Питања читалаца

Шта је Павле мислио када је рекао да жене треба да „ћуте у скупштинама“?

Хришћанској скупштини у Коринту, Павле је написао: „Као и у свим скупштинама светих, жене нека ћуте у скупштинама, јер им није дозвољено да говоре“ (1. Коринћанима 14:33, 34). Да бисмо ово исправно разумели, било би добро да осмотримо контекст Павловог савета.

У 14. поглављу 1. Коринћанима, Павле је говорио о стварима у вези са хришћанским састанцима. Описао је шта треба разматрати на њима и препоручио је како их треба водити (1. Коринћанима 14:1-6, 26-34). Даље, нагласио је да се хришћански састанци одржавају с циљем — „како би се скупштина изграђивала“ (1. Коринћанима 14:4, 5, 12, 26).

Павлова смерница да се ’ћути‘ појављује се три пута у 14. поглављу 1. Коринћанима. Сваки пут се односи на другу групу у скупштини, али у свим случајевима се пружа из истог разлога — да би ’све било пристојно и уредно‘ (1. Коринћанима 14:40).

У првом случају, Павле је рекао: „Ако неко говори неким језиком, нека то буде ограничено највише на двојицу или тројицу, и то по реду; и нека неко преводи. А ако нема преводиоца, нека ћути у скупштини и нека говори себи и Богу“ (1. Коринћанима 14:27, 28). То није значило да таква особа никада није могла да говори на састанцима, него да је било ситуација у којима је требало да ћути. На крају крајева, циљ састанака — да се сви међусобно изграђују — не би био постигнут ако би та особа говорила језиком који нико не разуме.

У другом случају, Павле је навео: „Нека говоре два или три пророка, а други нека разаберу значење. Али ако неко други док тамо седи добије откривење, први нека ћути.“ То није значило да је први пророк морао да се уздржава да говори на састанцима, него да је понекад требало да ћути. Тада би особа која је чудом добила  откривење могла да се обрати скупштини и онда би био постигнут циљ састанка, да ’сви буду охрабрени‘ (1. Коринћанима 14:26, 29-31).

У трећем случају, Павле се обратио само хришћанкама, рекавши: „Жене нека ћуте у скупштинама, јер им није дозвољено да говоре, него нека буду подложне“ (1. Коринћанима 14:34). Зашто је Павле дао ову заповест сестрама? Да би се одржао ред у скупштини. Он каже: „Ако, дакле, желе нешто да науче, нека код куће питају своје мужеве, јер је срамотно да жена говори у скупштини“ (1. Коринћанима 14:35).

Можда су неке сестре критиковале оно што је било речено у скупштини. Павлов савет је помогао сестрама да избегну такав бунтован дух и да понизно прихвате положај који имају у Јеховином уређењу поглаварства, нарочито у односу на свог мужа (1. Коринћанима 11:3). Поред тога, тиме што би ћутале, сестре би показале да не теже за тиме да буду учитељи у скупштини. Када је писао Тимотеју, Павле је показао да не би било прикладно да жена преузме улогу учитеља: „Жени не допуштам да поучава, нити да има ауторитет над мушкарцем, него да буде тиха“ (1. Тимотеју 2:12).

Да ли то значи да хришћанка никада не сме да говори током скупштинског састанка? Не. У Павлово време је било прилика када су се хришћанке, вероватно подстакнуте светим духом, молиле или када су прорицале у скупштини. У таквим приликама, оне су показивале да признају свој положај тако што су носиле покривало на глави a (1. Коринћанима 11:5). Осим тога, како у Павлово време тако и данас, сестре су исто као и браћа подстакнуте да обзнањују своју наду (Јеврејима 10:23-25). Осим што то раде у служби проповедања, сестре обзнањују своју наду и храбре друге на скупштинским састанцима дајући добро осмишљене коментаре када су на то позване и прихватајући да учествују у приказима или ученичким говорима.

Дакле, хришћанке „ћуте“ у том смислу што не покушавају да преузму улогу мушкараца и поучавају у скупштини. Оне не постављају полемична питања која би оспоравала ауторитет оних који поучавају. Испуњавајући прикладну улогу коју имају у скупштини, хришћанске сестре увелико доприносе постојању мирне атмосфере и томе да „све [на скупштинским састанцима] буде за изграђивање“ (1. Коринћанима 14:26, 33).

[Фуснота]