гестапоа ми је дао отпусну листу и упозорио ме: „Ако мислиш да смо те ослободили да би се и даље бавио својом илегалном активношћу, грдно се вараш! Нек ти Бог буде у помоћи ако те ухватимо да проповедаш.“

Најзад сам био код куће! Мајка није ништа променила у мојој соби откада сам први пут био ухапшен, 4. априла 1939. Чак је и моја Библија стајала отворена на сточићу крај кревета. Клекнуо сам и од срца захвалио Богу у молитви.

Убрзо ми је додељен посао на једној планинској фарми. Власник фарме, који је био мој пријатељ из детињства, чак ми је давао скромну плату, иако то није морао да чини. Пре рата, он ми је дозволио да сакријем нешто библијске литературе на његовом имању. Био сам срећан што сам сада могао да искористим ову малу залиху литературе како бих обновио духовну снагу. Све моје потребе су биле задовољене, и био сам одлучан да на тој фарми дочекам крај рата.

Крио сам се по планинама

Међутим, ти мирни дани слободе нису дуго трајали. Средином августа 1943. наређено ми је да се јавим војном доктору ради прегледа. Доктор је прво рекао да нисам способан за војну службу због проблема с леђима. Међутим, недељу дана касније, тај исти доктор је променио мишљење и написао: „Способан за војну службу у првим борбеним редовима.“ Неко време, војска није могла да ме нађе, али ухватили су ме 7. априла 1945, кратко пре него што се рат завршио. Регрутован сам за прве борбене редове.

Узео сам са собом неколико потребних ствари и Библију и побегао у оближње планине. У почетку сам могао да спавам напољу, али убрзо се време погоршало и пало је пола метра снега. Био сам мокар до голе коже. Дошао сам до једне планинске кућице, која се налазила на надморској висини од скоро 1 200 метара. Дрхтећи од хладноће, потпалио сам ватру у камину, угрејао се и осушио одећу. Пошто сам био исцрпљен, заспао сам на клупи испред камина. Убрзо ме је пробудио јак бол. Моја одећа је горела! Ваљао сам се по поду како бих угасио ватру. Леђа су ми била пуна пликова.

Уз велики ризик, пре сванућа сам се пришуњао планинској фарми мог пријатеља, али његова жена је била толико уплашена да ме није хтела примити, рекавши да је за мном послата потера. Зато сам отишао код родитеља. У почетку су чак и они оклевали да ме приме, али су ме на крају пустили да спавам у сенику и мајка ми је лечила ране. После два дана, родитељи су се већ толико плашили да сам сматрао да је најбоље да се опет кријем у планинама.

Дана 5. маја 1945. пробудила ме је велика бука. Угледао сам авионе савезника који су летели јако ниско. Схватио сам да је Хитлеров режим срушен! Јеховин дух ме је ојачао да издржим невероватна искушења. На својој кожи сам осетио колико су истините речи записане у Псалму 55:22 (ДК), које су ми биле велика утеха од самог почетка мојих кушњи. ’Стављао сам своје бреме на Јехову‘, и премда сам био физички слаб, он ме је подржавао док сам ходио „долином сенке смрти“ (Псалам 23:4).

Јеховина сила се ’усавршила у слабости‘

Након рата, полако сам се вратио нормалном начину живота. У почетку сам радио као најамник на планинској фарми мог пријатеља. Тек након што је америчка војска интервенисала у априлу 1946, био сам разрешен обавезе на доживотни принудни рад на фарми.

По завршетку рата, хришћанска браћа из Бад Ишла и околних места почела су редовно да одржавају састанке. Кренули су у проповедање са обновљеном снагом. Добио сам понуду да радим као ноћни чувар у једној фабрици, и тако сам могао да наставим с пионирском службом. Коначно сам се скрасио у подручју Санкт Волфганга и 1949. сам се оженио Терезијом Курц, која је имала ћерку из првог брака. Живели смо заједно 32 године, све док моја вољена жена није оболела од акутног дијабетеса и преминула 1981. Бринуо сам о њој више од седам година.

Након Терезијине смрти, поново сам почео да служим као пионир, што ми је помогло да се опоравим од тог великог губитка. Сада служим као пионир и старешина у својој скупштини у Бад Ишлу. Пошто сам везан за инвалидска колица, нудим библијску литературу и разговарам с људима о нади у Краљевство у парку који се налази пред мојом кућом. Лепи библијски разговори које водим доносе ми велико задовољство.

Када се осврнем на свој живот, могу да кажем да нисам огорчен због ужасних искустава која сам преживео. Наравно, понекад сам био потиштен због тих кушњи. Међутим, срдачан однос који имам с Јеховом Богом помогао ми је да пребродим те тешке периоде. И у мом животу се показало колико је тачна изјава коју је Господ упутио Павлу: „Моја сила се усавршава у слабости.“ Сада, када имам скоро 100 година, могу да кажем као и апостол Павле: „Налазим задовољство у слабостима, у увредама, у оскудицама, у прогонствима и потешкоћама за Христа. Јер кад сам слаб, онда сам силан“ (2. Коринћанима 12:9, 10).

[Слике на 25. страни]

Када ме је Гестапо ухапсио 1939.

Документи Гестапоа, са оптужбама, из маја 1939.

[Извор]

Обе слике: Privatarchiv; B. Rammerstorfer

[Слика на 26. страни]

Оближње планине су ми пружале уточиште

[Извор слике на 23. страни]

Foto Hofer, Bad Ischl, Austria