Разоран утицај смрти

„ШЕСТОГОДИШЊАКИЊА СЕ УБИЛА.“ Ово је шокантан наслов једног чланка који говори о трагичној смрти девојчице по имену Џеки. Њена мајка је претходно умрла од неизлечиве болести. Пре него што се Џеки бацила под воз, рекла је својој браћи и сестрама да жели ’да постане анђео да би била са својом мајком‘.

Ијан је имао 18 година када је преклињао свештеника да му објасни зашто је његов отац морао да умре од рака. Свештеник је тврдио да је Бог узео његовог оца на небо јер је био добар човек. Када је чуо то објашњење, Ијан није желео да зна за тако окрутног Бога. Пошто за њега живот више није имао никакав смисао, одлучио је да се препусти задовољствима. Тежећи ка том циљу, одао се алкохолу, дроги и неморалу. Све више је губио контролу над својим животом.

„Живи знају да ће умрети“

Ова два жалосна искуства показују како смрт може разорити нечији живот, посебно када се она деси изненада. Додуше, сви су свесни чињенице коју истиче Библија: „Живи знају да ће умрети“ (Проповедник 9:5). Али многи радије игноришу ту сурову реалност. Да ли је то случај и са вама? Живот нам одузима толико пуно времена и пажње да можда потиснемо мисао о смрти која нам се може чинити јако далеко.

„Већина људи се плаши смрти и избегава да размишља о томе“, наводи се у The World Book Encyclopedia. Па ипак, нека тешка несрећа или нека кобна болест могу нас изненада натерати да се суочимо са смрћу лицем у лице. Или нас пак сахрана неког пријатеља или рођака грубо подсети на оно што чека све људе.

Ипак, ожалошћени често на сахранама кажу: „Живот иде даље.“ И он заиста иде даље. У ствари, чини се да живот тако брзо пролази да се врло брзо суочимо с проблемима које доноси старост. Када дођемо у те године, смрт нам се више не чини тако далеко. Све чешће идемо на сахране и испраћамо све више дугогодишњих пријатеља. Често се међу старијима чује питање: „Када ће на мене доћи ред?“

Велики знак питања

Иако нико не пориче да је смрт сигурна, оно што се дешава после смрти може бити велики знак питања. Многа опречна објашњења могу навести једну скептичну особу да целу ствар види као испразну дискусију о нечем непознатом. Један прагматичар може закључити да с обзиром на то да се „само једном живи“ треба максимално искористити добре ствари у животу.

Насупрот томе, други одбијају да верују да је смрт крај свега. Међутим, они немају јасну слику о томе шта долази после.  Зато неки претпостављају да се живот наставља на неком месту вечног блаженства, док други мисле да ће поново живети некад у будућности, можда као нека друга особа.

Ожалошћени рођаци се често питају: „Где су умрли?“ Пре неколико година, када су чланови једног фудбалског клуба путовали на неку утакмицу, један камион је изненада ударио у њихов минибус који се затим сурвао с пута. Погинуло је пет чланова тима. Живот једне мајке практично је стао од дана када је њен син погинуо у тој несрећи. Она стално размишља о томе где је сада њен син. Редовно одлази на гроб и сатима му наглас прича. „Једноставно не могу да верујем да нема ништа после смрти“, она јадикује, „али нисам сигурна у то.“

Очигледно да наш став према смрти може утицати на наш живот сада. С обзиром на то како људи реагују на смрт, постављају се нека питања. Размислите о томе како бисте ви одговорили на њих. Да ли треба једноставно да заборавимо на смрт и да се усредсредимо на живот? Да ли треба да дозволимо да нам стална претња смрти одузима радост живота? Морају ли ожалошћени рођаци целог живота размишљати о томе где су њихови вољени које су изгубили? Мора ли смрт остати загонетка?