Животна прича

Добила сам ’што ми је срце желело‘

ИСПРИЧАЛА ДОМИНИК МОРГУ

Било је то у децембру 1998. Најзад сам била у Африци! Остварио ми се сан из детињства. Одувек ме је одушевљавала помисао на афричка пространства и очаравајући свет дивљине. Сада сам била ту! Истовремено ми се остварио још један сан. Служила сам као пуновремени проповедник у страној земљи. Многи су сматрали да ја то нећу моћи. Вид ми је веома слаб и крећем се по пешчаним улицама афричких села помоћу пса водича који је дресиран за улице европских градова. Дозволите да вам испричам како сам успела да дођем у Африку да бих ту служила и како ми је Јехова дао ’што ми је срце желело‘ (Псалам 37:4).

РОЂЕНА сам 9. јуна 1966. на југу Француске. Најмлађа сам од седморо деце — два дечака и пет девојчица. Наши родитељи су с љубављу бринули о нама. Међутим, постоји и тамна страна мог живота. Попут моје баке, мајке и једне од мојих сестара, имам наследну болест која на крају доводи до слепила.

Као тинејџерка, била сам изложена расизму, предрасудама и лицемерству других људи, због чега сам постала бунтовна. У том тешком периоду, преселили смо се у област Еро. Ту се десило нешто предивно.

Једног недељног јутра, две Јеховине сведокиње су дошле на наша врата. Моја  мајка их је познавала и позвала их је унутра. Једна од њих ју је упитала да ли се сећа да је обећала да ће једног дана прихватити библијски студиј. Мајка се сетила тога и рекла: „Када почињемо?“ Договориле су се да ће се састајати недељом ујутро и тако је моја мајка почела да учи ’истину добре вести‘ (Галатима 2:14).

Стицање разумевања

Мајка се марљиво трудила да разуме и запамти оно што је научила. Пошто је слепа, морала је све да памти. Сведоци су били веома стрпљиви с њом. Што се мене тиче, кад год би Сведоци дошли, сакрила бих се у своју собу и изашла тек кад оду. Међутим, једног поподнева, са мном је разговарала Ежени, једна од Сведокиња које су долазиле код моје мајке. Рекла ми је да ће Божје Краљевство окончати све лицемерство, као и мржњу и предрасуде које владају у свету. „Само Бог има решење“, рекла ми је. Питала ме је да ли желим да сазнам више. Сутрадан сам почела да проучавам Библију.

Све што сам учила било је ново за мене. Сада сам разумела да постоје добри разлози због којих Бог привремено допушта зло на земљи (Постање 3:15; Јован 3:16; Римљанима 9:17). Затим сам сазнала да нас Јехова није оставио без наде. Дао нам је дивно обећање вечног живота у рају на земљи (Псалам 37:29; 96:11, 12; Исаија 35:1, 2; 45:18). У том рају ће ми се вратити вид, који сам већ постепено почела да губим (Исаија 35:5).

Пуновремена служба

Своје предање Јехови симболизовала сам крштењем у води 12. децембра 1985. и тако сам се придружила мојој сестри Мари-Клер, која је већ предузела тај корак. Мој брат Жан-Пјер је ускоро пошао нашим стопама, а такође и моја драга мајка.

У мојој скупштини је било неколико општих пионира, то јест пуновремених проповедника. Привукла ме је њихова радост и одушевљење за службу. Чак је и Мари-Клер уписала пуновремену службу, иако је патила од очне болести и носила ортопедско помагало на једној нози. Она је и дан-данас извор охрабрења за мене. Захваљујући томе што сам била окружена пионирима у скупштини и породици, у мени се развила снажна жеља да и сама будем у пуновременој служби. Тако сам у новембру 1990. у Безјеу почела да служим као пионир (Псалам 94:17-19).

Суочавање са обесхрабрењем

У служби су ми помагали брижни пионири. Па ипак, с времена на време бих се обесхрабрила због својих ограничења јер сам имала жељу да учиним више. Међутим, Јехова ме је подржавао у тим периодима обесхрабрења. Истраживала сам по Индексу публикација, тражећи животне приче пионира који су попут мене имали оштећен вид. Изненадила сам се када сам видела колико их има! Ова практична и охрабрујућа искуства поучила су ме да ценим оно што могу да урадим и да прихватим своја ограничења.

