Животна прича

Одлучна да и даље служим свом Створитељу

ИСПРИЧАЛА КОНСТАНС БЕНАНТИ

Све се десило тако брзо! У року од шест дана, наша 22-месечна ћерка Камила добила је високу температуру и умрла. Моја жалост је била превелика. Желела сам да и ја умрем. Зашто је Бог дозволио да се тако нешто деси? Била сам збуњена.

МОЈИ родитељи су емигрирали из Кастеламаре дел Голфа, града на Сицилији. Доселили су се у Њујорк, где сам се родила 8. децембра 1908. Било нас је осморо деце — пет дечака и три девојчице. a

Године 1927, мој отац, Санто Катанцаро, почео је да посећује састанке једне мале групе Истраживача Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Ђовани Дечека, један брат Италијан који је служио у подружници (која се назива и Бетел) у Бруклину, у Њујорку, водио је састанке који су се одржавали у месту где смо ми живели, у оближњем Њу Џерсију. С временом је и отац почео да проповеда и започео с пуновременом службом, у којој је остао све до своје смрти 1953. године.

Моја мајка је у младости желела да буде часна сестра, али јој родитељи нису то дозволили. Она је у почетку вршила утицај на мене како се не бих  придружила оцу у проучавању Библије. Међутим, ускоро сам запазила промене код њега. Постао је мирнији и блажи, и у породици је било више мира. То ми се допало.

У међувремену сам упознала Чарлса, младића мојих година који је рођен у Бруклину. Његова породица, као и моја, дошла је са Сицилије. Ускоро смо се верили, а венчали смо се када се мој отац 1931. вратио са конгреса Јеховиних сведока у Колумбусу, у Охају. Следеће године се родила наша ћерка Камила. Када је умрла, нико није могао да ме утеши. Једног дана ми је Чарлс плачући рекао: „Камила је била моја ћерка као и твоја. Можемо ли некако да наставимо са својим животом тешећи једно друго?“

Прихватили смо библијску истину

Чарлс ме је подсетио да је мој отац говорио о нади у ускрсење када је држао говор на Камилиној сахрани. „Да ли стварно верујеш у ускрсење?“, питала сам га.

„Верујем!“, одговорио је. „Зашто не бисмо сазнали више шта Библија каже о томе?“

Те ноћи нисам могла да заспим. У шест сати ујутро, пре него што је отац отишао на посао, отишла сам до њега и рекла му да Чарлс и ја желимо да проучавамо Библију. Био је пресрећан због тога и загрлио ме је. Мајка, која је још била у кревету, чула је о чему причамо. Питала ме шта се десило. „Ништа“, рекла сам. „Чарлс и ја смо једноставно одлучили да проучавамо Библију.“

„Треба сви да проучавамо Библију“, рекла је мајка. Тако смо сви, укључујући и моју браћу и сестре — нас једанаесторо — почели заједно као породица да проучавамо Библију.

Проучавање Библије ми је пружило утеху, и убрзо је моју збуњеност и жалост заменила нада. Годину дана касније, 1935, Чарлс и ја смо почели да преносимо библијске истине другима. У фебруару 1937, након говора о библијском значењу крштења у води који је био одржан у подружници у Бруклину, крстили смо се у оближњем хотелу заједно с још многима. Тај корак сам предузела не само зато што сам гајила наду да ћу једног дана поново видети своју ћерку, већ и зато што сам желела да служим нашем Створитељу, кога сам упознала и заволела.

Пуновремена служба

Говорење другима о ономе што сам сазнала било је заиста дивно и донело ми је многе благослове, посебно зато што су у  то време многи прихватали поруку о Краљевству и почињали да је објављују (Матеј 9:37). Чарлс и ја смо 1941. постали пионири, пуновремени објавитељи Јеховиних сведока. Недуго након тога, купили смо камп-кућицу и Чарлс је нашу породичну фабрику панталона поверио мом брату Френку. Били смо пресрећни када смо нешто касније добили писмо у ком смо обавештени да смо наименовани за специјалне пионире. Најпре смо служили у Њу Џерсију, а касније у држави Њујорк.

Године 1946, док смо били на конгресу у Балтимору, у Мериленду, замољени смо да одемо на састанак с посебним представницима Јеховиних сведока. Тамо смо упознали Натана Х. Нора и Милтона Џ. Хеншела. Говорили су нам о мисионарској служби, а посебно о проповедању у Италији. Подстакли су нас да размислимо о томе да ли бисмо могли да похађамо Библијску школу Гилеад.

