Животна прича

Истрајао сам као Христов војник

ИСПРИЧАО ЈУРИЈ КАПТОЛА

„Сада сам уверен да заиста имаш веру!“ Те речи су дошле из сасвим неочекиваног извора — од једног официра совјетске војске — и охрабриле су ме баш у прави час. Био сам на издржавању дуге затворске казне и жарко сам се молио Јехови да ме подржи. Борио сам се у једној дуготрајној борби за коју ми је била потребна истрајност и одлучност.

РОЂЕН сам 19. октобра 1962. и одрастао сам у западној Украјини. Те исте године, мој отац, који се такође звао Јуриј, дошао је у контакт с Јеховиним сведоцима. Ускоро је постао први Јеховин слуга у нашем селу. Његова делатност није прошла незапажено код службеника који су се противили Јеховиним сведоцима.

Међутим, многе комшије су поштовале моје родитеље због њихових хришћанских особина и бриге коју су показивали према другима. Моји родитељи су користили сваку прилику да у моје три сестре и мене од малих ногу усаде љубав према Богу, и то ми је помогло да се суочим с многим изазовима на које сам наилазио у школи. Један такав изазов појавио се када се од сваког ученика захтевало да носи беџ којим се идентификовао као члан Лењинових младих октобриста. Због своје хришћанске неутралности, нисам носио тај беџ и зато сам се издвајао од других (Јован 6:15; 17:16).

Касније, када сам ишао у трећи разред, од свих ђака се захтевало да се прикључе  Савезу пионира, комунистичкој омладинској организацији. Једног дана је разред изведен на школско двориште и одржана је свечаност полагања пионирске заклетве. Био сам у страху, пошто сам очекивао да ће ме други исмевати и критиковати. Сви ученици сем мене понели су од куће црвену пионирску мараму, и стајали су у једном дугачком реду пред директором школе, учитељима и ученицима виших разреда. Када је тим старијим ученицима речено да млађима везују мараме око врата, спустио сам главу и гледао доле надајући се да нико неће обратити пажњу на мене.

Доспео сам у удаљене затворе

Када сам имао 18 година, кажњен сам с три године затвора због своје хришћанске неутралности (Исаија 2:4). Прву годину сам одслужио у граду Трудовоје, у Виницкој области у Украјини. Док сам био тамо, упознао сам око 30 других Јеховиних сведока. Разделили су нас у парове и тако послали на радне задатке, јер су власти желеле да нас спрече да се састајемо.

У августу 1982, Едвард, Сведок који је био са мном, и ја послати смо заједно с другим затвореницима у северни део уралских планина. Путовали смо возом, у вагонима намењеним за затворенике. Осам дана смо трпели несносну врућину у претрпаним вагонима док нисмо стигли у затвор Сољикамск, у Пермској области. Едвард и ја смо стављени у засебне ћелије. Две седмице касније, одвели су ме још северније, у Вјолс у Красновишерској области.

Наш воз је на одредиште стигао усред ноћи. Упркос томе што је био мркли мрак, официр нам је наредио да чамцем пређемо реку. Нисмо видели ни реку ни чамац! Ипак, почели смо да пипамо около док нисмо налетели на чамац, и иако смо били преплашени, успели смо да пређемо реку. Када смо се нашли на другој обали, упутили смо се ка светлости на оближњем брду, где смо наишли на неколико шатора. То је требало да буде наш нови дом. Живео сам у релативно великом шатору с још 30 затвореника. Током зиме, температура се понекад спуштала на минус 40 степени Целзијуса, а шатор баш и није пружао неку заштиту. Главни задатак затвореника био је обарање дрвећа, али мој посао је био да градим колибе за затворенике.

Духовна храна стиже до наше изоловане насеобине

Био сам једини Сведок у насеобини, али Јехова ме није напустио. Једног дана сам добио пакет од мајке, која је и даље живела у западној Украјини. Када је стражар отворио пошиљку, прво што је угледао била је мала Библија. Узео ју је и почео да листа. Почео сам да смишљам шта бих могао да кажем како бих спречио да ми одузму ово духовно благо. „Шта је ово?“, изненада је упитао стражар. Пре него што сам смислио одговор, инспектор који је стајао у близини рекао је: „А, да, то је речник.“ Нисам изустио ни реч (Проповедник 3:7). Инспектор је прегледао остатак пакета и затим ми га дао заједно с том драгоценом Библијом. Био сам толико срећан да сам му понудио нешто ораха које сам узгајао на својој парцели. Када сам добио тај пакет, знао сам да ме Јехова није заборавио. Великодушно ми је притекао у помоћ и побринуо се за моје духовне потребе (Јеврејима 13:5).

