Животна прича

Нашао сам потпуно задовољство у ’садашњем животу‘!

ИСПРИЧАО ТЕД БАКИНГАМ

У пуновременој служби сам био шест година, а у браку тек шест месеци када сам изненада оболео од дечје парализе. То је било 1950, када сам имао само 24 године. Током девет месеци, колико сам провео у болници, имао сам доста времена да размишљам о свом животу. С обзиром на моју болест, шта ће будућност донети мени и мојој жени Џојс?

МОЈ отац, који никада није био религиозан, 1938. године је добио књигу Владавина. a Вероватно су га политички немири и рат који се назирао навели да узме књигу. Колико ја знам, никада је није прочитао, али прочитала ју је моја мајка, која је била веома религиозна. Одмах је реаговала на поруку коју је та књига преносила. Напустила је Енглеску цркву и упркос противљењу мог оца постала Јеховин сведок и остала верна све до смрти, 1990. године.

Мајка ме је први пут одвела на хришћански састанак у Дворану Краљевства у Епсому, јужно од Лондона. Тај састанак је био одржан у једном бившем складишту и слушали смо снимак говора Џ. Ф. Ратерфорда, који је тада надгледао дело Јеховиних сведока. То је на мене оставило снажан утисак.

Након изненадног бомбардовања Лондона, ситуација је постајала све опаснија. Зато је 1940. мој отац одлучио да се наша породица пресели на безбедније место — у Мејденхед, градић који се налази 45 километара западно од Лондона. То је за  нас било добро, јер је тамошња скупштина од 30 браће и сестара била велики извор охрабрења. Фред Смит, један духовно јак хришћанин који се крстио 1917, показивао је лично занимање за мене и обучио ме да будем ефикаснији у проповедању. Још увек себе сматрам његовим дужником због његовог доброг примера, као и помоћи пуне љубави.

Започео сам пуновремену службу

Године 1941, када сам имао 15 година, једног хладног мартовског дана, крстио сам се у реци Темзи. Мој старији брат Џим већ је био у пуновременој служби. Он и његова жена Меџ, који данас живе у Бермингему, цео живот су провели служећи Јехови у покрајинској и обласној служби широм Британије. Моја млађа сестра Робина и њен муж Френк такође још увек верно служе Јехови.

Радио сам као рачуновођа за једног произвођача одеће. Једног дана генерални директор ме је позвао у своју канцеларију да би ми понудио могућност да радим као набављач за фирму и тако остварим успешну каријеру. Међутим, ја сам већ неко време размишљао о томе да следим пример свог брата, тако да сам учтиво одбио понуду и објаснио разлог. На моје изненађење, он ме је од срца похвалио што желим да тежим за тако вредном хришћанском активношћу. Тако сам након обласног конгреса у Нортемптону 1944. постао пуновремени проповедник.

Моја прва додела био је Ексетер, град у грофовији Девон. Овај град се у то време полако опорављао од бомбардовања. Живео сам у стану у ком је већ живело двоје пионира, Френк и Рут Мидлтон, који су према мени били веома фини. Имао сам само 18 година и нисам имао много искуства у прању и пеглању веша нити у кувању, али с временом сам стекао те вештине и било ми је лакше.

Мој партнер у проповедању био је 50-годишњи Виктор Гард, Ирац који је постао објавитељ још 1920-их. Он ме је научио како да направим добар временски распоред, да развијем дубље занимање за читање Библије и да увидим колико је добро упоређивати различите преводе. У том периоду формирања моје личности, Викторов постојан пример био је баш оно што ми је требало.

Изазов због става неутралности

Рат се ближио крају, али власти су још увек тражиле младиће за војску. Године 1943. био сам на суђењу у Мејденхеду, где сам јасно рекао да као јеванђелизатор тражим ослобођење од војне службе. Иако је моја молба била одбијена, одлучио сам да се вратим у Ексетер на своју доделу. Тако сам на крају у Ексетеру позван на суђење. Судија који ме је осудио на шест месеци принудног рада у затвору рекао ми је да му је жао што ме није могао осудити на више. Након што сам одслужио тих шест месеци, поново сам послат у затвор на још четири месеца.

Био сам једини Сведок у затвору, па су ме чувари звали Јехова. Било ми је прилично чудно када сам се одазивао на то име приликом прозивке, али и велика предност што сам сваки дан могао чути како се Божје име објављује! Тако су остали затвореници сазнали да сам међу њима због тога што сам као Јеховин сведок имао приговор савести. Када је нешто касније Норман Кастро послат у исти затвор, добио сам ново име. Норман и ја смо постали Мојсије и Арон.

