Менонити у потрази за библијском истином

ЈЕДНОГ јутра у новембру 2000. године, неколико мисионара Јеховиних сведока из Боливије погледали су кроз прозор своје кућице и угледали групу једноставно обучених мушкараца и жена који су нервозно чекали на капији. Када су мисионари отворили капију, прве речи посетилаца биле су: „Желимо да пронађемо истину из Библије.“ То су били менонити. Мушкарци су носили огртаче, а жене кецеље у тамној боји, и међусобно су разговарали на једном немачком дијалекту. У очима им се видео страх. Стално су се освртали да виде да ли их неко прати. И поред тога, чак и док су се пењали степеницама један од млађих мушкараца је рекао: „Желим да упознам људе који користе Божје име.“

Посетиоци су се мало опустили када су ушли у кућу и када им је послужено освежење. Дошли су из једне удаљене сеоске колоније. Тамо су већ шест година поштом примали часопис Кула стражара. „Прочитали смо да ће бити рај на земљи. Је ли то истина?“, питали су. Сведоци су им показали одговор из Библије (Исаија 11:9; Лука 23:43; 2. Петрова 3:7, 13; Откривење 21:3, 4). „Видите!“, један фармер је рекао осталима. „То јесте истина. Биће рај на земљи.“ Други су за њим говорили: „Мислим да смо пронашли истину.“

Ко су менонити? У шта верују? Да бисмо одговорили на ова питања, морамо се вратити у XVI век.

Ко су менонити?

У XVI веку, захваљујући све већем тиражу Библија преведених на језике обичног народа Европе, код људи је обновљено интересовање за проучавање Библије. Мартин Лутер и други реформатори одбацили су многа учења Католичке цркве. Па ипак, новоосноване протестантске цркве задржале су многе небиблијске обичаје. На пример, већина њих је сматрала да новорођенчад треба да се крсте као чланови цркве. Међутим, они који су тражили библијску истину схватили су да особа може постати хришћанин под условом да донесе добро промишљену одлуку пре него што се крсти (Матеј 28:19, 20). Ревни проповедници који су заступали  ово учење почели су да путују по градовима и селима, да поучавају људе Библији и крштавају одрасле. Зато су названи анабаптисти, што значи „они који поново крштавају“.

Један од оних који су се у потрази за библијском истином прикључили анабаптистима био је и Мено Симонс, католички свештеник из села Витмарсума у северној Холандији. До 1536. је прекинуо све везе са црквом и затим је расписана потера за њим. Карло V, цар Светог римског царства, лично је обећао 100 гулдена као награду ономе ко га ухапси. Упркос свему томе, Мено је неке анабаптисте организовао у скупштине. Он и његови следбеници убрзо су постали познати као менонити.

Менонити данас

Како је време пролазило, хиљаде менонита је због прогонства било приморано да се из западне Европе пресели у Северну Америку. Тамо су имали прилику да наставе да трагају за истином и да своју поруку преносе другима. Међутим, ватрена ревност за дубоко проучавање Библије и јавно проповедање, коју су имали њихови претходници, у великој мери се изгубила. Многи су почели да прихватају небиблијска учења, као што је Тројство, бесмртност људске душе и пакао (Проповедник 9:5; Језекиљ 18:4; Марко 12:29). Данас су менонитски мисионари првенствено усредсређени на медицинске и социјалне службе уместо на јеванђелизирање.

Процењује се да данас има око 1 300 000 менонита који живе у 65 земаља. Па ипак, данашњи менонити се, попут Мена Симонса пре много векова, жале на то што нису уједињени. Током Првог светског рата, разлике у ставу према светским сукобима створиле су највеће поделе. Многи у Северној Америци одбили су војну службу из библијских разлога. Међутим, у делу An Introduction to Mennonite History стоји: „До 1914. одбијање војне службе је за менонитске цркве у западној Европи било углавном само део историје.“ Данас су неке групе менонита у мањој или већој мери усвојиле ставове савременог доба. Друге још увек на одећи имају копче и петље уместо дугмади и сматрају да мушкарци не треба да се брију.

