Животна прича

Сазнање о томе зашто Бог допушта патњу променило ми је живот

ИСПРИЧАО ХАРИ ПЕЛОЈАН

Зашто Бог допушта патњу? То питање ме је мучило још од детињства. Моји родитељи су били вредни, поштени и породични људи. Међутим, оца није занимала религија, док је мајка била донекле религиозна. Због тога ми нису могли дати одговор на то питање.

О ТОМ питању сам још више размишљао током и после Другог светског рата, док сам више од три године служио у ратној морнарици САД. После завршетка рата, добио сам задатак да учествујем у достави хуманитарне помоћи бродом који је послат у Кину. Тамо сам провео скоро годину дана и био очевидац патње великих размера.

Кинези су вредан, интелигентан народ. Међутим многи су пуно патили због сиромаштва као и насиља које је проузроковао Други светски рат. Посебно ме је потресао призор љупке деце, од којих су многа била неухрањена и у ритама, која су од нас просила када смо били на обали.

Зашто?

Родио сам се 1925. и одрастао сам у Калифорнији у САД. Никада раније нисам видео ништа томе слично. Због тога сам се увек изнова питао: ’Ако постоји свемогући Бог, зашто дозвољава да толико људи, а посебно недужне деце, живи у таквим условима?‘

Осим тога, питао сам се због чега би Бог, ако заиста постоји, дозволио такво  уништавање, масовно убијање људи, смрт и патњу које су током векова наносиле бол човечанству — нарочито током Другог светског рата, у коме је преко 50 милиона људи изгубило живот. Осим тога, зашто су се људи различитих националности међусобно убијали, и то на подстрек својих свештеника, када су били исте религије?

Телескоп

Када су 1939. године почели Други светски рат и масовно убијање људи широм света, мислио сам да Бог не постоји. Пре тога, када сам био у средњој школи, на часу природних наука сви ученици су добили задатак да конструишу нешто што је научне природе. Пошто ме је занимала астрономија, одлучио сам да направим велики рефлекторски телескоп са огледалом пречника 20 центиметара.

Да бих направио тај телескоп, купио сам парче стакла од 2,5 центиметра дебљине и 20 центиметара ширине и однео га код стаклоресца да направи од њега круг. Затим сам започео са напорним послом ручног брушења да бих од њега направио конкавно огледало. Током тог полугодишта све моје слободно време је отишло на то. Када је стакло било готово, поставио сам га у дугачку металну цев у коју сам претходно ставио сочива различите јачине.

Током једне ведре ноћи, први пут сам изнео свој телескоп да бих посматрао звезде и планете Сунчевог система. Био сам запањен колико небеских тела постоји и колико је све добро организовано. Сем тога, када сам схватио да су неке „звезде“ заправо галаксије попут нашег Млечног пута, од којих свака има милијарде звезда, био сам још више запањен.

’Сигурно‘, размишљао сам, ’све ово није могло настати само од себе. Ништа што је организовано не може настати случајно. Свемир је тако добро организован да делује као да га је конструисао геније. Да ли ипак постоји Бог?‘ Искуство са телескопом проузроковало је да донекле променим своје догматично атеистичко гледиште од раније.

Тада сам се запитао: ’Уколико заиста постоји Бог који је довољно моћан и мудар да створи овај задивљујућ свемир, зар он не може да исправи овако лоше стање на Земљи? Зашто је уопште допустио да постоји патња?‘ Када сам поставио ова питања религиозним људима, нису могли да ми пруже задовољавајућ одговор.

Након средње школе и неколико година на колеџу, прикључио сам се ратној морнарици. Међутим, ни војни свештеници нису могли одговорити на моја  питања. Религиозни људи су често говорили нешто попут: „Чудни су путеви Господњи.“

Моја потрага се наставља

На питања која сам имао у вези с тим зашто Бог допушта патњу нисам добио одговор ни након што сам отишао из Кине. Нисам могао да престанем да размишљам о њима, посебно након што сам видео војна гробља на разним острвима на којима смо се заустављали на нашем путу кући преко Тихог океана. Скоро све су то били гробови младих људи чији је живот прерано прекинут.

Када сам стигао у Сједињене Државе, био сам разрешен војне обавезе, и остала ми је још једна година школовања на Харвардском Универзитету у Кембриџу, у држави Масачусетс. После годину дана сам дипломирао, али се нисам вратио кући у Калифорнију. Пошто сам желео да пронађем одговоре на своја питања, одлучио сам да останем неко време на источној обали Сједињених Држава. Размишљао сам да одем у Њујорк, где је постојало много религија, с намером да тамо присуствујем њиховим религиозним службама како бих сазнао која су њихова веровања.

У Њујорку ме је моја тетка Изабел Капиџијан позвала да будем њен гост. Она и њене две ћерке, Роуз и Рут, биле су Јеховини сведоци. Мислећи да ме њихова веровања неће интересовати, почео сам да присуствујем службама других религија, да разговарам с њиховим члановима и читам њихову литературу. Питао сам их зашто Бог допушта патњу, али ни они нису знали да ми пруже одговор. Закључио сам да Бог можда заиста не постоји.

