Јеховина реч се високо уздиже у „земљи орлова“

„ЗЕМЉА орлова“. Тако Албанци на свом језику зову своју земљу. Ова земља на обали Јадранског мора лежи на Балканском полуострву, између Грчке и бивше Југославије. Премда постоје многе теорије о пореклу Албанаца, већина историчара се слаже да Албанци и њихов језик потичу од древних Илира, чија култура, према делу The Encyclopædia Britannica, потиче још из 2000. године пре н. е.

Природне лепоте Албаније протежу се од шиљатих планина на крајњем северу па све до дугих белих пешчаних плажа на јужном делу Јадрана. Међутим, највећа лепота ове земље јесу сами људи. Они су срдачни и гостољубиви, пуни живота и отворени, брзо уче и уз пуно гестикулације  ватрено изражавају своја гледишта.

Посета чувеног мисионара

Привлачне особине људи и прелеп пејзаж без сумње су привукли пажњу једног посебног путника пре много векова. Око 56. н. е., апостол Павле, који је много пропутовао, написао је: „Све до Илирика [сам] темељно проповедао добру вест о Христу“ (Римљанима 15:19). Јужни део Илирика данас је централни и северни део Албаније. Павле је те речи написао када је био у Коринту, у Грчкој, јужно од Илирика. Када је рекао да је проповедао „све до Илирика“, то значи или да је стигао до границе или да је проповедао баш у самом Илирику. У сваком случају, проповедао је у данашњој јужној Албанији. Дакле, по ономе што нам је познато, Павле је први проповедао о Божјем Краљевству у Албанији.

Прошли су векови. Царства су се појављивала, а затим нестајала. Стране владавине су се смењивале у овом малом кутку Европе све док Албанија 1912. није постала независна држава. Десетак година касније, порука о Јеховином Краљевству поново се чула у Албанији.

Узбудљив почетак у савремено доба

Почетком двадесетих година прошлог века, неколико албанских емиграната из Сједињених Држава, који су били повезани с Међународним истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати, вратили су се у Албанију да би поделили с другима оно што су сазнали. Међу њима је био Нашо Идризи. Неки људи су повољно реаговали. Румунској подружници је 1924. поверено надгледање дела проповедања у Албанији, где је број заинтересованих особа бивао све већи.

Танас Дуљи (Атан Дулис) био је међу онима који су у то време у Албанији учили о Јехови. Он се присећа: „Године 1925, у Албанији су постојале три скупштине и још неки Истраживачи Библије и заинтересоване особе који су били расејани широм земље. По љубави коју су имали међу собом веома  су се разликовали... од људи око њих!“ a

Путовање је било изузетно тешко због лоших путева. Па ипак, ревни објавитељи су прихватили тај изазов. На пример, на јужном делу обале, у Влори, 1928. крстила се осамнаестогодишња Арети Пина. С Библијом у руци, проповедала је пењући се по кршевитим планинама. Почетком 1930-их, она је била део јаке скупштине у Влори.

Од 1930. године, дело проповедања у Албанији надгледала је подружница у Атини. Један путујући надгледник из Грчке посетио је Албанију 1932. како би охрабрио и ојачао браћу. Већина оних који су тада упознали библијску истину имали су небеску наду. Пошто су били на гласу као чист и поштен народ, посвуда су стекли дубоко поштовање других. Рад ове верне браће донео је много плода. Године 1935. и 1936. у Албанији је уручено по 6 500 примерака библијске литературе.

Једног дана, у центру града Влоре, Нашо Идризи је на грамофону пустио један говор Џ. Ф. Ратерфорда. Људи су затварали радње и долазили да чују брата Идризија, који је преводио говор на албански. Ревност ових првих, неуморних учитеља Библије била је благословљена. До 1940, у Албанији је било 50 Сведока.

Атеистичка држава

Године 1939, италијански фашисти су окупирали земљу. Законско признање Јеховиних сведока било је поништено и дело проповедања забрањено. Убрзо су немачке трупе окупирале земљу. Када се завршио Други светски рат, на сцени се појавио харизматски војни лидер Енвер Хоџа. Његова комунистичка партија победила је 1946. на изборима и он је постао премијер. Године које су уследиле назване су периодом ослобођења, али за Јеховин народ тај период је био нешто сасвим супротно.

С временом је влада постајала све нетолерантнија према религији. У складу са својом хришћанском неутралношћу, Јеховини сведоци у Албанији су одбили да узму оружје и да се мешају у политику (Исаија 2:2-4; Јован 15:17-19). Многи су бачени у затвор, где нису добијали храну и основне животне потрепштине. У многим случајевима, њихове духовне сестре, које нису биле у затвору, прале су им одећу и кувале за њих.

Неустрашиви пред прогонством

Почетком 1940-их, Фросина Џека, тинејџерка из села у близини Пермета, чула је оно што су њена старија браћа  учила од Сведока Наше Дорија, који је био обућар. b Власти су према Сведоцима примењивале оштре мере, али Фросинина вера је бивала све јача, на незадовољство њених родитеља. „Сакривали су ми ципеле и тукли ме када сам ишла на хришћанске састанке. Покушали су да ме удају за једног човека који није у вери. Када сам одбила да то учиним, избацили су ме из куће. Тог дана је падао снег. Нашо Дори је питао брата Гољеа Флоку, који је живео у Ђирокастри, да ми помогне. Преселила сам се код његове породице. Моја браћа су две године била у затвору због неутралности. Када су пуштени, дошла сам у Влору да живим с њима.

