Животна прича

Ојачао ме је пример мојих родитеља

ИСПРИЧАО ЈАНЕЗ РЕКЕЉ

Било је то 1958. године. Моја жена Станка и ја налазили смо се високо у Караванкама, делу Алпа који се уздизао на тадашњој југословенско-аустријској граници, покушавајући да пребегнемо у Аустрију. То је било веома опасно, пошто су наоружане патроле на југословенској граници биле одлучне да спрече било ког ко би покушао да пребегне. На путу смо наишли на једну стрму литицу. Станка и ја никада раније нисмо видели ову планину са аустријске стране. Кренули смо ка истоку све док нисмо наишли на један обронак, нераван због камења и шљунка. Везали смо око себе шаторско платно које смо понели, и спустили се низ падину у нашу неизвесну будућност.

ДОЗВОЛИТЕ ми да вам испричам како смо се нашли у тој ситуацији и како ме је пример родитеља мотивисао да останем лојалан Јехови и у тешким временима.

Одрастао сам у Словенији, која је данас мала средњоевропска држава. Смештена је у Алпима, и граничи се са Аустријом на северу, Италијом на западу, Хрватском на југу и Мађарском на истоку. Међутим, у време када су се родили моји родитељи, Франц и Розалија Рекељ, Словенија је била део Аустроугарске монархије. По завршетку Првог светског рата, Словенија је постала део нове државе по имену Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1929, име државе је промењено у Југославија, што значи земља јужних Словена. Рођен сам 9. јануара те исте године, на периферији  села Подхом, у близини живописног Бледског језера.

Мајка је одгојена у строго католичком духу. Један њен стриц био је свештеник, а три њене тетке биле су часне сестре. Имала је велику жељу да набави Библију, да је чита и разуме. Међутим, мој отац је имао лоше мишљење о религији. Згражавао се над улогом коју је религија одиграла у Великом рату (1914-18).

Упознавање истине

Неко време након рата, један мамин рођак, Јанез Брајец, и његова жена Анчка постали су Истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Они су тада живели у Аустрији. Негде од 1936, Анчка је почела да посећује моју мајку. Дала јој је Библију, коју је мајка за кратко време прочитала, заједно с часописима Кула стражара и другим библијским публикацијама на словеначком. Касније, када је 1938. Хитлер припојио Аустрију Немачкој, Јанез и Анчка су се вратили у Словенију. Памтим их као образоване, разумне људе, који су имали праву љубав према Јехови. Често су разговарали о библијским истинама с мајком, што ју је подстакло да преда свој живот Јехови. Крстила се 1938.

У нашем крају многи су бурно реаговали када је мајка престала да се држи небиблијских обичаја, као што је прослава Божића, затим када је престала да једе крвавице, а посебно када је спалила све ликове које смо поседовали. Противљење је брзо почело. Мајчине тетке, које су биле часне сестре, писале су јој покушавајући да је убеде да се врати Марији и цркви. Међутим, када је мајка у писму тражила да јој одговоре на конкретна библијска питања, оне то нису учиниле. Мој деда јој се такође оштро противио. Он није био лош човек, али био је под великим притиском наших рођака и средине. Због тога је више пута уништавао њену библијску литературу, премда јој никада није дирао Библију. Клечећи на коленима, преклињао ју је да се врати цркви. Ишао је чак толико далеко да јој је претио ножем. Међутим, мој отац му је јасно ставио до знања да се такво понашање неће толерисати.

Отац је и даље поштовао мајчино право да чита Библију и да сама одлучује у шта ће веровати. Године 1946, и он се крстио. То што сам посматрао како је Јехова јачао моју мајку да неустрашиво заузме став за истину упркос противљењу и како је награђивао њену веру, покренуло ме је да и ја изградим однос с Богом. Такође ми  је веома користила мајчина навика да ми наглас чита Библију и библијске публикације.

Мајка је такође водила дуге разговоре са својом сестром, Маријом Репе, и тако смо се тетка Марија и ја крстили истог дана, средином јула 1942. Један брат је одржао кратак говор, и крстили смо се у нашој кући, у једној великој дрвеној кади.

Принудан рад током Другог светског рата

Године 1942, средином Другог светског рата, Немачка и Италија су окупирале Словенију и поделиле је међу собом, а део је припао и Мађарској. Моји родитељи су одбили да се прикључе нацистичкој народној организацији познатој као Фолксбунд. Ја сам у школи одбио да кажем „хајл Хитлер“. Изгледа да је мој учитељ обавестио власти о томе.