Пронашао сам одговоре

Тек тада сам питао тетку и њене ћерке да ли могу добити нешто од њихове литературе како бих се упознао са гледиштем Јеховиних сведока. Убрзо након што сам прочитао ту литературу, схватио сам да се Сведоци умногоме разликују од других религија. Одговори су долазили из Библије и били су веома задовољавајући.  За кратко време је одговорено на моја питања у вези с тим зашто Бог допушта патњу.

И не само то, већ сам се могао уверити да Јеховини сведоци живе у складу с веровањима која се темеље на Библији. На пример, питао сам тетку шта су младићи из редова Јеховиних сведока у Немачкој радили током Другог светског рата. Да ли су приступили немачкој војсци, узвикивали: „Хајл Хитлер!“ и поздрављали заставу са кукастим крстом? Рекла ми је да нису то урадили. Због неутралног става, послати су у концентрационе логоре, где су многи од њих убијени. Објаснила ми је да су током рата Јеховини сведоци свуда имали исти, неутралан став. Чак и у демократским земљама, младићи из редова Јеховиних сведока су затварани због своје неутралности.

Тада ме је тетка замолила да прочитам Јована 13:35, где стоји: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом“. Где год да живе, љубав мора бити ознака правих хришћана. Они се никада не могу наћи на супротним странама у рату и убијати једни друге само зато што су припадници друге нације! Упитала ме је: „Да ли можеш да замислиш Исуса и његове ученике како се налазе на супротним странама у ратовима које су водили Римљани и убијају једни друге?“

Такође ме је упутила на 1. Јованову 3:10-12. Ту се каже: „Деца Божја и деца Ђаволова познају се по овоме: ко год не чини оно што је праведно не потиче од Бога, као ни онај који не воли свог брата... Треба да имамо љубав један према другоме; не као Каин, који је потицао од злога и убио свог брата.“

Библија је јасна. Прави хришћани воле једни друге, без обзира на то из које нације потичу. Према томе, они сигурно не би намерно убијали своју духовну браћу или своје ближње. Зато је Исус могао рећи за своје следбенике: „Они нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:16).

Сазнао сам зашто се допушта патња

Убрзо сам схватио да нам Библија открива зашто Бог допушта патњу. Она објашњава да је Бог створио наше прародитеље савршене и да их је сместио у рајски врт (Постање 1:26; 2:15). Он им је такође дао нешто веома вредно — слободну вољу. Али, требало је да је одговорно користе. Да су слушали Бога и његове законе, могли су да наставе да живе у савршенству у рају. Могли су да прошире рај по читавој планети. Њихово потомство би такође било савршено, тако да би с временом наша планета постала предиван рај настањен савршеним, срећним људима (Постање 1:28).

Међутим, ако би Адам и Ева изабрали да буду независни, не обазирући се на Бога, тада им он не би дозволио да наставе да живе као савршени људи (Постање 2:16, 17). На несрећу целог човечанства, наши родитељи су злоупотребили своју слободну вољу и изабрали да буду независни од Бога. На то их је подстакло бунтовно духовно створење које је постало познато као Сатана Ђаво. Он је жудео за независношћу од Бога и обожавањем које с правом припада само Богу (Постање 3:1-19; Откривење 4:11).

Сатана је тако постао „бог овог система ствари“ (2. Коринћанима 4:4). У Библији  се наводи: „Цели свет лежи у власти злога“ (1. Јованова 5:19). Исус је назвао Сатану ’владаром света‘ (Јован 14:30). Непослушност Сатане и наших прародитеља донела је човечанству несавршеност, насиље, смрт, тугу и патњу (Римљанима 5:12).

„Није њему у власти“

Да би нам показао шта ће игнорисање Створитељевих закона значити за људску породицу, Бог допушта да последице таквог поступања трају већ хиљаде година. Током тог периода, целокупном човечанству је пружена прилика да се потпуно увери у истинитост онога што Библија каже: „Пут човека није њему у власти, не може човек када ходи да управља корацима својим. Казни ме, Јехова“ (Јеремија 10:23, 24).

Сада, после толико векова, можемо видети да је владање независно од Бога потпуни промашај. Ипак, Бог намерава да оконча то погубно експериментисање с независношћу од њега и његових закона.

Величанствена будућност

Према библијским пророчанствима, Бог ће ускоро привести крају овај неморалан, окрутан систем: „Још мало и нестаће бездушника... Али смерни ће чувати земљу и уживаће у изобиљу мира“ (Псалам 37:10, 11).

