Пораст у земљи у којој је некада напредовало рано хришћанство

ИТАЛИЈА, полуострво у облику чизме у Средоземном мору, јесте земља у којој су се одиграли важни догађаји везани за културу и религију, догађаји који су утицали на историју читавог света. Због својих прелепих разноликих пејзажа, чувених уметничких дела и изврсне кухиње, ова земља попут магнета привлачи милионе туриста. То је такође земља у којој добро напредује библијско образовно дело.

Могуће је да је у Рим — престоницу тадашње светске силе — право хришћанство први пут стигло када су се из Јерусалима вратили Јевреји и прозелити који су постали хришћани на Пентекост 33. н. е. Апостол Павле је у Италији први пут био око 59. н. е. Том приликом је у Путеолама, приморском подручју, ’нашао браћу‘ у вери (Дела апостолска 2:5-11; 28:11-16).

Као што су Исус и апостоли прорекли, пред крај првог века н. е. групе отпадника су се постепено одвојиле од правог хришћанства. Међутим, у времену пре краја овог система ствари, прави Исусови ученици су започели с великим делом проповедања добре вести широм света — па и у Италији (Матеј 13:36-43; Дела апостолска 20:29, 30; 2. Солуњанима 2:3-8; 2. Петрова 2:1-3).

Почетак који није много обећавао

Чарлс Тејз Расел, који је предводио светско дело проповедања Истраживача Библије (како су Јеховини сведоци тада били познати), 1891. године је први пут посетио неке градове у Италији. Морао је признати да резултати његове службе у тој земљи нису баш много обећавали: „Нисмо видели ништа што би нас навело да се надамо некој жетви у Италији.“ У пролеће 1910, брат Расел је поново дошао у Италију и одржао библијско предавање у једној гимнастичкој сали у центру Рима. Какав је био резултат? „У целини гледано“, рекао је Расел, „састанак нас је прилично разочарао.“

Заиста, неколико деценија је дело проповедања добре вести у Италији споро напредовало, делимично због тога што је Јеховине сведоке прогонио фашистички режим. У том периоду, било је једва 150 Јеховиних сведока у земљи, а већина њих је за библијску истину чула од рођака и пријатеља који су живели у иностранству.

Изванредан напредак

Након Другог светског рата, у Италију су послати бројни мисионари. Међутим, као што се види из преписке пронађене у државној архиви, великодостојници ватиканске хијерархије тражили су од владе да протера те мисионаре. Сви мисионари, изузев неколико њих, били су присиљени да напусте земљу.

Упркос препрекама, у Италији је мноштво људи почело да се стиче ка ’гори‘ обожавања Јехове (Исаија 2:2-4). Дошло је до  изванредног пораста броја Сведока. Године 2004. достигнут је највећи број од 233 527 објавитеља добре вести, што значи да на 248 становника долази 1 објавитељ, док су на Меморијалу Христове смрти присуствовале 433 242 особе. У удобним Дворанама Краљевства састаје се 3 049 скупштина. У скорије време, пораст је посебно велик међу одређеним групама људи.

Проповедање на многим језицима

Многи досељеници из Африке, Азије и Источне Европе дошли су у Италију у потрази за послом или бољим животом, а у неким случајевима и као избеглице. Како се тим милионима људи може помоћи у духовном погледу?

Многи Сведоци у Италији прихватили су тежак изазов и почели да уче језике као што су албански, амхарски, арапски, бенгалски, кинески, панџапски, сингал и тагалог. Почев од 2001, одржавали су се курсеви за оне који желе да сведоче на страним језицима. У протекле три године, 3 711 Сведока похађало је 79 курсева на 17 језика. То је допринело томе да се оформи и ојача 146 скупштина и 274 групе на 25 језика. Многи искрени људи су тако чули добру вест и почели да проучавају Библију. Резултати су често изванредни.

