Животна прича

Радосно служење упркос ограничењима

ИСПРИЧАО ВАРНАВАС СПЕТСИОТИС

Када сам 1990. имао 68 година, постао сам потпуно парализован. Ипак, већ око 15 година радосно служим као пуновремени објавитељ на Кипру. Шта ми помаже да останем активан у служби Јехови упркос свом ограничењу?

РОДИО сам се у породици с деветоро деце — четири дечака и пет девојчица — 11. октобра 1922. Живели смо у селу Ксилофагу, на Кипру. Иако су родитељи били релативно добростојећи, подизање тако велике породице захтевало је напоран рад у пољу.

Мој отац, Антонис, по природи је био знатижељан и волео је да учи. Недуго након мог рођења, док је био у посети код сеоског учитеља, приметио је трактат с насловом Проповедаоница народа, који су издали Истраживачи Библије (како су Јеховини сведоци тада били познати). Почео је да га чита и ускоро га је његова порука потпуно заокупила. Као резултат тога, отац и један од његових пријатеља, Андреас Христу, били су међу првима на острву који су се повезали с Јеховиним сведоцима.

Напредак упркос противљењу

С временом су њих двојица набавили од Јеховиних сведока још библијске литературе. Убрзо су били подстакнути да разговарају с мештанима о ономе што су учили из Библије. Њихово проповедање је изазвало снажно противљење  грчког православног свештенства и других који су сматрали да Јеховини сведоци лоше утичу на људе.

Многи староседеоци нису могли а да не поштују ову двојицу учитеља Библије. Сви су знали да је отац добар и великодушан човек. Веома често је помагао сиромашним породицама. Понекад би се касно увече тихо искрадао из куће и остављао пшеницу или хлеб испред врата сиромашних породица. Због таквих несебичних хришћанских поступака, порука ове двојице објавитеља била је још привлачнија (Матеј 5:16).

Захваљујући томе, велики број људи се одазвао на библијску поруку. Како је њихово разумевање истине расло, увидели су потребу да се састају у домовима да би заједно проучавали Библију. Отприлике 1934. године, Никос Матеакис, пуновремени објавитељ из Грчке, стигао је на Кипар и састао се с том групом у Ксилофагуу. Стрпљиво и одлучно, брат Матеакис их је организовао и помогао им да боље разумеју Писмо. Од ове групе је настала прва хришћанска скупштина Јеховиних сведока на Кипру.

Како је хришћанско дело напредовало и све више људи прихватало библијску истину, браћа су увидела да постоји потреба за сталним местом састајања. Мој најстарији брат Георгис и његова жена Елени понудили су просторију коју су користили као шупу. Ова просторија која се налазила одмах до куће, била је преуређена у пристојно место за састајање. Тако су браћа дошла до прве Дворане Краљевства на острву. Колико су само били захвални! Какав је то само био подстицај за даљи раст!

Прихватам истину

Године 1939, када сам имао 16 година, одлучио сам да постанем столар. Тако ме је отац послао у главни град Кипра, Никозију. Мислећи на моју будућност, побринуо се да будем код Никоса Матеакиса. Многи са Кипра се још увек сећају  овог верног брата по његовој ревности и гостољубивости. Очигледно одушевљење и непоколебљивост које је он имао биле су у то време неопходне особине за сваког хришћанина на Кипру.

Брат Матеакис ми је пуно помогао да се добро упознам с Библијом и да духовно напредујем. Док сам становао код њега, присуствовао сам свим састанцима који су се одржавали у његовом дому. Први пут сам осећао да расте моја љубав према Јехови. Био сам одлучан да развијем смисаон однос с Богом. Након неколико месеци, замолио сам брата Матеакиса да му се придружим у служби проповедања. То је било 1939. године.