У пророчанству у Данилу 2:44 стоји: „У време тих краљева [свих облика владавина које данас постоје] Бог ће небески подигнути краљевство које се неће никад уништити и које неће долазити под власт другог народа; оно ће разбити и уништити сва та краљевства, а оно ће вечно постојати.“ Никада више неће бити дозвољене људске владавине. Над целом планетом ће владати Божје Краљевство. Под његовом управом она ће бити претворена у рај, а човечанство ће полако постајати савршено и моћи ће да живи вечно у срећи. Библија обећава: „[Бог] ће обрисати сваку сузу с њихових очију, и смрти више неће бити, нити ће више бити туге, ни вике, ни боли“ (Откривење 21:4). Какву величанствену будућност Бог намерава за нас!

Другачији живот

Проналажење задовољавајућих одговора променило је мој живот. Од тада сам желео да служим Богу и помогнем другима да сазнају одговоре на ова питања. Разумео сам колико је озбиљно оно што је речено у 1. Јовановој 2:17: „Свет [садашњи систем ствари који је под влашћу Сатане] пролази, а и његова жеља, али онај ко врши Божју вољу остаје заувек.“ Имао сам снажну жељу да живим у Божјем новом свету. Одлучио сам да останем у Њујорку и почео сам да посећујем састанке Јеховиних сведока. Имао сам многа лепа искуства док сам другима говорио о ономе што сам научио.

Године 1949, упознао сам Роуз Мери Луис. Сви у њеној породици, њена мајка Сејди, њених шест сестара и она биле су Јеховини сведоци. Роуз је служила Богу као пуновремени објавитељ. Имала је пуно добрих особина и одмах ме је привукла. Венчали смо се у јуну 1950. и остали смо у Њујорку. Били смо веома срећни у свему што смо радили и радовали смо се нади да ћемо живети у Божјем новом свету.

Роуз Мери и ја смо 1957. позвани да пуновремено служимо у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку. У јуну 2004. године, навршиле су се 54 године нашег срећног брака, од којих смо 47 провели у централи у Бруклину.  То су биле веома радосне године служења Јехови и рада раме уз раме са суверницима.

Моја најтежа патња

Нажалост, почетком децембра 2004, Роуз Мери је дијагностикован злоћудни тумор на једном плућном крилу. Лекари су установили да тумор брзо напредује и да је неопходна операција. Операција је извршена у другој половини децембра, и око једну седмицу касније, док сам био код Роуз у посети, хирург је дошао у њену собу и рекао: „Роуз Мери, можете кући! Излечени сте!“

Међутим, само неколико дана након што је пуштена кући, јавили су јој се јаки болови у пределу стомака. Болови нису престајали, тако да је морала поново у болницу на додатне анализе. Пронађено је да су се из неког разлога у многим виталним органима стварали угрушци крви, због чега до њих није стизала неопходна количина кисеоника. Лекари су учинили све што је било у њиховој моћи да би то спречили, али безуспешно. Само неколико седмица касније, 30. јануара 2005, доживео сам најтежи ударац у животу. Моја драга Роуз Мери је умрла.

Тада сам имао 80 година и иако сам целог живота гледао како људи пате, ово је било другачије. Роуз Мери и ја смо били, као што Библија каже, ’једно тело‘ (1. Мојсијева 2:24, ДК). Видео сам туђу патњу и са̂м сам доживео тугу због смрти пријатеља и рођака. Али бол коју сам доживео приликом смрти своје жене била је много јача и дуже је трајала. Сада у потпуности схватам колико велику тугу смрт вољених особа тако дуго доноси човечанству.

Ипак, то што сам разумео шта је узрок патње и како ће она бити отклоњена помогло ми је да не потонем. У Псалму 34:18 се каже: „Праведнике чује Јехова кад зацвиле, и избавља из земље спомен њихов.“ Да би се истрајало упркос таквој жалости, неопходно је знати да Библија научава да ће бити ускрсење, да ће они који су у гробовима бити враћени у живот и да ће им бити пружена прилика да вечно живе у Божјем новом свету. У Делима апостолским 24:15 стоји „да ће бити ускрсење и праведника и неправедника“. Роуз Мери је имала велику љубав према Богу. Потпуно сам уверен да је и Бог волео њу на исти начин на који је она волела њега и да ће је се сетити и вратити у живот у своје одређено време, надам се ускоро (Лука 20:38; Јован 11:25).

Премда је бол која се осећа када се изгуби вољена особа велика, још већа ће бити радост приликом ускрсења тих особа (Марко 5:42). Божја реч обећава: „Твоји мртви ће оживети... земља ће вратити немоћне мртваце“ (Исаија 26:19, NW). Вероватно ће најпре ускрснути многи од „праведника“ који се помињу у Делима апостолским 24:15. Како ће то бити дивно време! Међу тим ускрснулима биће и Роуз Мери. Какву ће само добродошлицу примити од оних који су је волели! Биће дивно када будемо живели у свету без патњи!

[Слике на 9. страни]

Током боравка у Кини видео сам велику патњу

[Слике на 10. страни]

У централи Јеховиних сведока у Бруклину служим од 1957.

[Слика на 12. страни]

Венчао сам се са Роуз Мери 1950.

[Слика на 13. страни]

На 50-годишњици нашег венчања, 2000. године