Смрт — сурова реалност!
Смрт — сурова реалност!
„ОД ТРЕНУТКА када се човек роди, постоји стална могућност да може умрети сваког часа“, написао је британски историчар Арнолд Тојнби. Затим је додао: „На крају та могућност постаје неизбежна чињеница.“ Како смо само жалосни када смрт задеси неког драгог члана наше породице или блиског пријатеља!
Смрт је сурова реалност која већ хиљадама година погађа човечанство. Када нам неко драг умре, осећамо се потпуно беспомоћно. Смрт не заобилази никога. Никога не штеди. „У жалости смо сви поново само деца — једнака нам је умност. И најмудрији остају без одговора.“ Тако се изразио један есејиста из 19. века. Постајемо попут деце — беспомоћни смо, то јест немоћни да променимо ситуацију. Ни богати ни сиромашни не могу повратити изгубљено. Мудри и образовани немају одговор. Јаки плачу као и слаби.
Древни израелски краљ Давид доживео је такву бол када му је умро син Авесалом. Када је чуо вест о његовој смрти, краљ је почео да плаче и јадикује: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Што нисам ја умро уместо тебе! Авесаломе, сине мој, сине мој!“ (2. Самуилова 18:33). Моћни краљ који је покорио многе непријатеље није могао ништа друго сем да беспомоћно јадикује што уместо сина није он предат ’последњем непријатељу, смрти‘ (1. Коринћанима 15:26).
Постоји ли неко решење за смрт? Ако постоји, која је нада за умрле? Да ли ћемо икада поново видети своје вољене? У наредном чланку се осматрају библијски одговори на та питања.