Библија на италијанском — бурна историја

„БИБЛИЈА је у нашој земљи [Италији] једна од књига са највећим тиражом, а истовремено и једна од оних које се најмање читају. Верницима се готово никада не каже да треба да се упознају с Библијом нити им се пружа помоћ да је читају као Божју Реч. Постоје и особе које би желеле да упознају Библију, али често нема никога ко би им је објаснио.“

У вези са овом изјавом коју је 1995. дала италијанска бискупска конференција јављају се многа питања. Колико се Библија читала у Италији током минулих векова? Зашто се у томе заостајало за другим земљама? Зашто је у Италији Библија још увек једна од књига које се најмање читају? Неке одговоре пружиће нам преглед историје италијанских превода Библије.

Били су потребни векови да би се романски језици, као што су италијански, португалски, шпански и француски, развили из латинског. У више европских земаља чије је становништво романског порекла, народни језик, језик обичних људи, постепено се све више ценио и чак је почео да се користи у књижевним делима. Развој народних језика директно је утицао на превођење Библије. Како? У једном тренутку, јаз између латинског, црквеног језика, и народних језика са својим дијалектима и локалним изговорима, постао је тако велик да они који нису били образовани више нису могли да разумеју латински.

До 1000. године, већини становника италијанског полуострва било је тешко да читају латинску Вулгату, ако су уопште и могли да је набаве. Вековима је црквена хијерархија имала монопол над образовањем, укључујући и неколико универзитета који су тада постојали. Само је привилегована мањина имала користи од тога. Тако је Библија на крају постала „непозната књига“. Па ипак, многи су желели да дођу до Божје Речи на свом језику и да је разумеју.

У целини гледано, свештенство се противило превођењу Библије, страхујући од ширења такозване јереси. Према историчару Масиму Фирпу, „коришћење народног језика [значило би] рушење језичке баријере [коришћење латинског], која је штитила потпуну превласт свештенства над религиозним питањима“. Стога је комбинација културних,  религиозних и социјалних фактора узрок општег недостатка библијског образовања, који још увек влада у Италији.

Први делимични преводи Библије

У XIII веку, настали су први преводи библијских књига с латинског на народни језик. Ти делимични преводи преписивани су руком и били су веома скупи. Током XIV века, било је све више превода, тако да је скоро читава Библија била доступна на италијанском, премда су библијске књиге преводили различити људи, у различито време и на различитом месту. Већином су то били анонимни преводиоци, а преводе су поседовали богати и учени људи, једини који су могли да их приуште. Чак и када се захваљујући штампању цена књига знатно смањила, Библија је била „приступачна само неколицини“, како каже историчарка Ђиљола Фрањито.

Вековима је велика већина становништва била неписмена. Чак је и 1861, у време уједињења Италије, 74,7 посто становништва било неписмено. Узгред речено, када је нова италијанска влада почела да ради на томе да свима буде доступно основно образовање, које би било бесплатно и обавезно, папа Пије IX је 1870. писао краљу наговарајући га да се супротстави том закону, који је назвао „кугом“ чији је циљ да „потпуно уништи католичке школе“.

Прва Библија на италијанском

Прва целокупна Библија на италијанском штампана је у Венецији 1471, неких 16 година након што су у Европи први пут употребљена покретна слова. Николо Малерби, камалдолски монах, превео је Библију за осам месеци. У великој мери се ослањао на постојеће преводе, мењао их је у складу с латинском Вулгатом и неке речи заменио речима које су биле типичне за његов крај, Венето. Његов превод уједно је и прво штампано издање Библије на италијанском које је имало приличан тираж.

Други човек који је у Венецији издао превод Библије био је Антонио Бручоли. Он је био хуманиста и прихватао је неке протестантске идеје, али никада није прекинуо везе с католичком црквом. Бручоли је 1532. превео Библију са хебрејског и грчког. То је била прва Библија која је са изворног текста преведена на италијански. Иако тај превод није баш имао одлике лепог књижевног италијанског језика, изузетно је то колико је он био веран оригиналу, посебно када се узме у обзир тадашње познавање древних језика. На одређеним местима у неким издањима, Бручоли је вратио Божје име у облику „Јеова“. Његова Библија је скоро читав један век била веома омиљена међу италијанским протестантима и религиозним дисидентима.

Објављени су и други италијански преводи, који су у ствари били само ревизија Бручолијеве Библије. Неке су објавили католици. Ниједан од њих није имао знатан тираж. Године 1607, Ђовани Диодати, калвинистички пастор чији су родитељи пребегли у Швајцарску због религиозног прогонства, објавио је у Женеви други италијански превод са изворних језика. Његов превод су вековима користили италијански протестанти. У време када је настао, сматран је одличним преводом. Диодатијева Библија помогла је Италијанима да разумеју библијска учења. Међутим, цензура коју је свештенство вршило стала је на пут и овом и другим преводима.

