Библијска књига о Јестири

КЊИГА о Јестири је део Хебрејских списа. Названа је по имену главне јунакиње, мада се у неким преписима латинске Вулгате назива по Асвиру, персијском краљу који је још једна истакнута личност у овом извештају. Јевреји је називају Мегила Естер или само Мегила што значи „свитак“, будући да је због свог садржаја била веома драгоцена за њих.

У Светом писму се не каже ко је написао књигу о Јестири. Неки изучаваоци приписују ту заслугу Јездри, али више доказа указује да је то био Мардохеј. Он је био у позицији да зна и најмање детаље споменуте у овој причи у вези с бригама које су мориле њега самог и Јестиру, поступцима чланова Аманове породице и посебно оним што се дешавало на двору у Сусану. Захваљујући томе што је постављен на положај премијера персијске владе, имао је приступ званичним документима који се спомињу у овом извештају. Као што су Данило, Јездра и Немија били на службеним положајима у персијској влади у неко друго време и написали библијске књиге у којима се описује однос између Јевреја и те светске силе, тако је и Мардохеј уз Јеховин благослов највероватније био писац књиге о Јестири.

Догађаји који се описују у овом извештају дешавају се током владавине краља Асвира у време када је Персијско царство заузимало територију од Индије до Етиопије и обухватало 127 покрајина, то јест области под њиховом надлежношћу (Јестира 1:1). Те чињенице, као и то што их је Јездра уврстио у канон ограничавају време дешавања на период владавине једног од следећа три краља, која су позната световној историји: Дарије I Персијанац, Ксеркс I и Артаксеркс Дугоруки. Међутим, и за Дарија I и за Артаксеркса Дугоруког зна се да су већ имали наклоност према Јеврејима пре 12. године свог владања, што није био случај са Асвиром који се помиње у књизи, будући да он очигледно није био добро упознат с Јеврејима и њиховом религијом, нити је имао посебну наклоност према њима. Због тога се сматра да је Асвир из књиге о Јестири Ксеркс I, син персијског краља Дарија Великог. Неки преводи (An American Translation, Moffatt) чак у тексту уместо „Асвир“ користе „Ксеркс“.

У књизи о Јестири, владавина овог краља вероватно се рачуна од времена када је владао заједно са својим оцем Даријем Великим. Пошто се први догађаји поменути у овој књизи дешавају треће године његове владавине, а остатак извештаја се односи на преостало време владања, књига очигледно обухвата период од 493. пре н. е. до 475. пре н. е.

Писање књиге о Јестири почело је недуго после 12. године Ксерксове владавине и по свему судећи је трајало до краја његове владавине (око 475. пре н. е.). Живописан стил писања указује на то да је писац био очевидац записаних догађаја. Штавише, јасно указивање на то да је писац имао приступ државним документима води до закључка да је ова књига вероватно написана у Сусану у покрајини Елам, која је тада била део Персије (Јестира 10:2). Персијске и халдејске речи помешане с хебрејским потврђују горе поменуто време писања, као и то да је место писања била Персија.

Могуће је да је Јездра донео ту књигу из Вавилона у Јерусалим 468. пре н. е., јер ју је Велика јерусалимска синагога већ имала у канону пре него што се раздобље које се њиме обухвата завршило око 300. пре н. е.

Неки оспоравају канонство књиге о Јестири јер се у Хришћанским грчким списима она не цитира нити се на њу указује. Али, тај приговор није уверљив, јер слична ситуација постоји и код других књига које су признате као канонске, као што су Јездра и Проповедник. Мелито Сардски, Григорије Назијански и Атанасије су међу онима који су изоставили ову књигу у свом списку канонских књига. Међутим, Јероним, Августин и Ориген наводе ову књигу по њеном имену. У колекцији Честера Битија, Језекиљ, Данило и књига о Јестири пронађени су у једном кодексу који је вероватно настао у првој половини трећег века н. е. Изгледа да Јевреји, а ни први хришћани, никада нису довели у питање веродостојност ове књиге. У својим преводима Библије, Јевреји су је најчешће укључивали у Хагиографу (Списи) између Проповедника и Данила.

Касније су у ову књигу додати неки апокрифни делови. Извесни изучаваоци сматрају да су унети око 100. пре н. е., отприлике 300 година након што је према традиционалном мишљењу утврђен канон Хебрејских списа.

Неки сматрају да је ова књига безбожничка, будући да се нигде у њој Бог не спомиње директно. Међутим, у њој се говори о јеврејском посту и „молитвама за помоћ“ (Јестира 4:3, 16; 9:31, NW). Такође, у књизи се указује на то да је Бог у прави час управљао догађајима у ноћи током које краљ није могао да спава (6:1), као и на то да је можда била Божја намера да Јестира постане краљица (4:14). Надаље, чињеница да је Мардохеј одлучно одбио да се поклони Божјем непријатељу Аману, који је као Агагеј можда био пореклом Амаличанин, показује да је Мардохеј обожавао Јехову (Јестира 3:1-6; Излазак 17:14).

Историјска и археолошка открића потврђују аутентичност књиге о Јестири. Довољно је да споменемо неколико примера. Веродостојно је описан начин на који су Персијанци исказивали част некој особи (Јестира 6:8). Краљевске боје на персијском двору биле су бело и плаво (или љубичасто). У Јестири 8:15 читамо да је Мардохеј носио ’краљевске хаљине плаве и беле‘ и плашт пурпурне боје.

 Јестира се „појави... у трему управитеља двора краљевскога према стану краљевом. Краљ сеђаше на свом краљевском престолу у двору краљевскоме, према вратима од двора. Кад краљ угледа краљицу Јестиру, која је стајала у трему, она нађе милост пред очима његовим“ (Јестира 5:1, 2). Ископине су потврдиле да су детаљи овог описа тачни. Између женских одаја и трема налазио се ходник, а са друге стране трема насупрот ходнику налазила се краљевска дворана, то јест краљевски престо. Престо је био смештен на средини мало удаљеног зида, и са тог повољног положаја краљ је могао видети иза преграде која се налазила између и могао је видети да краљица чека да буде примљена. Даљни детаљи из књиге показују да је писац врло добро познавао двор. Очигледно је да су неосновани приговори да се у књизи износе неисторијске и нетачне информације о персијском животу и обичајима.

Снажан доказ да је књига аутентична јесте празник Пурим, то јест Жребови, који Јевреји славе и дан-данас. На годишњицу овог празника у синагогама се чита цела књига. Каже се да се у једном запису на клинастом писму, који је највероватније из Борсипа, указује на персијског службеника по имену Мардука (вероватно Мардохеј) који је живео у граду Суза (Сусан) пред крај владавине Дарија I или почетком владавине Ксеркса I (Zeitschrift für die alttestamentliche Wissenschaft, 1940/41, том 58, стр. 243, 244; 1942/43, том 59, стр. 219).

Књига о Јестири је у потпуном складу са осталим деловима Светог писма и допуњује извештаје из Јездре и Немије тако што говори о томе шта се дешавало са изгнаним Божјим народом у Персији. Као и цело Писмо, и она је написана да би нам пружила охрабрење, утеху и поуку (Римљанима 15:4).