Проповедање без посустајања

Неколико месеци касније, изненадио сам се када сам добио писмо од једног брата који је био у затвору, удаљеном око 400 километара. Рекао ми је да потражим једног човека који је раније показао занимање за истину, а који се можда налазио у мом логору. Писати тако отворено о томе није уопште било мудро, јер су наша писма цензурисана. Није чудо што ме је један официр позвао у своју канцеларију  и оштро упозорио да не проповедам. Затим ми је наредио да потпишем документ којим изјављујем да нећу другима говорити о својим веровањима. Одговорио сам му да не разумем зашто би требало да потпишем један такав документ, пошто сви знају да сам Јеховин сведок. Поменуо сам и то да су ме други затвореници питали зашто сам у затвору. Шта је требало да им одговорим? (Дела апостолска 4:20). Официр је видео да не може да ме заплаши, тако да је одлучио да ме се отараси. Послат сам у други логор.

Премештен сам у село Ваја, које је удаљено око 200 километара. Надзорници логора су поштовали мој хришћански став и доделили ми цивилни посао — најпре сам радио као тесар, а затим као електричар. Међутим, и ови послови су носили са собом изазове. Једном приликом ми је речено да узмем алат и одем у сеоски клуб. Када сам стигао тамо, војници су рекли да им је драго што сам дошао. Имали су проблема са осветљењем, пошто им нису добро радиле сијалице којима су желели да украсе неке војне амблеме. Хтели су да им то поправим пошто су се припремали за годишњу прославу Дана Црвене армије. Након што сам уз молитву размислио о томе, рекао сам им да тако нешто не могу да урадим. Дао сам им алат и отишао. Пријавили су ме заменику директора, који је, на моје изненађење, након што је саслушао оптужбе рекао: „Поштујем га због тога. Он је човек од начела.“

Охрабрење из неочекиваног извора

Ослобођен сам 8. јуна 1984, тачно три године након што сам био ухапшен. Када сам се вратио у Украјину, морао сам да се пријавим милицији као бивши затвореник. Тамо су ми рекли да ћу у року од шест месеци поново доспети на суд и да је боље за мене да потпуно напустим ту област. Зато сам отишао из Украјине и касније нашао посао у Летонији. Неко време сам могао да проповедам и да се састајем с малом групом Сведока који су живели у главном граду Риги и околини. Међутим, након само годину дана, поново сам позван у војску. У војном одсеку сам рекао официру да сам већ раније одбио војну службу. Он је повикао на мене: „Да ли ти знаш шта радиш? Да видимо шта ћеш рећи потпуковнику!“

Спровео ме је у једну канцеларију на другом спрату где је потпуковник седео за једним дугачким столом. Пажљиво ме је слушао док сам му објашњавао своју ситуацију и затим ми је рекао да још увек имам времена да поново размислим о својој одлуци пре него што изађем пред војну комисију. Када смо изашли из потпуковникове канцеларије, официр који ме је раније изгрдио признао је: „Сада сам уверен да заиста имаш веру!“ Када сам се појавио пред комисијом, поново сам изразио свој неутралан став и привремено су ме ослободили.

У том периоду сам живео у једном пансиону. Једне вечери сам зачуо тихо куцање  на вратима. Отворио сам и угледао човека у оделу са актен-ташном у руци. Представио се и рекао: „Ја сам из Службе државне безбедности. Знам да имате проблема и да ћете ићи на суд.“ „Тако је“, одговорио сам. Човек је наставио: „Ако будете радили за нас, можемо вам помоћи.“ „Не, то није могуће“, рекао сам. „Остаћу лојалан својим хришћанским уверењима.“ Отишао је, не покушавајући више да ме убеди.

Поново у затвор, а затим поново проповедање

Национални суд у Риги осудио ме је 26. августа 1986. на четири године принудног рада, и тако сам доспео у Централни затвор у том граду. Ставили су ме у велику ћелију с још 40 затвореника и настојао сам да проповедам сваком од њих. Неки су рекли да верују у Бога; други су се само смејали. Приметио сам да су међу њима постојале групе, и након две недеље вође ових група су ми рекле да не смем да проповедам јер се то не слаже с њиховим неписаним правилима. Објаснио сам да сам баш зато у затвору — зато што живим по другачијим законима.