Укрцани смо у воз који је ишао за једну тврђаву у близини села Хитенбах у Баварској, која се користила као радни логор. Отац се побринуо да живим и радим код једног тамошњег пекара и његове породице. Тада сам изучио пекарски занат, што се касније показало веома корисним. С временом је цела моја породица (укључујући и тетка-Марију и њену породицу) премештена у логор Гунценхаузен.

Када се рат завршио, требало је да се придружим једној групи и да отпутујем како бих пронашао своје родитеље. Вече уочи поласка, мој отац је дошао. Не знам где бих завршио да сам кренуо с том групом, јер су то све били сумњиви људи. Још једном сам осетио Јеховину брижну љубав када се постарао да ме моји родитељи штите и поучавају. Отац и ја смо пешачили три дана да бисмо се срели са осталим члановима наше породице. До јуна 1945, сви смо се вратили кући.

Након рата, у Југославији су на власт дошли комунисти с председником Јосипом Брозом Титом на челу. Сходно томе, за Јеховине сведоке су околности и даље биле тешке.

Године 1948, један брат из Аустрије био је код нас на ручку. Где год се кретао, полиција га је пратила и хапсила браћу коју је посетио. И мој отац је био ухапшен зато што му је указао гостопримство и што га није пријавио полицији. Због тога је провео две године у затвору. То је за моју мајку било веома тешко време, не само зато што отац није био код куће, већ и зато што је знала да ћемо се мој млађи брат и ја убрзо суочити са испитом неутралности.

У затвору у Македонији

У новембру 1949, добио сам позив за војску. Отишао сам да се пријавим и да објасним зашто ми савест не дозвољава да служим војску. Власти нису желеле да ме саслушају, већ су ме заједно са осталим регрутима укрцали у воз за Македонију, која се налазила на другом крају Југославије.

Три године сам био одвојен од своје породице и братства, и нисам имао ништа од литературе, па чак ни Библију. Било ми је веома тешко. Помагало ми је то што сам размишљао о Јехови и примеру његовог Сина, Исуса Христа. Такође ме је јачао пример мојих родитеља. Осим тога, захваљујући томе што сам се непрестано молио за снагу, нисам пао у очај.

Касније сам послат у затвор у Идризово, близу Скопља. У том затвору, затвореници су обављали разне послове и занатске  радове. Најпре сам радио као чистач и као курир међу канцеларијама. Премда ме је један затвореник, који је раније био члан тајне полиције, често малтретирао, са свима осталима сам се добро слагао — са чуварима, затвореницима, па чак и са управником затворске фабрике.

Касније сам чуо да се тражи један пекар у затворској пекари. Неколико дана након тога, управник је дошао на прозивку. Док је пролазио поред постројених затвореника, зауставио се испред мене и упитао: „Јеси ли ти пекар?“ „Да, господине“, одговорио сам. „Јави се у пекару сутра ујутро“, рекао ми је. Затвореник који ме је раније малтретирао често је пролазио поред пекаре, али сада је био немоћан да ишта уради. Тамо сам радио од фебруара до јула 1950.

Затим сам премештен у касарну у месту Волкодери, на југу Македоније, близу Преспанског језера. Из оближњег Отешова могао сам да шаљем писма кући. Био сам у групи за градњу путева, али већи део времена радио сам у пекари, због чега ми је било много лакше. Ослобођен сам новембра 1952.

За време мог одсуства из Подхома, тамо је основана скупштина. Браћа су се најпре састајала у једној гостионици у Сподњем Горју. Касније је мој отац ослободио једну собу у нашој кући да би се у њој одржавали састанци. Био сам срећан када сам им се придружио по повратку из Македоније. Такође сам обновио своје познанство са Станком, коју сам упознао пре него што сам отишао у затвор. Венчали смо се 24. априла 1954. Међутим, тај миран период у мом животу није дуго трајао.

У затвору у Марибору

У септембру 1954, добио сам још један позив за војску. Овог пута, осуђен сам на више од три и по године у затвору у Марибору, који се налази скроз на истоку Словеније. Чим ми се указала прилика, купио сам мало папира и оловака. Почео сам да записујем све чега сам могао да се сетим — стихове, делове из Куле стражаре и мисли из других хришћанских публикација. Читао сам своје белешке и додавао у своју свешчицу све чега бих се присетио. На крају сам испунио ту свешчицу, и она ми је помогла да останем усредсређен на истину и да останем духовно јак. Молитва и медитирање такође су били од непроцењиве вредности јер су ми давали духовну снагу и још већу храброст да делим истину с другима.