Један Јеховин сведок је разговарао о Библији са Џорџом, човеком из Индије који говори језик малајалам. Упркос томе што је имао велике проблеме с послом, Џорџ је спремно прихватио библијски студиј. Неколико дана касније, његов пријатељ Гил, који је такође из Индије и говори панџапски, дошао је у Дворану Краљевства и с њим је такође започет библијски студиј. Гил је упознао Сведоке с Дејвидом, који је исто дошао из Индије а говори језик телугу. И он је ускоро почео да проучава Библију. У истој кући где је живео Дејвид живела су још двојица Индијаца, Сони и Шубаш. Обојица су му се придружила у проучавању Библије.

Неколико недеља касније, Сведоке је позвао телефоном Далип, човек који говори језик марати. Он је рекао: „Ја сам Џорџов пријатељ. Могу ли и ја да учим о Библији?“ Затим је и Сумит, који говори тамилски, желео да проучава. На крају је телефонирао још један Џорџов пријатељ и затражио библијски студиј. Џорџ је затим довео у Дворану Краљевства још једног младића, Макса. И он је затражио библијски студиј. Тренутно се води шест библијских студија, а ускоро ће још четири. Одржавају се на енглеском, али се користе и публикације на хиндију, малајаламу, маратију, панџапском, тамилском, телугу и урду језику.

Глуви „чују“ добру вест

У Италији има више од 90 000 људи оштећеног слуха. Средином 1970-их, Сведоци су поклонили пажњу поучавању тих особа библијској истини. У почетку су неки глуви Сведоци поучавали италијанском знаковном језику друге Сведоке који су желели да се ангажују на том пољу. Све више и више глувих је почело да се занима за Библију. Данас хришћанским састанцима присуствује више од 1 400 особа које се служе италијанским знаковним језиком. Састанци на том језику одржавају се у 15 скупштина и 52 групе.

У почетку је проповедање глувим људима зависило углавном од иницијативе појединих Сведока. Међутим, 1978. је подружница Јеховиних сведока у Италији  почела да организује конгресе за глуве. У мају те године, најављено је да ће на међународном конгресу у Милану неке програмске тачке бити преведене за глуве. Први покрајински састанак за глуве одржан је у Конгресној дворани у Милану, у фебруару 1979.

Подружница отада поклања помну пажњу бризи о духовним потребама глувих тако што подстиче све већи број јеванђелизатора да побољшају своје вештине што се тиче знаковног језика. Од 1995. у неке групе су послати специјални пионири (пуновремени јеванђелизатори) како би обучавали глуве Сведоке у служби и како би организовали хришћанске састанке. Три Конгресне дворане су опремљене савременом видео-опремом како би се програм могао боље пратити. А доступне су и видео-касете хришћанских публикација путем којих се обезбеђује духовна храна за глуве.

Посматрачи су приметили да Сведоци добро брину о духовним потребама глувих људи. У часопису P@role & Segni, који издаје Савез глувих и наглувих Италије, објављено је писмо једног католичког монсињора: „Страшно је тешко бити глув, зато што је таквим особама увек потребна помоћ. На пример, глув човек без проблема може да дође у цркву, али потребна му је помоћ преводиоца да би пратио све што се чита, објашњава и пева током службе.“ У часопису даље стоји да прелат „признаје да, нажалост, црква још увек није у могућности да се брине о особама које имају овај хендикеп, и истиче да су многи глуви боље збринути у Дворанама Краљевства Јеховиних сведока него у црквама“.

Добра вест се проповеда затвореницима

Да ли неко може бити слободан иако је у затвору? Може, јер Божја Реч има моћ да ’ослободи‘ оне који је прихватају  и примењују у свом животу. Порука коју је Исус преносио „заробљенима“ ослободила их је од греха и криве религије (Јован 8:32; Лука 4:16-19). У Италији је проповедање у затворима донело изврсне резултате. Око 400 Јеховиних сведока добили су дозволу од државе да посећују затворе како би затвореницима пружили духовну помоћ. Јеховини сведоци су прва организација која није повезана с католичком црквом, а која је затражила и добила такву дозволу.

Библијска порука се понекад преноси на неуобичајене начине. Затвореници говоре о библијском образовном делу Јеховиних сведока другим затвореницима. Када чују за то, неки затраже да их Сведоци посете. Понекад се дешава да чланови породице неког затвореника, који су почели да проучавају Библију, подстакну и њега да затражи да га Сведоци посете. Неки затвореници који издржавају доживотну казну због убиства или других озбиљних злочина покајали су се и драстично променили свој живот. То су важни кораци који воде ка томе да се особа преда Јехови Богу и крсти.