Из Ексетера сам премештен у Бристол, и на крају у затвор у Винчестеру. Услови нису увек били баш пријатни, али помогао ми је смисао за хумор. Норман и ја смо били срећни што смо у Винчестеру заједно могли да обележимо Меморијал. Франсис  Кук, који нас је посетио у затвору, одржао је леп говор том приликом.

Промене у послератним годинама

На конгресу у Бристолу 1946, када је објављено помоћно средство за проучавање Библије, књига „Нека Бог буде истинит“, срео сам једну лепу девојку, Џојс Мур, која је такође била пионир у Девону. С временом смо постали блискији и венчали смо се четири године касније у Тивертону, где сам био од 1947. Једна изнајмљена соба коју смо плаћали 15 шилинга недељно (1 евро) постала је наш дом. Били смо тако срећни!

У нашој првој години брака, преселили смо се још једном, и то на југ у Бриксхам, прелепи лучки град где је први пут развијена једна посебна техника риболова. Међутим, нисмо дуго били тамо, јер сам се ја разболео од дечје парализе док смо путовали на конгрес у Лондон. Пао сам у кому. Након девет месеци, као што сам раније рекао, био сам коначно пуштен из болнице. Морао сам да ходам помоћу штапа јер је болест захватила моју десну руку и обе ноге, због чега и дан-данас осећам последице. Моја драга жена стално је била уз мене, била је увек весела и прави извор охрабрења, посебно зато што је успела да настави с пуновременом службом. Али шта ће бити с нама? Убрзо сам видео да Јеховина рука никада није кратка.

Наредне године смо присуствовали једном већем скупу у Вимблдону у Лондону. Тада сам већ ходао без штапа. Ту смо срели Прајса Хјуза који је тада надгледао дело у Британији. Чим смо се поздравили, рекао ми је: „Волели бисмо да служиш у покрајинској служби!“ Веће охрабрење од овога нисам могао добити! Да ли ће ми моје здравље дозволити да обављам ту службу? Ни Џојс ни ја нисмо баш били сигурни у то, али након обуке која је трајала недељу дана, кренули смо на пут с потпуним поуздањем у Јехову, и то опет на југозапад Енглеске, где сам био додељен да служим као покрајински надгледник. Тада сам имао само 25 година, али се још увек с дубоким цењењем сећам доброте и стрпљења Сведока који су ми тако много помагали.

Од свих видова теократске активности у којима смо учествовали, Џојс и ја сматрамо да нас је посећивање скупштина највише приближило нашој хришћанској браћи и сестрама. Нисмо имали кола, тако да смо  путовали возом или аутобусом. Премда сам се још увек прилагођавао ограничењима која ми је наметала моја болест, уживали смо у овој предности све до 1957. Живот нам је био испуњен, али те године се пред нама појавио један нови изазов.

У мисионарској служби

Били смо веома узбуђени када смо примили позив да похађамо 30. разред школе Гилеад. Тада сам већ успешно излазио на крај с мојом болешћу, тако да смо Џојс и ја радо прихватили позив. Из искуства смо знали да Јехова увек даје снагу ако се трудимо да вршимо његову вољу. Пет месеци интензивне обуке у Библијској школи Гилеад, која је смештена у прелепом Саут Лансингу у Њујорку у САД, веома је брзо прошло. Полазници су углавном били брачни парови који су били у путујућој служби. Када је нашем разреду постављено питање да ли би неко желео да служи на страној додели, ми смо били међу онима који су се спремно одазвали. Где ћемо отићи? У Уганду, у источној Африци!

Пошто је у то време дело Јеховиних сведока у Уганди било забрањено, добио сам савет да нађем посао. Након дугог путовања возом и бродом, стигли смо у Кампалу у Уганди. Службеницима за имиграцију није било драго што нас виде и дозволили су нам да останемо само неколико месеци. Затим су нам наредили да одемо. Следећи упутство које смо добили из подружнице, отпутовали смо у Северну Родезију (садашњу Замбију). Била је велика радост поново срести два брачна пара који су заједно с нама били у Гилеаду — Френка и Кери Луис, и Хејза и Харијет Хоскинс. Убрзо смо добили нову доделу у Јужној Родезији (садашњем Зимбабвеу).

Путовали смо возом и први пут видели величанствене Викторијине водопаде док смо ишли за Булавајо. Неко време смо становали код породице Маклаки, који су били међу првим Сведоцима који су се ту населили. За нас је била предност што смо их током наредних 16 година могли добро упознати.