„Размислите“, рекли су нам, „па нам јавите“. Када смо изашли из канцеларије, Чарлс и ја смо се погледали, а затим се окренули и вратили унутра. „Размислили смо“, рекли смо. „Спремни смо да идемо у Гилеад.“ Десет дана касније, пошли смо у седми разред Гилеада.

Ти месеци школовања били су незаборавни. Оно што је на нас оставило посебан утисак било је стрпљење и љубав инструктора, који су нас припремали како бисмо могли да се суочимо с потешкоћама на страном подручју. Након градуације у јулу 1946, добили смо доделу у Њујорку, где је живело много Италијана. А затим је дошао велики дан! Био је то 25. јун 1947, када смо отишли у Италију на нашу мисионарску доделу.

Стигли смо на своју доделу

Океан смо препловили бродом који се раније користио у војне сврхе. Након 14 дана на мору, пристали смо у италијанској луци Ђенови. По граду су се видели трагови Другог светског рата, који се завршио само две године раније. На пример, на железничкој станици због бомбардовања није било ниједног стакла на прозору. Од Ђенове смо теретним возом путовали до Милана, где се налазила подружница и мисионарски дом.

У послератној Италији живело се веома тешко. Обнова је била у току, али сиромаштво је било веома раширено. Ускоро сам се озбиљно разболела. Један доктор ми је рекао да ми је срце у тако лошем стању да је за мене најбоље да се вратим у Сједињене Државе. Драго ми је што уопште није био у праву. Након 58 година, ја сам још увек на својој додели у Италији.

Били смо на додели тек неколико година када су моја браћа из Сједињених Држава хтела да нам поклоне ауто. Међутим, Чарлс је одбио ту понуду, и то је била одлука коју сам веома ценила. Колико смо знали, ниједан Сведок у Италији тада није имао ауто, и Чарлс је сматрао да би било најбоље да наш животни стандард буде сличан стандарду наше браће. Први ауто смо имали тек 1961. године, и то један мали ауто.

Наша прва Дворана Краљевства у Милану налазила се у подруму и имала је земљани под. Није било тоалета, а воде смо имали само када је падала киша, и  то под ногама. Такође смо имали друштво малих мишева који су трчали по дворани. Две сијалице су биле једино осветљење које нам је служило за састанке. Упркос таквим лошим условима, било је охрабрујуће видети како искрени људи долазе на састанке и касније нам се придружују у служби.

Искуства из мисионарске службе

Једном приликом смо једном човеку оставили брошурицу Мир — може ли трајати? Док смо одлазили, његова жена Сантина управо је стигла из куповине натоварена торбама. Била је мало љута, и рекла је да има осморо деце о којима треба да брине и да зато нема времена. Када сам поново посетила Сантину, њен муж није био код куће, а она је нешто плела. „Немам времена да причам с вама“, рекла је. „Осим тога, не знам да читам.“

У себи сам се помолила Јехови, а затим сам је упитала да ли би исплела џемпер за мог мужа, за шта бих јој платила. После две недеље, добила сам џемпер, а Сантина је почела редовно да проучава Библију помоћу књиге „Истина ће вас ослободити“. Сантина је научила да чита, и упркос противљењу свог мужа, напредовала је и крстила се. Пет њених ћерки такође су постале Сведоци, а Сантина је помогла још многима да прихвате библијску истину.

У марту 1951, преселили смо се у Брешу, где није било Сведока, заједно с још две мисионарке — Рут Канон b и Лојс Калахан, која се касније удала за Била Венгерта. Пронашли смо намештен стан, али после два месеца газда нас је замолио да се у року од 24 часа иселимо. Пошто није било Сведока у том подручју, нисмо имали другог избора него да одемо у хотел, где смо остали скоро два месеца.

Наша исхрана је била једноставна: капућино и кроасан за доручак, воће и двопек са сиром за ручак, и исто то за вечеру. Упркос отежаним околностима, били смо заиста благословљени. Касније смо нашли један мали стан, и на обележавању Христове смрти 1952, одржаном у малој соби коју смо користили као Дворану Краљевства, било је 35 присутних.