Неке заједнице менонита, решене да буду одвојене од савременог света, преселиле су се тамо где се владе не мешају у њихов начин живота. На пример, процењује се да у Боливији живи око 38 000 менонита у бројним изолованим колонијама, од којих свака има своја правила понашања. У неким колонијама забрањена су моторна возила, а дозвољени су само коњи и кочије. У некима је забрањен радио, телевизор и музика. У некима је чак забрањено учити службени језик државе. „Да би нас држали под контролом, проповедници нам не дозвољавају да учимо шпански“, рекао је припадник једне колоније. Многи осећају да су под притиском и живе у страху да ће бити искључени из заједнице — што би било страшно за оне који никада нису живели ван ње.

Како је посејано семе истине

Такви су услови владали када је један менонит по имену Јохан видео једну Кулу стражару код свог комшије. Јоханова породица је емигрирала из Канаде у Мексико, а касније у Боливију. Међутим, Јохан је одувек желео да му неко помогне у потрази за библијском истином. Питао је да позајми тај часопис.

 Касније, док је у граду продавао своје пољопривредне производе, Јохан је пришао Сведокињи која је на пијаци нудила Кулу стражару. Она га је упутила на једног мисионара који говори немачки, и убрзо је Јохан поштом добијао Кулу стражару на немачком. Свако издање је пажљиво проучио, а затим би тај часопис ишао од породице до породице у његовој колонији, све док се не би сасвим похабао. Понекад би се породице окупиле и проучавале Кулу стражару до касно у ноћ, тражећи при том наведене библијске стихове. Јохан се уверио да само Јеховини сведоци уједињено врше Божју вољу широм света. Пре своје смрти, рекао је жени и деци: „Немојте никада престати да читате Кулу стражару. Помоћи ће вам да разумете Библију.“

Неки из Јоханове породице почели су да с другима разговарају о ономе што су научили из Библије. „Земља неће бити уништена. Бог ће је претворити у рај“, говорили су. „И Бог не мучи људе у паклу.“ Свештеници су убрзо сазнали за те разговоре и запретили Јохановој породици да ће бити искључени из заједнице уколико не престану с тим. Касније, док су чланови те породице разговарали о притиску који су менонитске старешине вршиле на њих, један младић је отворено рекао: „Не знам зашто се жалимо на наше црквене старешине. Сви знамо која је права религија, а ништа нисмо урадили у вези с тим.“ Те речи су погодиле његовог оца. Ускоро је десет чланова те породице отишло на тајно путовање у потрази за Јеховиним сведоцима и тако су доспели до куће мисионара, као што је раније поменуто.

Сутрадан су мисионари посетили своје нове пријатеље у колонији. Моторно возило које су мисионари користили било је једино на путу. Док су полако возили поред кочија које су вукли коњи, размењивали су зачуђене погледе с тамошњим становницима. Убрзо након тога, већ су седели за столом с десеторо менонита, члановима двеју породица.

Тог дана су четири сата проучавали прво поглавље књиге Спознање које води до вечног живота. a Код сваког одломка, фармери су гледали додатне библијске стихове и желели су да буду сигурни да ли су их исправно разумели. Након сваког питања за одломке, уследила би пауза од неколико минута док су фармери међусобно разговарали на доњонемачком пре него што би онај који је био одређен да говори у њихово име одговорио на шпанском. Био је то незабораван дан. Међутим, спремала се олуја. Менонити су се убрзо суочили с противљењем, баш као и Мено Симонс пре неких пет векова када је почео да трага за библијском истином.

Суочавање с кушњама због истине

Неколико дана касније, црквене старешине су дошле у кућу Јоханове породице постављајући један услов свима који су се интересовали за библијску истину: „Чули смо да су вас Јеховини сведоци посетили. Морате им забранити да вас поново посете, а ако не дате њихову литературу да се спали, бићете искључени из заједнице.“ Пошто су до тада само једном приликом проучавали Библију са Сведоцима, био је то тежак испит.

