Ко је био Понтије Пилат?

„ИРОНИЧАН и неповерљив, Пилат је историјска личност око које се граде многе претпоставке. За неке је он светац, док је за друге оличење људске слабости, савршен пример политичара који је спреман да жртвује живот једног човека ради политичке стабилности“ (Pontius Pilate, од Ен Роу).

Без обзира на то да ли делиш неко од ових мишљења или не, чињеница је да је Понтије Пилат постао познат због начина на који је поступио са Исусом Христом. Ко је био Пилат? Шта се зна о њему? Боље разумевање његовог положаја помоћи ће нам да боље схватимо најважније догађаје који су се икада десили на земљи.

Положај, дужности и власт

Римски император Тиберије поставио је Пилата за намесника Јудеје 26. године н. е. Службеници на таквом положају били су припадници такозваног сталежа коњаника — нижи племићи, у односу на племство сенаторског положаја. Пилат је вероватно ступио у војску као ратни трибун, то јест млађи заповедник, а затим је захваљујући успешним војним походима напредовао по чину и на крају био постављен за намесника пре своје тридесете године.

Када је био у униформи, Пилат је носио војничку блузу од коже и метални грудни оклоп. Његова одора за појављивање у јавности била је бела тога с пурпурним ивицама. Био је кратко подшишан и имао избријано лице. Иако неки сматрају да је пореклом био из Шпаније или Немачке, његово име говори да је припадао племену Понти — самнитским племићима из јужне Италије.

Службеници Пилатовог ранга обично су слати у нецивилизована подручја. Римљани су сматрали да је Јудеја једно такво место. Да би одржавао ред, Пилат је надгледао прикупљање посредног пореза и пореза по глави становника. Свакодневни правни послови били су у надлежности јеврејских судова, али је о правним случајевима који су захтевали смртну казну по свему судећи одлучивао намесник, који је био највиши судски ауторитет.

С неколико писара, пријатеља и гласника, Пилат и његова жена су живели у лучком граду Цезареји. Пилат је био заповедник пет јединица пешадије од којих је свака бројала од 500 до 1 000 људи, као и коњичког пука од 500 људи. Његови војници су често прибијали на стуб преступнике закона. У време мира, смртне казне су се извршавале након кратког саслушања, али у време немира, побуњеници би масовно били погубљивани на лицу места. На пример, да би угушили устанак који је повео Спартак, Римљани су прибили на стуб 6 000 робова. Ако би немири претили Јудеји,  намесник би се обично могао обратити државном изасланику у Сирији, који је заповедао легијама. Међутим, током већег дела Пилатове службе, у Сирији није постојао изасланик, тако да је Пилат морао брзо да прекине побуну.

Намесници су редовно информисали императора. Император је морао бити обавештен о питањима која су се тицала његовог узвишеног положаја, као и о свим претњама римској власти, и на основу тога је издавао наређења. Намесник би понекад пожурио да из свог угла извести о догађајима у провинцији пре него што се други пожале. Како су проблеми у Јудеји бивали све већи, Пилат је имао разлога за забринутост.

Поред извештаја из Јеванђеља, главни извор информација о Пилату јесу записи историчара Јосифа Флавија и Филона. Римски историчар Тацит такође је забележио да је Пилат погубио Христа, по коме су хришћани добили име.

Изазван бес Јевреја

Јосиф каже да су римски намесници због одбојности Јевреја према обожавању ликова, избегавали да у Јерусалим уносе војне барјаке с ликом императора. Пошто Пилат није показао такав обзир, увређени Јевреји су пожурили у Цезареју да протестују. Пилат није ништа предузео пет дана. Шестог дана је наредио војницима да опколе побуњенике и запретио им да ће их погубити ако се не разиђу. Када су Јевреји одговорили да би радије умрли него што би дозволили да се преступа њихов закон, Пилат је попустио и наредио да се ликови уклоне.

Пилат је био кадар да употреби силу. Једном приликом, према Јосифовом запису, започео је изградњу аквадукта да би спровео воду у Јерусалим, и за финансирање тог пројекта употребио је новац из храмске благајне. Пилат није једноставно присвојио тај новац, јер је знао да се пљачкање храма сматрало светогрђем и да би тиме изазвао љутите Јевреје да траже од Тиберија да га смени. Стога, Пилат је очигледно био у договору са храмским властима. Новац посвећен Богу, познат као „корван“, могао се законски користити за јавне радове који су користили граду. Ипак, на хиљаде Јевреја се окупило да би изразили своје незадовољство.

Пилатови војници су се помешали с мноштвом, али им је наређено да не користе мачеве већ да тољагама истуку побуњенике. Он је вероватно желео да има контролу над масом, а да при том не изазове општи покољ. Изгледа да је успео у томе, иако су неки ипак страдали. Може бити да су они који су јавили Исусу да је Пилат помешао крв Галилејаца с њиховим жртвама мислили на тај догађај (Лука 13:1).