Библија — „непозната књига“

„Црква је увек ревно вршила своју дужност да надзире издавање књига, али све до појаве штампања није имала потребу да саставља списак забрањених књига пошто су рукописи који су сматрани опаснима већ били спаљени“, стоји у делу Enciclopedia Cattolica. Већ од самог  почетка протестантске реформације, свештенство неколико европских земаља давало је све од себе како би ограничило ширење такозваних јеретичких књига. До прекретнице је дошло након Тридентског сабора 1546, када се разматрало питање превођења Библије на народне језике. Појавила су се два различита става. Они који су били за забрану сматрали су да је Библија на народном језику „мајка свих врста јереси“. Они који су били против забране сматрали су да ће њихови „противници“, протестанти, моћи да кажу да је црква забранила Библију на народном језику како би прикрила „превару и обману“.

Недостатак слоге био је показатељ тога да Сабор није заузео одлучан став о овом питању, већ је све сведено на потврђивање аутентичности Вулгате, која је постала стандардна Библија Католичке цркве. Међутим, Карло Буцети, професор на Понтификалном салешком универзитету у Риму, запажа да је проглашавање Вулгате „аутентичном“ „ишло у прилог идеји да у пракси то треба да буде једина законита Библија“. То је потврдио и даљњи развој догађаја.

Године 1559, папа Павле IV објавио је први индекс забрањених књига, списак дела која католици нису смели да читају, продају, преводе нити да поседују. Сматрало се да су те књиге штетне и опасне по веру и моралну беспрекорност. Индекс је забранио читање домаћих превода Библије, укључујући и Бручолијев превод. Онај ко би прекршио ту забрану био би екскомунициран. Индекс је 1596. постао још строжи. Више се није давало одобрење за превођење и штампање Библија на народном језику. Такве Библије је требало уништити.

Због тога је по завршетку XVI века спаљивање Библија на црквеним трговима постало све учесталије. Уопште узев, људи су на Библију почели гледати као на књигу јеретика, и такав став још и дан-данас увелико утиче на људе. У јавним и приватним библиотекама биле су уништене скоро све Библије и књиге које објашњавају Библију, а у наредних 200 година, ниједан католик није преводио Библију на италијански. Једине Библије које су кружиле по италијанском полуострву — и то у тајности, из страха од конфискације — биле су Библије које су превели протестантски изучаваоци. Историчар Марио Чињони каже: „Верници вековима практично уопште нису  читали Библију. Библија је постала готово непозната књига, и милиони Италијана су проживели свој живот а да никада нису прочитали ни страницу Библије.“

Забрана попушта

Касније је папа Бенедикт XIV у декрету о индексу од 13. јуна 1757. изменио претходно правило, „дозволивши читање домаћих превода одобрених од Свете Столице и објављених под надзором бискупа“. Тако је Антонио Мартини, који је касније постао надбискуп Фиренце, почео да се припрема за превођење Вулгате. Први део је објављен 1769, а целокупно дело је завршено 1781. Према једном католичком извору, Мартинијев превод је „први превод који је заиста вредан помена“. До тада, католици који нису разумели латински нису могли да читају Библију одобрену од цркве. Наредних 150 година, Мартинијев превод је био једини који је одобрила италијанска Католичка црква.

До прекретнице је дошло на Другом ватиканском екуменском сабору. Године 1965, у документу Dei Verbum први пут се појавио подстицај за „прављење прикладних и тачних превода... на разне језике, а посебно за превођење изворних текстова светих књига“. Непосредно пре тога, 1958, Pontificio istituto biblico (Понтификални библијски институт) објавио је „први комплетан католички превод са оригинала“. У овом преводу на неколико места је враћено Божје име у облику „Јахве“.

Противљење превођењу Библије на народни језик имало је озбиљне последице које се још и данас осећају. Ђиљола Фрањито каже да је у „вернике усађено неповерење у своју слободу коришћења разума и савести“. Осим тога, људима је наметнута религиозна традиција, која је многим католицима важнија од Библије. Због свега тога, Свето писмо је људима и даље страно, премда је неписменост готово ишчезла.

Међутим, дело проповедања Јеховиних сведока подстакло је ново занимање за Библију на италијанском. Године 1963, Сведоци су објавили Хришћанске грчке списе превода Нови свет на италијанском. Године 1967. изашла је цела Библија. Само у Италији је дистрибуисано више од 4 000 000 примерака овог превода. Превод Нови свет, у ком је враћено Божје име Јехова, истиче се по стриктном преношењу смисла оригиналног текста.

Јеховини сведоци иду од куће до куће, читају и објашњавају поруку наде из Светог писма свима који желе да слушају (Дела апостолска 20:20). Следећи пут када сретнете Јеховине сведоке, слободно их замолите да вам покажу шта ваша Библија каже о Божјем дивном обећању о скором успостављању ’нове земље‘ у којој ће „пребивати праведност“ (2. Петрова 3:13).

[Мапа на 13. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Венеција

РИМ

[Слика на 15. страни]

Прва страна Библије: Biblioteca Nazionale Centrale di Roma

[Слика на 15. страни]

У Бручолијевом преводу налази се Божје име у облику Јеова

[Извор слике на 13. страни]

Бручолијев превод: Biblioteca Nazionale Centrale di Roma; Индекс: Su concessione del Ministero per i Beni e le Attività Culturali

[Извори слика на 15. страни]

У индексу забрањених књига, међу опасним књигама били су наведени и преводи Библије на италијански