Право на име

СВАКА особа има право да има име. На Тахитију, чак и напуштеном новорођенчету чији су отац и мајка непознати даје се име. Име и презиме напуштеном детету одређује матични уред.

Ипак, постоји једна особа којој је у извесном смислу ускраћено ово основно право, право које имају практично сви људи. То је веома чудно, зато што је он „Отац, коме свака породица на небу и на земљи дугује своје име“! (Ефешанима 3:14, 15). Заправо, већина људи не користи Створитељево име, које се појављује у Библији. Они га радије замењују титулама као што су „Бог“, „Господ“ или „Вечни“. А како гласи његово име? Псалмиста је одговорио на то питање: „Ти сам, коме је име Јехова, Свевишњи [си] над целом земљом“ (Псалам 83:18).

У првој половини 19. века када су мисионари Лондонског мисионарског друштва пристигли на Тахити, полинежански народ је обожавао више богова. Сви они су имали име, а главни од њих су били Оро и Таароа. Да би се Бог Библије разликовао од других богова, ови мисионари се нису устезали да користе Божје име, које је транскрибовано на тахићански као Iehova.

Ово име је постало општеприхваћено и често се користило у писмима и свакодневним разговорима. Тахићански краљ Помаре II, који је владао почетком 19. века, често је у својим писмима користио Божје име. Доказ у прилог томе налазимо у једном његовом писму, чија је репродукција овде приказана. Написано је на енглеском, а изложено је у Музеју Тахитија и околних острва. Оно показује да у то време није постојала предрасуда што се тиче употребе Божјег имена. Штавише, Божје лично име се на хиљаде пута појављује у првом преводу Библије на тахићански, који је завршен 1835.

[Слика на 32. страни]

Краљ Помаре II

[Извор слике на 32. страни]

Краљ и писмо: Collection du Musée de Tahiti et de ses Îles, Punaauia, Tahiti