Животна прича

Јехова ми је помогао да га нађем

ИСПРИЧАЛА ФЛОРЕНС КЛАРК

Држала сам свог тешко болесног мужа за руку. Као англиканка, молила сам Бога да мој муж оздрави и обећала му да ћу га, ако ми муж не умре, тражити све док га не нађем. А када га нађем, припадаћу њему.

РОЂЕНА сам 18. септембра 1937. у породици Чулунг, у абориџинском насељу Умбулгури, које се налази на подручју Кимберли платоа, удаљеног дела западне Аустралије.

Своје детињство памтим као срећно, безбрижно време и за њега ме вежу многе драге успомене. Неколико основних ствари о Богу и Библији научила сам у цркви, али хришћанским мерилима ме је поучила мајка. Редовно ми је читала Библију, тако да сам од малих ногу имала љубав према духовним стварима. Такође сам се дивила тетки, која је била мисионар своје цркве. Дубоко у себи, желела сам да пођем њеним стопама.

У нашем насељу, раније познатом као Насеље мисионара у шуми и на реци, постојала је школа од пет разреда. Сваког јутра сам у школи била само два сата. То је значило да је моје образовање било прилично слабо, што је забрињавало оца. Он је желео да му деца стекну боље образовање, па је зато одлучио да напустимо Умбулгури и да се преселимо у град Виндам. Била сам тужна када смо се селили, али у Виндаму сам могла редовно да похађам школу наредне четири године, од 1949. до 1952. Веома сам захвална оцу што ми је омогућио такво образовање.

Мајка је радила код једног доктора, који ми је, када сам са 15 година завршила  школу, понудио посао болничарке у виндамској болници. Спремно сам прихватила ту понуду, пошто је у то време било тешко наћи посао.

Неколико година касније, упознала сам Алека, једног белца који се бавио сточарством. Венчали смо се 1964. у Дербију, месту у ком се налазила англиканска црква коју сам редовно посећивала. Једног дана, на врата су нам дошли Јеховини сведоци. Рекла сам им да уопште нисам заинтересована и замолила их да више не долазе. Међутим, заинтригирало ме је нешто што су рекли — да Бог има лично име, Јехова.

„Зар не можеш сама да се молиш?“

Од 1965. године, мој живот је постао веома тежак. Мој муж је доживео три озбиљне несреће — две с коњем и једну с колима. На срећу, опоравио се од повреда и вратио се на посао. Међутим, убрзо је доживео још једну незгоду с коњем. Овог пута је задобио озбиљне повреде главе. Када сам стигла у болницу, доктор ми је рекао да ће ми муж умрети. Била сам очајна. Медицинска сестра је замолила свештеника да дође да ме види, али он је рекао: „Не могу сада. Доћи ћу сутра!“

Рекла сам часној сестри да бих желела да свештеник буде уз мене и моли се са мном. Она је рекла: „Шта је с тобом? Зар не можеш сама да се молиш?“ Зато сам почела да се молим црквеним киповима за помоћ, али од тога није било никакве користи. Изгледало је да ће мој муж умрети. Помислила сам: ’Шта ће бити са мном ако ми муж умре?‘ Такође сам била забринута за своје троје деце — Кристину, Нанет и Џефрија. Какав ће им бити живот без оца? На срећу, три дана касније, он је дошао к себи и отпуштен је из болнице 6. децембра 1966.

Премда се доста добро опоравио, мој муж је имао оштећење мозга. Делимично је изгубио памћење, постао је насилан и често је мењао расположење. Није могао да се сложи с децом и постајао је веома агресиван ако нису реаговала попут одраслих. Било је тешко бринути о њему. Морала сам готово све да радим за њега. Чак сам га поново учила да чита и пише. Брига о њему и извршавање кућних обавеза веома су ме исцрпљивали и узели су свој данак јер сам доживела нервни слом. Седам година након што је муж доживео несрећу, сложили смо се да се раздвојимо на неко време како би се моје здравствено стање поправило.