Суочавање са изазовима

У то време, свештенство је још увек имало велики утицај на људе. На пример, док смо проповедали у Бреши, свештеник је наговарао неке дечаке да нас гађају камењем. Међутим, касније је 16 особа почело да проучава Библију с нама и за кратко време су постали Сведоци. Ко је био међу њима? Један од дечака који су претили да ће нас гађати камењем! Он данас служи као старешина у једној скупштини у Бреши. Када смо 1955. отишли из Бреше, 40 објавитеља Краљевства је учествовало у делу проповедања.

После тога смо три године служили у Ливорну, где су већина Сведока биле жене. То је значило да смо ми сестре имале нека скупштинска задужења која обично имају браћа. Затим смо се преселили у Ђенову, где смо 11 година раније стигли као мисионари. Сада је тамо већ постојала скупштина. Дворана Краљевства се налазила на првом спрату зграде у којој је био наш стан.

Када смо стигли у Ђенову, почела сам да проучавам с једном женом чији је муж био бивши боксер и управник сале за тренирање бокса. Она је духовно напредовала и ускоро постала наша сестра. Међутим, њен муж се противио и то доста дуго. Касније је почео да долази с њом на састанке. Није желео да уђе у дворану, већ је седео напољу и слушао. Касније, када смо отишли из Ђенове, чули смо да је затражио да проучава Библију. С временом се крстио и постао диван хришћански надгледник. Остао је веран до смрти.

Такође сам проучавала Библију са женом која је била верена за једног полицајца.  У почетку је и он показивао занимање, али његов став се променио после венчања. Противио јој се и она је престала да проучава. Када је касније поново почела да проучава, претио јој је говорећи да ће нас обе убити ако нас види да проучавамо. Међутим, она је духовно напредовала и крстила се. Нема потребе да кажем да није урадио оно што је рекао да ће урадити. Штавише, неколико година касније, када сам била на једном покрајинском састанку у Ђенови, неко ми је пришао с леђа, рукама ми прекрио очи и рекао да погодим ко је. Нисам могла да не заплачем када сам видела да је то муж те наше сестре. Загрлио ме је, и затим рекао да се баш тог дана крстио у знак предања Јехови!

Од 1964. до 1972, имала сам предност да пратим Чарлса док је посећивао скупштине како би их духовно јачао. Служили смо у скоро целој северној Италији — у Пијемонту, Ломбардији и Лигурији. Затим смо наставили пионирску службу у близини Фиренце, а касније у Верчелију. Године 1977, у Верчелију је била само једна скупштина, а 1999. кад смо отишли било их је три. Тад сам напунила 91 годину и посаветовани смо да се преселимо у мисионарски дом у Риму, у једну прелепу малу кућу у релативно мирном крају.

Још један тужан догађај

У марту 2002, Чарлс, који је увек био доброг здравља, изненада се разболео. Његово здравље се погоршавало све док није умро, 11. маја 2002. године. Провели смо заједно 71 годину, плакали заједно када нам је било тешко и радовали се заједно када смо доживљавали благослове. Његова смрт је за мене била огроман, неизмерно болан губитак.

Често замишљам Чарлса у његовом оделу на преклоп и с његовим шеширом из тридесетих. Видим осмех на његовом лицу, а некад ми се чини да чујем добро познати смех. Уз Јеховину помоћ и захваљујући љубави многе драге браће и сестара, успела сам да пребродим тај тужан период. Једва чекам време када ћу га поново видети.

Наставила сам са својом службом

Служење Створитељу представља нешто најлепше у мом животу. Током свих ових година, ’испитала сам и видела како је добар‘ Јехова (Псалам 34:8, ДК). Осетила сам његову љубав и бригу. Иако сам изгубила дете, Јехова ми је дао много духовних синова и кћери — по целој Италији — који су донели радост и мом и његовом срцу.

Говорење другима о Створитељу јесте нешто што сам увек највише волела да радим. Зато и даље проповедам и водим библијске студије. Понекад ми је жао што због здравља не могу да урадим више. Међутим, знам да Јехова познаје моја ограничења и да ме воли и цени оно што могу да урадим (Марко 12:42). Трудим се да живим у складу с речима из Псалма 146:2: „Хвалићу Јехову целог живота свога; певаћу Богу своме докле год постојим.“ c

[Фусноте]

[Слика на 13. страни]

Камила

[Слика на 14. страни]

На дан нашег венчања 1931.

[Слика на 14. страни]

Иако у почетку није била заинтересована, мајка се сложила да сви треба да проучавамо Библију

[Слика на 15. страни]

С братом Нором на градуацији у Гилеаду, 1946.

[Слика на 17. страни]

Са Чарлсом, кратко пре његове смрти