Да ли имаш „слободу говора“?

ПРЕКО шест милиона људи у 235 земаља поседује оно што Библија назива ’слободом говора‘. Овај израз се појављује 16 пута у тексту Хришћанских грчких списа превода Нови свет (Филипљанима 1:20; 1. Тимотеју 3:13; Јеврејима 3:6; 1. Јованова 3:21). Шта је „слобода говора“? Шта нам помаже да је стекнемо? На којим нам пољима комуникације ова слобода омогућује да се несметано изражавамо?

Према делу Vine’s Expository Dictionary of Old and New Testament Words, грчки израз који је преведен са „слобода говора“ означава „слободу у изражавању, отвореност... одсутност страха при одважном говорењу; одатле, поуздање, опуштеност, смеоност који нису нужно везани за говор“. Међутим, такву отвореност не треба поистоветити с грубошћу или неучтивошћу. „Нека ваша реч увек буде љубазна“, стоји у Библији (Колошанима 4:6). Слобода говора подразумева да останемо тактични не дозвољавајући тешким околностима или страху од човека да нас спутају у говорењу.

Да ли нам је слобода говора урођена способност? Осмотримо шта је апостол Павле написао хришћанима у Ефесу. Он је рекао: „Мени, човеку мањем од најмањег међу свима светима, дата је та незаслужена доброта, да нацијама објавим добру вест о Христовом недокучивом богатству.“ Павле је додао да уз помоћ Исуса Христа „имамо ту слободу говора и приступ с поуздањем посредством своје вере у њега“ (Ефешанима 3:8-12). Слобода говора није предност с којом се рађамо, већ произлази из нашег односа с Јеховом заснованог на вери у Исуса Христа. Хајде да видимо шта нам може помоћи да стекнемо ову слободу и како је можемо показивати када проповедамо, поучавамо и молимо се.

Шта нам помаже да одважно проповедамо?

Исус Христ је најбољи пример човека који је показивао слободу говора. Њега је ревност покретала да користи прилике за проповедање. Било да се одмарао, да је обедовао у нечијем дому или ишао путем, никада није пропустио ниједну прилику да говори о Божјем Краљевству. Ни ругање, ни отворено противљење нису могли да заплаше Исуса и наведу га да престане да проповеда. Насупрот  томе, он је храбро разоткрио лажне верске вође свог времена (Матеј 23:13-36). Чак и када је био ухапшен и изведен пред суд, Исус је неустрашиво говорио (Јован 18:6, 19, 20, 37).

Исусови апостоли су развили исту неустрашивост. На Пентекост 33. н. е., Петар је слободно говорио пред више од 3 000 људи. Невероватно је да се само мало раније уплашено повукао када га је препознала једна слушкиња (Марко 14:66-71; Дела апостолска 2:14, 29, 41). Када су били изведени пред верске вође, Петар и Јован нису устукнули у страху. Без устезања, одважно су сведочили о ускрснулом Исусу Христу. У ствари, верске вође су их препознале као људе који су били са Исусом баш због њихове неустрашивости (Дела апостолска 4:5-13). Шта им је помогло да тако храбро говоре?

Исус је обећао својим апостолима: „Кад вас предају, немојте да се бринете како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у тај час дати шта да говорите; јер не говорите само ви, него дух вашег Оца говори преко вас“ (Матеј 10:19, 20). Свети дух је помогао Петру и другима да савладају било какву бојажљивост или страх који би могли да спутавају њихово слободно изражавање. На сличан начин, деловање те моћне силе може помоћи и нама.

Надаље, Исус је својим следбеницима наложио да стварају ученике. То је било сасвим на месту, пошто је њему дата „сва власт на небу и на земљи“. И ’он је с њима‘ (Матеј 28:18-20). Први следбеници су увек имали на уму Исусову подршку и то им је улило поуздање када су се суочавали с властима које су настојале да их спрече у проповедању (Дела апостолска 4:18-20; 5:28, 29). Ако имамо на уму ту подршку, имаћемо слично поуздање.

Павле је „велику слободу говора“ споменуо уз наду, наводећи тако још један разлог за неустрашивост (2. Коринћанима 3:12; Филипљанима 1:20). Пошто је та порука наде била сувише добра да би је задржали за себе, хришћани су морали да говоре другима о њој. Заиста, наша нада је разлог због којег треба да имамо слободу говора (Јеврејима 3:6).

Проповедати са одважношћу

Како можемо да проповедамо са одважношћу чак и у околностима које могу бити непријатне? Осмотримо пример апостола Павла. Када је био затвореник у Риму, замолио је сувернике да се моле како би му се ’дала способност говора када отвори уста, да може да говори са одважношћу, као што и треба да говори‘ (Ефешанима 6:19, 20). Да ли су те молитве биле услишене? Да! Иако је био затворен, Павле је наставио да ’проповеда Божје краљевство...с највећом слободом говора и без сметње‘ (Дела апостолска 28:30, 31).

Наша слобода говора може бити испитана у ситуацијама када треба искористити прилике за сведочење на послу, у школи или током путовања. Стидљивост, страх од реакције на коју можемо наићи или недостатак самопоуздања могу нас навести да ћутимо. И у овом погледу апостол Павле нам је оставио добар пример. „Уз помоћ нашег Бога скупили [смо] храбрости да вам говоримо Божју добру вест с великом борбом“, написао је (1. Солуњанима 2:2). Само зато што се ослањао на Јехову, Павле је могао да уради и оно што је превазилазило његове снаге.