После неког времена, вратио сам се кући да бих посетио своју породицу. То што сам провео време са оцем још је више продубило моје уверење да сам пронашао истину и сврху живота. У септембру 1939, започео је Други светски рат. Многи младићи мојих година добровољно су ишли у рат, али ја сам одлучио да следим вођство из Библије и останем неутралан (Исаија 2:4; Јован 15:19). Те исте године, предао сам живот Јехови, а крстио сам се 1940. Први пут у животу нисам осећао страх од човека!

Оженио сам се Ефпрепиом 1948. године. С временом смо добили четворо деце. Недуго након што смо постали родитељи, схватили смо колико је тешко одгајати децу према „усмеравању размишљања у складу с Јеховиним“ (Ефешанима 6:4). Своје молитве и труд усмерили смо ка томе да у децу усадимо дубоку љубав према Јехови и поштовање према његовим законима и начелима.

Проблеми са здрављем постају изазов

Једног дана 1964, када сам имао 42 године, приметио сам како ми трну десна рука и нога. Постепено се тај осећај проширио и на леву страну тела. Установљено је да болујем од мишићне атрофије, неизлечиве болести која на крају доводи до потпуне парализе. Та вест ме је веома потресла. Све се десило тако брзо и неочекивано! Преплављен осећањима гнева и огорчености, размишљао сам: ’Зашто се ово баш мени десило? Чиме сам ово заслужио?‘ Међутим,  с временом сам превазишао почетни шок. Након тога су ме опхрвала осећања забринутости и несигурности. Кроз главу су ми пролазила многа питања. Да ли ћу постати потпуно парализован и сасвим зависити од других? Да ли ћу моћи да се изборим с тим? Да ли ћу моћи да бринем о својој породици — о жени и четворо деце? Био сам ужаснут због свега тога.

У том критичном тренутку свог живота, више него икада раније сам осетио потребу да се обратим Јехови у молитви и искрено поделим с њим сва своја страховања и бриге. Са сузама сам се непрестано молио. Ускоро сам осетио олакшање. За мене су биле веома утешне речи из посланице Филипљанима 4:6, 7: „Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и усрдним мољењем заједно са захваљивањем обзнаните своје молбе Богу; и Божји мир који превазилази сваку мисао чуваће ваша срца и ваше мисаоне снаге посредством Христа Исуса.“

Борба с парализом

Моје стање се погоршавало. Схватио сам да се морам прилагодити овим новим околностима. Пошто више нисам могао да радим као столар, одлучио сам да нађем неки лакши посао који ће одговарати мом физичком стању и уз то ми омогућити да наставим да се бринем за потребе породице. У почетку сам продавао сладолед користећи мали комби. То сам радио око шест година све док ме болест није везала за инвалидска колица. Отада сам променио више послова које сам могао да обављам.

Од 1990, моје здравствено стање се толико погоршало да нисам више могао да радим ниједан посао. Сада потпуно зависим од туђе помоћи, чак и када треба да обавим једноставне ствари. Потребна ми је помоћ да одем у кревет, да се окупам и да се обучем. Да бих био присутан на хришћанским састанцима, потребно је да ме неко одгура у колицима до аутомобила и да ме из њих пребаци у аутомобил. Када стигнемо до Дворане Краљевства, потребно је да ме неко изнесе из аутомобила, стави у колица и да ме уведе унутра. Током састанка, електрично јастуче ми одржава нормалну температуру стопала.

Упркос мом ограничењу, присутан сам на готово свим хришћанским састанцима. Схватам да нас Јехова на њима поучава, и то што сам са својом духовном браћом и сестрама представља право уточиште и извор подршке и охрабрења (Јеврејима 10:24, 25). Од огромне помоћи су и редовне посете духовно зрелих суверника. Осећам се попут Давида који је рекао: „Чаша је моја пуна“ (Псалам 23:5).

Моја вољена супруга ми је диван помоћник све ове године. Деца ми такође великодушно излазе у сусрет. Она ми већ неколико година пружају помоћ око свакодневних потреба. Оно што чине није лако, и како године пролазе, збрињавање мојих потреба постаје све теже. Они су изврстан пример што се тиче развијања стрпљења и самопожртвованости и молим се да их Јехова и даље благосиља.