„Не можемо учинити то што тражите“, одговорио је један од поглавара породице. „Ти људи су дошли да би нас учили о Библији.“ Како су старешине реаговале?  Искључили су их из заједнице зато што су проучавали Библију! Био је то заиста тежак ударац. Возило које припада фабрици сира у њиховој колонији није узело млеко испред њихове куће и тако су били лишени јединог извора прихода. Један од поглавара те породице био је отпуштен с посла. Другоме није било дозвољено да купи намирнице у продавници, а његова десетогодишња ћерка била је избачена из школе. Комшије су једном младом човеку опколиле кућу како би му узели жену, тврдећи да она не може да живи с мужем који је искључен из заједнице. Упркос свему томе, породице које су проучавале Библију нису одустале од своје потраге за истином.

Мисионари су и даље сваке седмице ишли на далек пут како би водили библијски студиј. Како су само те људе студији јачали! Неки чланови породице путовали су два сата коњем и кочијама да би били присутни. Када су први пут замолили мисионаре да се помоле, била је то веома дирљива прилика. У тим колонијама, менонити се никада не моле наглас, тако да никада раније нису чули да се неко моли у њихову корист. Мушкарцима су сузе наврле на очи. Можеш ли замислити њихову радозналост када су мисионари донели магнетофон? У њиховој колонији, није било дозвољено слушање музике. Били су тако одушевљени прелепим Мелодијама Краљевства да су одлучили да након сваког студија певају песме Краљевства! Међутим, остало је неизвесно како ће преживети у новим околностима.

Проналажење братства у ком влада љубав

Ове породице, које су сада биле одсечене од своје колоније, почеле су саме да праве сир. Мисионари су им помогли да нађу купце. Један дугогодишњи Сведок из Северне Америке, који је одрастао у једној менонитској колонији у Јужној Америци, чуо је за неповољну ситуацију у којој су се ови људи нашли. Имао је посебну жељу да им помогне. Те исте недеље, авионом је отпутовао у Боливију да би их посетио. Осим што их је увелико охрабрио у духовном погледу, помогао је овим породицама да купе мали камион како би њиме могли да иду у Дворану Краљевства, а такође и да носе своје производе на пијацу.

„Заиста нам је било тешко када смо били искључени из заједнице. Одлазили смо у Дворану Краљевства тужни“, присећа се један од тих људи. „Али, враћали смо се радосни.“ Штавише, тамошњи Сведоци су реаговали на њихову ситуацију и понудили им помоћ. Неки су научили немачки, а неколико Сведока који говоре немачки преселили су се из Европе у Боливију како би помогли у томе да се хришћански састанци одржавају на немачком. Убрзо је 14 бивших менонита проповедало добру вест о Краљевству с другима.

Дана 12. октобра 2001, мање од годину дана након прве посете мисионарима, 11 бивших анабаптиста поново су се крстили, али овај пут је њихово крштење било симбол предања Јехови. Отада је још доста њих учинило то исто. Један од њих је касније рекао: „Пошто смо сазнали истину из Библије, осећамо се као робови који су ослобођени.“ Други је рекао: „Многи менонити се жале на то што у њиховој заједници нема љубави. Али Јеховини сведоци се интересују једни за друге. Међу њима се осећам безбедно.“ Ако желиш да стекнеш боље разумевање истине из Библије, можда се и ти мораш суочити с неким потешкоћама. Али ако молиш Јехову да ти помогне и ако показујеш веру и храброст попут ових породица, и ти ћеш бити успешан и пронаћи ћеш срећу.

[Фуснота]

[Слика на 25. страни]

Радост када су примили библијску литературу на немачком

[Слика на 26. страни]

Иако им је музика увек била забрањена, сада певају након сваког библијског студија