Да бих се бринула за своје потребе, чистила сам пословне просторије заједно с другим Сведоцима. Једног дана сам приметила да су моји сарадници ишли за мном и поново чистили оно што сам ја већ очистила. Очигледно је остајало много прљавштине коју нисам примећивала. Отишла сам до Валери, пионирке која је била одговорна за нашу групу за чишћење, и замолила је да ми отворено каже да ли отежавам посао осталима. Она је љубазно препустила мени да проценим да ли могу и даље да обављам тај посао и да сама донесем одлуку. У марту 1994. прекинула сам с послом чишћења.

Поново су ме обузела осећања безвредности. Жарко сам се молила Јехови и знам да је он чуо моје преклињање. И овог пута, много ми је помогло проучавање Библије и хришћанских публикација. Док је мој вид све више слабио, моја  жеља да служим Јехови бивала је све јача. Шта ћу учинити?

Најпре на листи чекања, затим брза одлука

Пријавила сам се за обуку у Рехабилитационом центру за слепе особе и особе са оштећеним видом у Ниму и била сам примљена на три месеца. То је било корисно проведено време. Боље сам разумела свој хендикеп и научила сам како да живим с њим. То што сам била у контакту с људима који су патили од разних болести помогло ми је да схватим колико је драгоцена моја хришћанска нада. Ја барем имам циљ и могу да радим нешто корисно. Такође сам научила и француско Брајево писмо.

Када сам се вратила кући, моји укућани су запазили да ми је обука коју сам добила веома користила. Међутим, стварно нисам волела што сам морала да користим бели штап. Јако ми је било тешко да се навикнем на то. Било би лепо имати неку другу врсту помоћи — можда пса водича.

Поднела сам захтев за пса, али речено ми је да постоји дуга листа чекања. Такође, савез слепих би морао да изврши једно испитивање. Пас водич се није давао било коме. Једног дана ми је жена која ради у управи удружења за слепе рекла да би локални тениски клуб поклонио пса водича некој слепој или слабовидој особи из нашег краја. Имала је мене на уму. Да ли ћу прихватити? Препознала сам Јеховину руку у томе и прихватила ову љубазну понуду. Међутим, морала сам још да чекам да бих добила пса.

Још увек сам мислила о Африци

Док сам чекала, усредсредила сам се на нешто друго. Како сам раније рекла, Африка ме је још од детињства јако привлачила. Упркос мом све слабијем виду, моје занимање за Африку сада је  било веће него икад, посебно зато што сам сазнала да у Африци има јако пуно људи који су заинтересовани за Библију и желе да служе Јехови. Нешто раније, случајно сам поменула Валери да бих волела да одем да видим Африку. Питала сам је да ли би пошла са мном. Сложила се, и написале смо писма која смо послале у неколико подружница Јеховиних сведока у Африци, у земљама у којима се говори француски.

Одговор смо добиле из Тога. Била сам веома узбуђена и замолила сам Валери да ми прочита писмо. Одговор је био позитиван, тако да је Валери рекла: „Па, што да не?“ Након што смо поново писале браћи у тој подружници, повезали су нас са Сандром, једном пионирком из Ломеа, главног града. За датум поласка одредиле смо 1. децембар 1998.

Каква разлика и каква дивота! Након што смо слетеле у Ломе и изашле из авиона, осетиле смо како нас попут неког вела обавија афричка врућина. Срели смо се са Сандром. Никада се раније нисмо виделе, али одмах смо имале осећај као да смо стари пријатељи. Недуго пре нашег доласка, Сандра и њена партнерка Кристин наименоване су за специјалне пионире у Таблигбу, градићу у унутрашњости. Сада смо имале предност да им се придружимо на њиховој новој додели. Остале смо око два месеца, а кад сам се вратила кући, знала сам да ћу поново доћи.

Пресрећна што сам поново тамо

Кад сам стигла у Француску, одмах сам почела да се припремам за следеће путовање у Того. Уз подршку моје породице, могла сам да останем шест месеци. Тако сам у септембру 1999. поново била у авиону који је летео за Того. Међутим, сада сам путовала сама. Замислите како су се осећали чланови моје породице када су ме видели како одлазим сама упркос проблемима с видом! Али није било разлога за бригу. Уверила сам родитеље да ме у Ломеу чекају пријатељи који су ми постали блиски попут чланова породице.