Молитва је још један начин на који Јехова јача своје слуге (Псалам 65:3). Као одговор на моје усрдне молбе, Јехова ми је давао потребну снагу да наставим да верно служим све ове године. Посебно када сам обесхрабрен, молитва ми пружа утеху и помаже да задржим радост. Стална комуникација с Јеховом делује окрепљујуће и обнавља моју решеност да истрајем. Потпуно сам уверен да Јехова слуша молитве својих слугу и да им даје унутрашњи мир који им је потребан (Псалам 51:19; 1. Петрова 5:7).

Највише ме окрепљује помисао о томе да ће Бог једног дана излечити све оне  који буду награђени животом у рају под краљевском влашћу његовог Сина, Исуса Христа. Кад год размишљам о овој предивној нади, сузе радости ми потеку низ образе (Псалам 37:11, 29; Лука 23:43; Откривење 21:3, 4).

Пуновремена служба

Око 1991. године, након дубоког размишљања о својој ситуацији, схватио сам да ћу на најбољи начин избећи самосажаљење ако останем запослен у објављивању драгоцене добре вести о Краљевству. Те године сам започео с пуновременом службом.

Због инвалидности, углавном сведочим путем писама. Међутим, нимало ми није лако да пишем; то је за мене велики напор. Пошто ми је рука ослабила услед болести, чак и држање оловке представља изазов. Али захваљујући истрајности и молитви, сада већ 15 година сведочим путем писама. Такође проповедам и преко телефона. Никада нисам пропустио прилику да о својој нади у нови свет и земаљски рај разговарам с рођацима, пријатељима и комшијама који ме посећују.

Захваљујући томе имам многа охрабрујућа искуства. Био сам веома срећан када сам видео да један од мојих унука с којим сам проучавао Библију пре око 12 година духовно напредује и показује цењење за библијску истину. Мотивисан својом библијски школованом савешћу, остао је лојалан и непоколебљив што се тиче хришћанске неутралности.

Представља ми велико задовољство када људи којима пишем ступе у контакт са мном ради додатних информација о Библији. С времена на време, неке особе желе да добију више библијске литературе. Примера ради, једна госпођа је телефонирала да би захвалила на охрабрујућем писму које сам послао њеном мужу. Неке мисли из писма су јој биле веома занимљиве. Захваљујући томе, уследили су многи библијски разговори с њом и њеним мужем у мом дому.

Светла будућност

Током година, видео сам како расте број објавитеља Краљевства у овом делу света. Мала Дворана Краљевства која се налазила одмах до куће мог брата Георгиса била је проширена и много пута реновирана. То је веома лепо место за састајање, које користе две скупштине Јеховиних сведока.

Отац је умро 1943, када је имао 52 године. Али какво је само духовно наслеђе оставио иза себе! Осморо његове деце је пригрлило истину и још увек служи Јехови. У селу где се отац родио, Ксилофагу, као и околним селима, сада постоје три скупштине, са укупно 230 објавитеља Краљевства!

Такви дивни резултати за мене су извор велике радости. Данас, када имам 83 године, још увек с поверењем гледам на псалмистине речи: „Бојте се Јехове, ви свеци његови! Јер који се њега боје ништа им не недостаје“ (Псалам 34:10). Горљиво ишчекујем време када ће се испунити пророчанство из Исаије 35:6: „Тада ће и хромац као јелен скакати.“ До тада, упркос мом ограничењу, одлучан сам да и даље радосно служим Јехови.

[Мапа на 17. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ТУРСКА

СИРИЈА

ЛИБАН

КИПАР

Никозија

Ксилофагу

Средоземно море

[Слика на 17. страни]

Прва Дворана Краљевства у Ксилофагуу, која се и данас користи

[Слике на 18. страни]

Са Ефпрепиом 1946. и данас

[Слика на 20. страни]

Пронашао сам радост у сведочењу телефоном и путем писама