Полиција је покушала да ме присили да учествујем у политичким активностима. Одбила сам. Ухапсили су ме, одвели у једну просторију и опколили са свих страна. Један од њих ми је запретио: ’Знаш шта можемо да ти урадимо?‘ Одговорила сам: ’Можете да ми урадите само оно што вам Јехова дозволи.‘ Узвратио је: ’Ти си сасвим луда! Иди одавде!‘“

Исти дух лојалности карактерисао је и осталу браћу из Албаније током ових година. До 1957, достигнут је највећи број од 75 објавитеља. Почетком шездесетих година, подружница Јеховиних сведока послала је Џона Маркса, који је раније емигрирао из Албаније у Сједињене Државе, да помогне око организовања хришћанског дела у Тирани. c Ускоро су Ључи Џека, Михаљ Свеци, Леонида Попе и друга одговорна браћа послата у радне логоре.

Светло на крају тунела

До 1967, у Албанији се с неодобравањем гледало на све религије. Од те године, нису се више уопште толерисале. Ниједан католички, православни нити муслимански свештеник није могао да обавља религиозну службу. Цркве и џамије су затваране, или претваране у гимнастичке сале, музеје и продавнице. Никоме није било дозвољено да поседује Библију. Нико није смео ни поменути да верује у Бога.

Било је готово немогуће проповедати и одржавати састанке. Сведоци су као појединци давали све од себе да би служили Јехови, иако су били одвојени један од другог. Од 1960-их до 1980-их број Сведока је опадао све док их није било свега неколико. Па ипак, били су духовно јаки.

Крајем 1980-их, у Албанији су полако почеле да се одигравају политичке промене. Хране и одеће једва да је било. Људи су били несрећни. Реформе које су обухватиле Источну Европу стигле су и до Албаније почетком деведесетих година. Након 45 година тоталитарног режима, нова влада је поново дозволила религиозну слободу.

У складу са упутством Водећег тела Јеховиних сведока, подружнице у Аустрији и Грчкој брзо су ступиле у контакт с браћом из Албаније. Браћа из Грчке која говоре албански  донела су тек преведену библијску литературу у Тирану и Берат. Срца браће која су дуго била изолована испунила су се радошћу када су после толико времена видела Сведоке из других земаља.

Ревни пионири из других земаља предводе у делу

Почетком 1992, Водеће тело је у Албанију послало Мајкла и Линду Дигрегорио, брачни пар мисионара албанског порекла. Они су посетили старије верне особе и помогли им да поново буду део међународне духовне породице. Група од 16 марљивих специјалних пионира, то јест пуновремених проповедника из Италије стигла је у новембру, заједно с четворо пионира из Грчке. Организован је курс језика како би пионири могли да науче албански.

Свакодневни живот је за ове пионире из иностранства био тежак. Струје често није било. Зима је била хладна и влажна. Људи су сатима стајали у редовима како би набавили храну и друге потрепштине. Међутим, највећи проблем с којим су се браћа суочавала било је проналажење довољно великог места где би се могло окупљати мноштво људи заинтересованих за истину!

Док су се мучили да савладају албански, пионири су схватили да је језик само средство помоћу ког треба да дођу до циља. Један искусан учитељ Библије им је рекао: „Није потребно да савршено мењамо глаголе по временима да бисмо могли срдачно да се насмешимо браћи и да их загрлимо. Албанци ће реаговати на љубав која долази из срца, а не на савршено познавање граматике. Не брините, они ће разумети.“

Након првог курса језика, пионири су започели са својим делом у Берату, Драчу, Ђирокастри, Скадру, Тирани и Влори. Ускоро су у овим градовима скупштине почеле да ничу попут печурака после кише. Арети Пина, која је тада имала преко 80 година и била веома слабог здравља, још увек је била у Влори. Два специјална пионира послата су да проповедају с њом. Људи су се чудили када су видели странце како говоре албански: „Мисионари других религиозних група терају нас да учимо енглески или италијански ако желимо нешто да сазнамо. Ви мора да нас волите и имате нешто важно да кажете кад сте научили албански!“ Арети је свој живот на земљи верно завршила у јануару 1994, и до последњег месеца је била активна у проповедању. Ревност коју су она и пионири показали била је благословљена. Скупштина у Влори је поново основана 1995. Данас у овом лучком граду марљиво проповедају три напредне скупштине.

У целој земљи, људи су били духовно изгладнели и врло мало њих је имало религиозне предрасуде. Жељно су прихватали сву библијску литературу коју су добили од Сведока. Многи млади су почели да проучавају и брзо су напредовали.

Више од 90 скупштина и група широм земље и даље се ’учвршћује у вери и њихов број расте из дана у дан‘ (Дела апостолска 16:5). Сведоци у Албанији, којих има 3 513, имају још пуно посла. У марту 2005, Меморијалу Христове смрти присуствовало је 10 144 особе. Разговори које су Сведоци водили с гостољубивим људима којима су проповедали довели су до тога да се сада води више од 6 000 библијских студија. Нема сумње да ће хиљадама људи користити недавно објављен Превод Нови свет на албанском. Заиста Јеховина реч се високо уздиже у „земљи орлова“, Јехови на славу.

[Фусноте]

[Мапа на 17. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Средоземно море

ИТАЛИЈА

АЛБАНИЈА

ГРЧКА

[Слика на 18. страни]

Млади Сведоци опонашају ревност старијих

[Слика на 18. страни]

Арети Пина је верно служила од 1928. све до смрти 1994.

[Слика на 19. страни]

Прва група пионира из иностранства на курсу језика

[Извор слике на 16. страни]

Орао: © Brian K. Wheeler/VIREO