У то време, било ми је дозвољено да месечно примим једно писмо и једну петнаестоминутну посету. Станка је путовала целу ноћ возом како би рано ујутро била у затвору код мене, а затим се истог дана враћала кући. Те посете су за мене биле веома охрабрујуће. Затим сам сковао план да дођем до Библије. Станка и ја смо седели једно преко пута другог за столом, а један стражар нас је посматрао. Када је он скренуо поглед, гурнуо сам јој писамце у ташницу, у ком сам написао да следећи пут у ташни понесе Библију.

Станка и моји родитељи мислили су да је то превише опасно, тако да су узели само Хришћанске грчке списе, истргли листове и ставили их у неколико земички. Тако сам добио Библију, која ми је заиста била потребна. На исти начин сам добио и Кулу стражару, коју је Станка преписала на папир. Ја бих одмах преписао те чланке и уништио оригинал, како  нико ко би те чланке нашао не би могао да открије како сам их добио.

Пошто сам био упоран у сведочењу, други затвореници су коментарисали да ћу сигурно упасти у невољу. Једном приликом сам с једним затвореником водио прилично жив разговор о Библији. Зачули смо како неко ставља кључ у кључаоницу, и уто је стражар ушао. Кроз главу ми је пролетела мисао да ћу завршити у самици. Међутим, стражар није ушао с том намером. Чуо је наш разговор и желео да се прикључи. Задовољан одговорима на своја питања, отишао је и закључао ћелију за собом.

Последњег месеца издржавања казне, комесар који је био задужен за преваспитавање затвореника похвалио ме је за мој одлучан став за истину. Сматрао сам то дивном наградом за свој труд да обзнаним Јеховино име. Поново сам ослобођен из затвора у мају 1958.

Бег у Аустрију, а затим пут за Аустралију

Након што је неко време била болесна, моја мајка је умрла у августу 1958. Затим сам у септембру 1958. трећи пут добио позив за војску. Те вечери смо Станка и ја донели важну одлуку због које је дошло до драматичног прелажења границе које сам на почетку поменуо. Никоме ништа нисмо рекли, само смо спаковали два ранца и шаторско платно и изашли кроз прозор, кренувши ка аустријској граници, само мало западније од планине Стол. Изгледало је као да нам је Јехова отворио пут баш у време када нам је било потребно олакшање.

Аустријске власти су нас послале у избеглички логор у близини Салцбурга. Током тих шест месеци, увек смо били с тамошњим Сведоцима, тако да смо мало времена проводили у логору. Други из логора су се чудили како смо тако брзо стекли пријатеље. Тада смо први пут присуствовали конгресу. Такође смо први пут слободно проповедали од куће до куће. Било нам је веома тешко када смо морали да се растанемо од драгих пријатеља које смо стекли.

Аустријске власти су нам пружиле прилику да емигрирамо у Аустралију. Никада нисмо ни сањали да ћемо отићи тако далеко. Возом смо путовали до Ђенове у Италији, где смо се укрцали на брод који је пловио за Аустралију. На крају смо се населили у граду Волонгонгу у Новом Јужном Велсу. Ту се родио наш син Филип, 30. марта 1965.

У Аустралији су нам се отвориле многе могућности за службу, укључујући и проповедање другима који су емигрирали из разних делова бивше Југославије. Захвални смо за Јеховин благослов, у шта спада и могућност да као породица служимо Јехови. Филип и његова жена Сузи имају предност да служе у аустралијској подружници Јеховиних сведока, а чак су имали предност и да две године проведу у подружници у Словенији.

Упркос изазовима који долазе с поодмаклим годинама и здравственим проблемима, моја жена и ја и даље уживамо у служби Јехови. Веома сам захвалан за добар пример који су ми родитељи оставили! Њихов пример ме и даље јача и помаже ми да следим савет апостола Павла: „Радујте се у нади. Истрајте у невољи. Устрајте у молитви“ (Римљанима 12:12).

[Слика на странама 16, 17]

Моји родитељи крајем 1920-их

[Слика на 17. страни]

Моја мајка (десно) са Анчком, од које је упознала истину

[Слика на 18. страни]

С мојом женом Станком, недуго након венчања

[Слика на 19. страни]

Скупштина која се састајала у нашем дому, 1955.

[Слика на 20. страни]

С мојом женом, нашим сином Филипом и његовом женом Сузи