Повела сам децу и преселила сам се јужно, у град Перт. Пре пресељења, моја сестра је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима у Кунунури, градићу на западу Аустралије. Показала ми је слику у књизи Истина која води до вечног живота a на којој је приказано библијско обећање раја на земљи. Из књиге ми је показала и то да Бог има име, Јехова, и то ми се допало. Пошто у својој цркви никада нисам чула ништа о томе, одлучила сам да телефонирам Јеховиним сведоцима чим се преселим у Перт.

Међутим, помало сам оклевала да их зовем. А онда је једне вечери зазвонило звоно на вратима. Мој син је отишао до врата и брзо се вратио до мене говорећи: „Мама, ево оних људи за које си рекла да ћеш им телефонирати!“ Била сам затечена, па сам рекла: „Реци им да нисам ту!“ Међутим, син ми је рекао: „Мама, ти знаш да ја не смем да лажем.“ Постиђена, отворила сам врата. Када сам их поздравила, запазила сам израз чуђења на њиховом лицу. Дошли су да посете особу која је раније ту живела. Позвала сам их унутра и обасула питањима, на која сам затим добила задовољавајуће одговоре из Библије.

 Наредне седмице, почела сам редовно да проучавам Библију са Сведоцима, и то помоћу књиге Истина која води до вечног живота. Захваљујући проучавању, поново ми се пробудила љубав према духовним стварима. Две седмице касније, присуствовала сам обележавању смрти Исуса Христа. Почела сам да посећујем састанке недељом, а убрзо и радним данима. Такође сам почела да говорим другима о ономе што сам учила. Открила сам да помагање другима да сазнају библијске истине добро утиче на моје ментално и емоционално здравље. Шест месеци касније, крстила сам се на обласном конгресу у Перту.

Док сам духовно напредовала, почела сам да схватам Јеховино гледиште о светости брака, укључујући и библијско начело из 1. Коринћанима 7:13, које гласи: „Жена која има мужа који није верник, а пристаје да живи с њом, нека не оставља свог мужа.“ Овај стих ме је подстакао да се вратим Алеку.

Повратак у Дерби

Вратила сам се у Дерби 21. јуна 1979, након што сам од мужа била раздвојена више од пет година. Наравно, моја осећања су била помешана и питала сам се како ће он реаговати на мој повратак. На моје изненађење, био је одушевљен што сам се вратила, премда је донекле био разочаран због тога што сам постала Јеховин сведок. Одмах је предложио да идем с њим у његову цркву, у коју сам одлазила пре него што сам се преселила у Перт. Објаснила сам му да то није могуће. Давала сам све од себе да га поштујем као поглавара и да будем добра хришћанска супруга. Покушала сам да му говорим о Јехови и његовим дивним обећањима за будућност, али он није био заинтересован.

Међутим, с временом Алек не само што је прихватио мој нови начин живота, већ ми је и финансијски помагао како бих могла да присуствујем конгресима и покрајинским састанцима, као и скупштинским састанцима. Била сам веома захвална када ми је купио кола — која много значе у овом удаљеном делу Аустралије — како бих могла да их користим у хришћанској служби. Браћа и сестре, укључујући и покрајинског надгледника, често су по неколико ноћи провели код нас. Алек је тако упознао многе Сведоке, и изгледа да му се допало њихово друштво.

Осећала сам се као Језекиљ

Уживала сам у посетама браће и сестара, али суочавала сам се с једним изазовом. Била сам једини Сведок у Дербију. Најближа скупштина била је у Бруму, 220 километара далеко. Зато сам одлучила да дајем све од себе у проповедању добре вести. Уз Јеховину помоћ, организовала сам се и почела да сведочим од врата до врата. Било ми је тешко, али стално сам се присећала речи апостола Павла: „За све имам снаге уз помоћ онога који ми даје моћ“ (Филипљанима 4:13).

Свештеницима из тог краја је сметало то што сам проповедала, а нарочито што сам сведочила другим Абориџинима. Покушали су да ме застраше и да ме зауставе. Због њиховог противљења постала сам још одлучнија да наставим, и редовно сам се молила Јехови за помоћ. Често сам размишљала о охрабрењу упућеном Језекиљу: „Ево отврднућу теби образ према њиховом образу, и отврднућу теби  чело према њиховоме челу. Учинићу твоје чело као дијамант, тврђе од кремена. Не бој их се“ (Језекиљ 3:8, 9).