Наставио сам да проповедам на дискретан начин. Пронашао сам неке затворенике који су били духовно наклоњени, и започео сам библијски студиј с четворицом њих. Током наших разговора, записивали су основна библијска учења у једну свеску. Неколико месеци касније, послат сам у добро обезбеђен логор у Валмјери, где сам радио као електричар. Тамо сам проучавао Библију с још једним електричарем који је четири године касније постао Јеховин сведок.

Дана 24. марта 1988. из овог добро обезбеђеног логора премештен сам у један логор у оближњој насеобини. То је био прави благослов, пошто сам имао више слободе. Радио сам на више грађевинских пројеката и стално сам тражио прилике да проповедам. Често сам излазио ван логора и проповедао до касно увече, али никада није било проблема када сам се враћао у насеобину.

Јехова је благословио мој труд. У том подручју је живело неколико Сведока, али у самом граду била је само једна старија сестра, Вилма Крумиња. Сестра Крумиња и ја смо започели библијске студије с многим младим особама. Понекад су браћа и сестре долазили из Риге да би с нама ишли у службу, а неки општи пионири су долазили чак из Лењинграда (садашњег Санкт Петербурга). Уз Јеховину помоћ, започели смо неколико библијских студија. Ускоро сам постао пионир и 90 сати месечно сам посвећивао делу проповедања.

На Народном суду Валмјере, мој случај је дошао на ред 7. априла 1990. Када је саслушање почело, препознао сам тужиоца. Био је то један млад човек с којим сам раније разговарао о Библији! Препознао ме и насмешио се, али није рекао ништа. Још увек се сећам судијиних речи које ми је упутио тог дана у току суђења: „Јуриј, када је пре четири године одлучено да будеш затворен, то је била незаконита одлука. Није требало да те осуде.“ Одједном сам био слободан!

Христов војник

У јуну 1990, поново је требало да се пријавим у војни одсек како бих добио дозволу за боравак у Риги. Ушао сам у исту канцеларију где сам пре четири године рекао потпуковнику да не желим да служим војску. Овог пута је устао да би се поздравио са мном, руковали смо се и затим ми је рекао: „Срамота је што сте морали да прођете кроз све ово. Жао ми је што је тако испало.“

Одговорио сам: „Ја сам Христов војник и морам да живим у складу са својим  звањем. Библија може помоћи и вама да уживате у ономе што је Христ обећао својим следбеницима — у срећном животу и вечној будућности“ (2. Тимотеју 2:3, 4). Потпуковник је одговорио: „Недавно сам купио Библију, и сада је читам.“ Са собом сам имао књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. a Отворио сам поглавље које говори о знаку последњих дана и показао му како је библијско пророчанство повезано с нашим данима. С дубоком захвалношћу и поштовањем, потпуковник се руковао са мном и пожелео ми срећу у мом раду.

У то време су у Летонији поља и те како била бела за жетву (Јован 4:35). Године 1991, почео сам да служим као скупштински старешина. У целој земљи била су само двојица наименованих старешина! Годину дана касније, једина скупштина која је постојала у Летонији подељена је на две — једну у којој се говорило летонски и једну у којој се говорило руски. Имао сам предност да служим у руској скупштини. Пораст је био тако брз да је наредне године наша скупштина подељена на три! Када се осврнем на тај период, јасно је да је сам Јехова водио своје овце у своју организацију.

За специјалног пионира сам наименован 1998. године у Јелгави, граду који се налази 40 километара југозападно од Риге. Те исте године, био сам међу првима из Летоније који су позвани да похађају Школу за оспособљавање слугу на руском језику у Солнечноју, у близини Санкт Петербурга у Русији. Док сам био у тој школи, схватио сам колико наш успех у служби зависи од тога колико волимо људе. Оно што је на мене оставило посебан утисак, много више од онога што смо учили у школи, била је љубав и пажња бетелске породице и инструктора школе.

Још један значајан догађај у мом животу одиграо се 2001, када сам се оженио Карином, једном дивном хришћанком. Карина ми се придружила у специјалној пуновременој служби. Сваки дан се охрабрим када видим колико је моја жена срећна када долази из службе. Заиста, велика је радост служити Јехови. Из болних искустава кроз која сам прошао под комунистичким режимом научио сам да се потпуно уздам у њега. За онога ко жели да остане Јеховин пријатељ и да подржава његов суверенитет, ниједна жртва није превелика. Помагање другима да уче о Јехови учинило је мој живот смисаоним. За мене је величанствена предност служити Јехови „као добар војник Христа“ (2. Тимотеју 2:3).

[Фуснота]

[Слика на 10. страни]

Био сам осуђен на четири године принудног рада и затворен у Централном затвору у Риги

[Слика на 12. страни]

С Карином у служби