У неким затворима, организовани су јавни говори о библијским темама, обележавање Меморијала Исусове смрти и приказивање видео-касета о Библији које су издали Јеховини сведоци. Често на таквим састанцима буде много затвореника.

Да би се на практичне начине помогло затвореницима, Сведоци нашироко дистрибуишу часописе који се баве темама које могу помоћи затвореницима. Један такав часопис био је Пробудите се! од 8. маја 2001. с темом „Да ли је код затвореника могућа промена?“ Издање од 8. априла 2003. бавило се темом „Дрога у породици — шта да урадите?“ На хиљаде примерака подељено је затвореницима. Као резултат тога, сада се води неколико стотина библијских студија. Неки затворски чувари такође су показали занимање за библијску поруку.

Након што је добио специјалну дозволу од власти, затвореник по имену Константино крстио се у Дворани Краљевства у Сан Рему, и том приликом, присуствовало је 138 Сведока. „Осећао сам да сам обасут љубављу“, рекао је Константино који је очигледно био веома дирнут након крштења. У локалним новинама биле су цитиране речи једног затворског чувара: „Било нам је веома драго... што смо могли да дамо ту дозволу. Треба подржати све што може допринети социјалном, личном и духовном опоравку затвореника.“ Начин на који је тачно спознање Библије утицало на Константинов живот оставио је снажан утисак на његову жену и ћерку. Оне су рекле: „Поносне смо на њега због промена које је начинио. Постао је мирољубив, и из дана у дан све боље брине о нама. Поново имамо поверење у њега а и поштовање према њему.“ И оне су почеле да проучавају Библију и да посећују хришћанске састанке.

Серђо, који је осуђен због крађе, оружане пљачке, кријумчарења дроге и убиства, осуђен је на затворску казну до 2024. Након што је три године проучавао Библију и променио свој начин живота, одлучио је да се крсти. Он је петнаести затвореник из затвора Порто Азуро на острву Елба који се крстио као Јеховин сведок. Крстио се у једном монтажном базену,  на затворском спортском терену, а тај догађај је посматрало неколико затвореника.

Леонардо, који издржава 20-годишњу затворску казну, добио је специјалну дозволу да се крсти у Дворани Краљевства у Парми. Када су га интервјуисали новинари из локалних новина, Леонардо је рекао да жели да „свима буде јасно да је одлучио да постане Јеховин сведок не зато да би пронашао излаз из затворске таме, већ да би задовољио своје велике духовне потребе“. Још је рекао: „Мој живот је био пун грешака, али то је сада прошлост. Променио сам се, премда се то није догодило преко ноћи. И даље се морам трудити да останем честит.“

Салваторе, који је осуђен због убиства, издржава казну у максимално обезбеђеном затвору у Сполету. Крстио се унутар затворских зидина, а његово крштење је на многе оставило снажан утисак. Затворски чувар је рекао: „Треба нагласити социјални значај избора који води до бољег понашања према свима, што доприноси добробити како затвора тако и целог друштва.“ Покренуте променама које је направио Салваторе, његова жена и ћерка сада долазе на састанке Јеховиних сведока. Један затвореник коме је Салваторе сведочио крстио се као предани Јеховин слуга.

Ширење хришћанства у првом веку обухватило је и Италију (Дела апостолска 2:10; Римљанима 1:7). У ово време жетве, духовни раст и напредак наставља се на истим подручјима где су Павле и други хришћани настојали да проповедају добру вест (Дела апостолска 23:11; 28:14-16).

[Мапа на 13. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ИТАЛИЈА

Рим

[Слике на 15. страни]

Конгресна дворана у Битонту и скупштина на италијанском знаковном језику у Риму

[Слика на 16. страни]

Затворенике је ’ослободила‘ библијска истина

[Слике на 17. страни]

Тамо где је некада напредовало рано хришћанство, још увек постоји духовни пораст