Молитва је помогла Шери да скупи храброст када је имала прилику да неформално сведочи. Једног дана, док је чекала да се њен муж врати с пословног састанка, приметила је жену која је такође некога чекала. „С великом кнедлом у грлу молила сам Јехову за храброст“, каже Шери. Када је пришла жени, појавио се баптистички свештеник. Шери  није очекивала да ће наићи на њега. Ипак, поново се помолила и успела је да сведочи. Жени је оставила литературу и договорила се за накнадну посету. Када користимо прилике да дамо сведочанство, можемо бити уверени да ће нам поуздање у Јехову помоћи да одважно говоримо.

Када поучавамо

Слобода говора је у тесној вези с поучавањем. Када говори о „онима који добро обављају своју службу“ у скупштини, Библија каже: „[Они] стичу себи углед и велику слободу говора у вери у Христу Исусу“ (1. Тимотеју 3:13). Ту слободу они стичу тако што сами примењују оно чему поучавају друге. Такво поступање штити и јача скупштину.

Када на основу тога поседујемо слободу говора, наш савет је делотворнији и вероватније је да ће га други следити. Уместо да их иритира слаб пример, слушаоци ће бити подстакнути када на делу виде примену онога чему се поучавају. Ова слобода омогућује онима који су духовно способни да ’исправе своју браћу‘ пре него што се проблем погорша (Галатима 6:1). Насупрот томе, особа која је слаб пример можда се устручава да пружи савет, јер осећа да нема права на тако нешто. Оклевање да се пружи потребан савет може имати погубне последице.

То што одважно говоримо не значи да ћемо постати критични, догматични или искључиви. Павле је подстицао Филимона „на темељу љубави“ (Филимону 8, 9). Очигледно је да су речи овог апостола наишле на повољан одзив. Заиста, иза било ког савета који старешина пружа треба да стоји љубав!

Слобода у говору свакако је важна када треба дати савет. Такође је важна и у другим приликама. Павле је писао скупштини у Коринту: „Према вама имам велику слободу говора. Много се хвалим због вас“ (2. Коринћанима 7:4). Павле се није устезао да похвали своју браћу и сестре када је то било на месту. Иако је био свестан недостатака суверника, љубав га је подстакла да се усредсреди на њихове добре стране. Када су старешине отворене у похвали и подстицању браће и сестара, хришћанска скупштина и данас бива на сличан начин изграђена.

Да би били делотворни у свом поучавању, сви хришћани треба да имају слободу говора. Шери која је раније споменута хтела је да подстакне своју децу да сведоче у школи. Она признаје: „Иако сам одгајана у истини, ретко сам сведочила  у школи. Такође, готово да нисам неформално сведочила. Питала сам се: ’Какав пример дајем својој деци?‘“ Ово је подстакло Шери да уложи додатан труд како би неформално сведочила.

Заиста, други посматрају шта радимо и примећују ако не поступамо по оном што говоримо. Зато, стекнимо слободу говора тако што ћемо се трудити да поступамо у складу са оним што говоримо.

У молитви

Слобода говора је посебно важна када се молимо Јехови. Без устезања можемо да излијемо срце пред Јеховом уверени да он чује наше молитве и да ће одговорити на њих. Због тога се радујемо срдачном, блиском односу с нашим небеским Оцем. Никада не треба да се устручавамо да приђемо Јехови зато што мислимо да смо сувише безначајни. Шта ако нас осећања кривице због неког пропуста или греха спутавају да му се искрено молимо? Да ли још увек можемо да слободно приступимо Суверену свемира?

Исусов узвишен положај Првосвештеника даје нам додатну основу за поуздање у молитви. У Јеврејима 4:15, 16 читамо: „За првосвештеника немамо некога ко не може саосећати с нашим слабостима, него онога који је у сваком погледу испитан као и ми, али без греха. Приступајмо, стога, са слободом говора престолу незаслужене доброте, да бисмо добили милосрђе и незаслужену доброту нашли у помоћи у право време.“ Ето колику вредност имају Исусова смрт и његова улога Првосвештеника.

Ако искрено желимо да слушамо Јехову, имамо сваки разлог за уверење да ће нас он услишити. Апостол Јован је написао: „Вољени, ако нас наше срце не осуђује, имамо слободу говора пред Богом; и што год тражимо, добијамо од њега, јер држимо његове заповести и радимо оно што је угодно у његовим очима“ (1. Јованова 3:21, 22).

Слободан приступ Јехови у молитви значи да му можемо изнети све. Какве год страхове да имамо, какве год да нас бриге, зебње или стрепње муче, можемо их изнети Јехови, сигурни да се он неће оглушити о наше искрене молитве. Чак и ако смо озбиљно згрешили, то не треба да нас спутава у молитви уколико смо се искрено покајали.

Слобода говора је заиста драгоцен, незаслужен дар. Помоћу ње можемо да славимо Бога својим проповедањем и поучавањем и можемо се још више приближити Богу у молитви. ’Не одбацујмо своју слободу говора која доноси велику награду‘ — награду вечног живота (Јеврејима 10:35).

[Слика на 13. страни]

Апостол Павле је говорио са одважношћу

[Слике на 15. страни]

Делотворно поучавање изискује слободу говора

[Слика на 16. страни]

Слобода говора је неопходна у молитви