„Шта је истина?“

Пилат је дошао на лош глас због истраге коју је водио када су јеврејски свештенички главари и старешине оптужили Исуса да је за себе рекао да је краљ. Када је чуо да је Исусов главни задатак био да сведочи за истину, Пилат је схватио да тај човек не представља претњу за Рим. „Шта је истина?“, питао је, очигледно мислећи да је она и сувише неухватљива да би јој се поклонила тако велика пажња. До ког је закључка дошао? „Не налазим никакав злочин на овом човеку“ (Јован 18:37, 38; Лука 23:4).

 Требало је да то буде крај Исусовог суђења, али Јевреји су упорно тврдили да он поткопава њихову нацију. Пилат је знао да су свештенички главари из зависти предали Исуса римским властима. Такође је знао да би његово ослобађање изазвало немире, нешто што је желео да избегне. Већ је имао довољно проблема, будући да су Варава и још неки били ухапшени због побуне и убиства (Марко 15:7, 10; Лука 23:2). Поред тога, ранији сукоби с Јеврејима већ су нарушили Пилатову репутацију код Тиберија, који је био познат по томе да је оштро поступао с лошим намесницима. С друге стране, ако би попустио Јеврејима, то би био знак слабости. Тако се Пилат нашао у дилеми.

Када је сазнао одакле је Исус, Пилат је покушао да случај проследи Ироду Антипи, владару Галилејске области. Када то није успело, Пилат је намеравао да од мноштва које се окупило испред његове палате измоли Исусово ослобађање, у складу са обичајем да се на Пасху ослободи један заробљеник. Али, руља је захтевала Вараву (Лука 23:5-19).

Можда је Пилат желео да учини оно што је исправно, али је исто тако желео да сачува свој положај и да угоди народу. На крају, закључио је да је његов положај важнији од његове савести и правде. Затражио је да му донесу воде, опрао је руке и спрао кривицу за смрт коју ће одобрити. a Иако је веровао да је Исус недужан, дао је да га избичују и дозволио је да га војници исмевају, ударају и пљују (Матеј 27:24-31).

Пилат је још једном покушао да ослободи Исуса, али народ је узвикивао да није пријатељ цезару ако то уради (Јован 19:12). Тада се Пилат предао. О Пилатовој одлуци, један изучавалац каже: „Решење је било једноставно — погубити човека. Све што би се тиме изгубило био је живот једног наизглед неважног Јеврејина. Било би сулудо дозволити да се ситуација још више искомпликује због њега.“

Шта се десило с Пилатом?

Последњи забележен догађај у вези с Пилатовим положајем био је још један конфликт. Јосиф каже да се мноштво наоружаних Самарићана окупило на гори Гаризим у нади да ће пронаћи богатство које је наводно Мојсије тамо закопао. Пилат је интервенисао, и његова војска је побила многе од њих. Самарићани су се жалили намеснику Сирије, Луцију Вителију, који је био на вишем положају. Да ли је Вителије мислио да је Пилат отишао предалеко, не зна се. У сваком случају, послао је Пилата у Рим да пред императором одговара за своје поступке. Међутим, Тиберије је умро пре него што је Пилат стигао у Рим.

„Од тог тренутка“, према једном извештају, „Пилат је из историје прешао у легенду.“ Многи су покушали да допуне детаље који су недостајали. Постојале су гласине да је Пилат постао хришћанин. Етиопски „хришћани“ су га прогласили „свецем“. Еусебије, писац који је живео крајем трећег и почетком четвртог века, био је један од многих који су рекли да је Пилат, као и Јуда Искариотски, извршио самоубиство. Међутим, нико заправо не зна шта се тачно десило с Пилатом.

Пилат је знао да буде непопустљив, дрзак и насилан. Ипак, он је остао на том положају десет година, док је већина намесника Јудеје много краће владала. Стога је по мерилима тадашњег Рима Пилат био подобан за тај положај. Једни су га назвали кукавицом која заслужује осуду због тога што је, да би заштитио себе, предао Исуса да буде мучен и убијен. Други су пак сматрали да његова првенствена дужност није била да подржава правду, већ да унапређује мир и интересе Рима.

Време у ком је Пилат живео потпуно је другачије од данашњег. Па ипак, ниједан судија не може с правом осудити човека ког сматра недужним. Да се није сусрео са Исусом, Понтије Пилат би вероватно био само још једно име у историјским записима.

[Фуснота]

[Слика на 11. страни]

Овај запис у ком се наводи да је Понтије Пилат био намесник Јудеје пронађен је у Цезареји