Прилагођавање променама

Након двонедељне обуке чији је циљ био да упознам афричко подручје, наименован сам за обласног надгледника. Сведочење у афричкој дивљини подразумевало је да смо са собом морали носити воду, храну, постељину, одећу, пројектор за филмове и генератор, велико платно, и друге неопходне ствари. Све то је било спаковано у камион који је био довољно издржљив за те неравне путеве.

Док сам ја сарађивао с покрајинским надгледницима из Африке, Џојс је с радошћу  помагала њиховим женама и деци која су такође ишла с нама. Пешачење по афричкој степи може бити заморно, посебно када је врућина, али убрзо сам увидео да ми таква клима помаже да лакше подносим своја физичка ограничења, и за то сам био захвалан.

Људи су углавном били сиромашни. Многи су били дубоко уплетени у традицију и сујеверје и практиковали су полигамију, али и поред тога су показивали дубоко поштовање према Библији. У неким подручјима, скупштински састанци су се одржавали у хладовини великог дрвећа, а током вечери су уљане светиљке бацале светлост. Увек смо били испуњени страхопоштовањем када смо проучавали Божју Реч директно под звезданим небом, једним тако величанственим делом стварања.

Приказивање филмова Заједнице у афричким резерватима било је још једно незаборавно искуство. У скупштини је можда било 30 Сведока, али у тим приликама често смо очекивали публику од 1 000 и више људи!

Наравно, у тропској области, слабо здравље може представљати проблем, али увек је неопходно задржати позитиван став. Џојс и ја смо прилично добро научили да се боримо с тим — ја сам се суочавао с повременим нападима маларије, а Џојс се борила с болешћу коју изазивају амебе.

Касније смо добили доделу у подружници у Солзберију (садашњем Харареу), где смо имали предност да радимо раме уз раме с другим верним Јеховиним слугама, међу којима су били Лестер Дејви и Џорџ и Руби Брадли. Власти су ми дале дозволу да будем матичар, па сам могао да венчавам браћу и сестре Африканце и да тако у скупштинама унапређујем брачно уређење. Неколико година касније, добио сам још једну предност — да посећујем све скупштине у земљи у којима се нису говорили банту језици. Џојс и ја смо више од једне деценије уживали у томе што смо на овај начин могли да упознајемо браћу и да се радујемо њиховом духовном напретку. У том периоду, такође смо посећивали браћу у Боцвани и Мозамбику.

Поново пресељење

Након много лепих година које смо провели у јужној Африци, 1975. смо добили доделу у Сијера Леонеу, у западној Африци. Убрзо смо се доселили у подружницу и започели с једним новим видом активности, али то није дуго трајало. Разболео сам се и ослабио услед снажног напада маларије, и на крају сам морао да одем на лечење у Лондон. Посаветовали су ме да се не враћам у Африку, због чега смо били веома тужни. Међутим, лондонска бетелска породица нас је срдачно дочекала. Захваљујући томе што је у бројним лондонским скупштинама било много браће из Африке осећали смо се тамо баш као код своје куће. Када се моје здравље побољшало, привикли смо се на једну нову рутину и био сам замољен да служим у Одељењу за набавку. Када се узме у обзир сав напредак који смо видели у годинама које су уследиле, био је то веома занимљив посао.

Почетком 1990-их, моја драга Џојс се разболела од болести моторних неурона, и преминула је 1994. Била је лојална и верна жена, увек је показивала љубав и била спремна да се прилагоди разним околностима с којима смо се заједно суочавали. Увидео сам колико је важно задржати јасан духовни поглед на ствари и гледати на будућност када се човек суочи с таквим губитком. Захваљујући томе што се ослањам на Јехову у молитви и придржавам се доброг распореда теократских активности, укључујући и проповедање, мој ум је потпуно заокупљен позитивним стварима (Пословице 3:5, 6).

Служење у Бетелу је предност и леп начин живота. Има тако много младих с којима радим и доживљавам много радости. Један благослов су и бројни посетиоци који долазе да посете Бетел у Лондону. Понекад сретнем драге пријатеље које сам упознао док сам служио у Африци, и тада почињу да навиру лепе успомене. Све то ми помаже да наставим да у потпуности уживам у ’садашњем животу‘ и да с поуздањем размишљам и надам се животу „који ће доћи“ (1. Тимотеју 4:8).

[Фуснота]

[Слика на 25. страни]

С мајком 1946.

[Слика на 26. страни]

Са Џојс на дан нашег венчања 1950.

[Слика на 26. страни]

На конгресу у Бристолу 1953.

[Слике на 27. страни]

Служење у једној изолованој групи (горе) и скупштини (лево) у Јужној Родезији, садашњем Зимбабвеу