Неколико пута док сам била у куповини, пришла су ми два члана једне цркве. Бучно су ме исмевали, покушавајући да привуку пажњу других купаца. Игнорисала сам их. Једном када сам била на накнадној посети код једне заинтересоване особе, дошао је свештеник и оптужио ме да не верујем у Исуса. Истргао ми је Библију из руку, забио ми је у лице а затим гурнуо назад у руке. Гледајући га право у очи, с благошћу али и одлучно цитирала сам Јована 3:16 доказујући да верујем у Исуса. Запрепастио се због мог одговора који је одражавао снажно уверење, и отишао је без иједне речи.

Уживала сам да проповедам Абориџинима у подручју Дербија. У једном месту, свештеник је покушао да ме заустави у проповедању, али онда је добио премештај. Тако сам могла да пренесем библијску поруку тим људима. Увек сам желела да попут своје тетке будем мисионар, и сада сам управо на неки начин учествовала у мисионарском делу, помажући другима да уче о Божјој Речи. Многи Абориџини су добро реаговали на моје проповедање и почела сам да проучавам Библију с неколико људи.

Свесна својих духовних потреба

Пет година сам била једини Јеховин сведок у Дербију. Било ми је тешко да останем духовно јака без охрабрења које пружа редовно састајање са суверницима. Једном приликом када сам посебно била обесхрабрена, отишла сам да се провозам. Када сам се касно после подне  вратила кући, чекала ме је једна сестра са седморо деце. Донели су ми литературу из скупштине у Бруму, која је километрима удаљена. Отада је та сестра, Бети Батерфилд, долазила у Дерби једном месечно и остајала са мном за викенд. Заједно смо ишле да проповедамо, а затим смо код мене заједно разматрале Кулу стражару. Осим тога, ја сам једном месечно путовала у Брум.

Браћа из Брума су била веома спремна да помогну и понекад су прелазила дуг пут како би ми пружили подршку у служби проповедања. Подстицали су сву браћу и сестре из других градова који су пролазили кроз Дерби да ме посете и иду са мном у службу. Ови путници су ми такође доносили касете са снимцима јавних предавања. Неки су разматрали Кулу стражару са мном. Ове кратке посете биле су веома охрабрујуће.

Стиже још помоћи

Неколико година, додатно охрабрење су ми пружали Артур и Мери Вилис, брачни пар у пензији, из јужног дела западне Аустралије. Они су долазили на три месеца током хладнијег периода у години. Брат Вилис је водио већину састанака и предводио у служби проповедања. Заједно смо путовали у удаљеније делове платоа Кимберли и посећивали ранчеве у тим забаченим крајевима. Сваки пут када би брат и сестра Вилис одлазили, осећала сам велику празнину.

Коначно, пред крај 1983, примила сам радосну вест да ће се једна породица — Дени и Дениз Стерџен и њихова четири сина — преселити у Дерби. Када су стигли, редовно смо одржавали седмичне састанке и заједно учествовали у служби проповедања. Године 2001, основана је скупштина. Данас у Дербију постоји јака скупштина од 24 објавитеља Краљевства, с двојицом старешина и једним слугом помоћником, који добро брину о нама у духовном погледу. Понекад на састанцима буде чак до 30 присутних.

Када се осврнем на све ове године, топло ми је око срца када се сетим како ми је Јехова помагао да му служим. Иако мој муж није постао Сведок, и даље ме подржава на друге начине. Петоро чланова моје породице постали су крштени Сведоци — моје две ћерке, две унуке и моја сестричина. Још неколико рођака проучава Библију с Јеховиним сведоцима.

Искрено сам захвална Јехови што ми је помогао да га нађем. Одлучна сам да му заувек припадам (Псалам 65:3).

[Фуснота]

[Мапа/Слике на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

АУСТРАЛИЈА

Виндам

Кимберли плато

Дерби

Брум

Перт

[Извори]

Кенгур и лирорепа: Lydekker; коала: Meyers

[Слика на 14. страни]

Када сам радила као медицинска сестра у виндамској болници, 1953.

[Слика на 15. страни]

Скупштина у Дербију 2005.