Како је било дивно поново доћи у подручје где се тако пуно људи занима за Библију! Није ништа необично видети људе како читају Библију на улици. У Таблигбу те људи зову код себе само да би разговарали о Библији. И каква је предност била делити скроман смештај с две сестре које су специјалне пионирке! Упознала сам другу културу, другачији поглед на ствари. Што је најважније, запазила сам како наша хришћанска браћа и сестре у Африци стављају Краљевство на прво место у животу. На пример, то што морају километрима да пешаче до Дворане Краљевства не спречава их да буду на састанцима. Такође сам извукла важне поуке из њихове срдачности и гостопримства.

Једног дана када сам се вратила из службе, поверила сам се Сандри, рекавши јој да се плашим повратка у Француску. Мој вид се још више погоршао.  Сетила сам се препуних и бучних улица Безјеа, степеница у зградама и многих других ствари које отежавају живот особи која има проблеме с видом. За разлику од тога, иако улице Таблигба нису асфалтиране, оне су мирне — нема гужве и саобраћај није густ. Како ћу се снаћи у Француској сада када сам се навикла на Таблигбо?

Два дана након тога, звала ме је мајка да ми јави да школа за псе водиче чека на мене. Млада женка лабрадора ретривера по имену Осеан била је спремна да замени мој вид. Још једном су моје потребе збринуте и моја забринутост је нестала. Након шест месеци радосне службе у Таблигбу, кренула сам назад за Француску да бих упознала Осеан.

Након неколико месеци обуке, добила сам Осеан. У почетку није било лако. Морале смо да научимо да разумемо једна другу. Међутим, с временом сам почела да увиђам колико ми је Осеан била потребна. Заиста, она је сада део мене. Како су људи у Безјеу реаговали када су ме видели како долазим на њихова врата са псом? Наишла сам на поштовање и љубазност. Осеан је постала „херој“ у мом крају. Пошто је многим људима непријатно када су у друштву хендикепиране особе, то што је пас поред мене омогућава ми да о свом хендикепу говорим природније. Људи се опусте и слушају ме. Заиста, Осеан је постала најбоља веза за започињање разговора.

Са Осеан у Африци

Нисам заборавила Африку, и припремала сам се за своје треће путовање. Овог пута је и Осеан пошла са мном. Са мном је такође ишао један млади брачни пар, Антони и Орор, као и моја пријатељица Каролин, који су сви били пионири као и ја. У Ломе смо стигли 10. септембра 2000.

У почетку су се многи плашили Осеан. Има много људи у Ломеу који нису никада видели тако великог пса, пошто су у Тогу пси углавном мали. Због опреме коју је носила, неки су мислили да је она опасна животиња коју треба кротити. Осеан је заузела одбрамбени став, спремна да ме заштити од свега што је она видела као претњу. Па ипак, брзо се навикла на нову средину. Када носи опрему, онда је на дужности — дисциплинована, одговорна и увек је поред мене. Када нема опрему, онда воли да се игра и понекад је чак несташна. Веома нам је забавно.

Сви смо били позвани у Таблигбо, код Сандре и Кристин. Да бисмо помогли браћи да се навикну на Осеан, звали смо их код нас и објаснили им улогу пса водича, зашто ми је потребан и како би требало да се понашају у његовој близини. Старешине су се сложиле да Осеан долази са мном у Дворану Краљевства. Пошто је у Тогу то необично, у скупштини је дато обавештење како би се објаснила ситуација. Што се тиче службе, Осеан је ишла са мном само на накнадне посете и на библијске студије, јер се у таквим ситуацијама лакше може разумети њено присуство.

И даље је дивно проповедати на овом подручју. Увек ме дирне обазривост љубазних људи која се огледа у њиховим поступцима, као на пример када ми спремно понуде столицу да седнем. У октобру 2001, моја мајка је пошла са мном на моје четврто путовање у Того. Након три недеље, вратила се у Француску, уверена да ми је добро и радосна због тога.

Дубоко сам захвална Јехови што сам могла да служим у Тогу. Уверена сам да ће ми Јехова и даље ’давати што ми срце жели‘ док дајем све од себе у служби Њему. a

[Фуснота]

[Слике на 10. страни]

Одувек ме је одушевљавала помисао на афричка пространства и очаравајући свет дивљине

[Слика на 10. страни]

Осеан је ишла са мном на накнадне посете

[Слика на 11. страни]

Старешине су се сложиле да Осеан треба да буде са мном на састанцима