Животна прича

Истрајност доноси радост

ИСПРИЧАО МАРИО РОША ДЕ СОЗА

„Веома су мали изгледи да ће господин Роша преживети операцију.“ Упркос том суморном предвиђању једног доктора, данас, око 20 година касније, још увек сам жив и као Јеховин сведок пуновремено служим у делу проповедања. Шта ми је помогло да истрајем толико година?

ДЕТИЊСТВО сам провео на фарми у близини села Санто Естевао, које се налази у држави Баија, на североистоку Бразила. Када сам имао седам година, почео сам да помажем оцу око послова на фарми. Сваког дана након школе он ми је поверавао неки задатак. После неког времена, кад год би отац неким послом ишао у Салвадор, главни град Баије, задужио би ме да бринем о фарми.

Нисмо имали струју, воду и друге удобности које су данас уобичајене, али смо ипак били срећни. Пуштао сам папирног змаја или сам се играо дрвеним аутићима које смо правили моји другови и ја. Такође сам свирао кларинет током религиозних процесија. Певао сам у хору дечака у локалној цркви и тамо сам видео књигу с насловом História Sagrada (Света историја) која је пробудила у мени занимање за Библију.

Године 1932, када сам имао 20 година, у североисточном делу Бразила настала је дуготрајна, велика суша. Наша стока је угинула а усеви пропали, због чега сам се преселио у Салвадор и тамо се запослио као возач трамваја. Касније сам изнајмио једну кућу и побринуо се да се моја породица досели код мене како бисмо живели заједно. Када је отац умро 1944. године, преузео сам бригу за мајку, осам сестара и три брата.

 Од возача трамваја до јеванђелизатора

Када сам стигао у Салвадор, једна од првих ствари које сам урадио била је та да сам купио Библију. Након што сам неколико година посећивао баптистичку цркву, спријатељио сам се са Дурвалом који је такође био возач трамваја. Дурвал и ја смо често дуго разговарали о Библији. Једном приликом ми је дао брошурицу Где су мртви? a Иако сам веровао у то да човек има бесмртну душу, био сам довољно знатижељан да проверим библијске стихове који су били наведени у брошурици. На моје изненађење, Библија је потврдила да ће душа која згреши умрети (Језекиљ 18:4).

Пошто је приметио да сам заинтересован, Дурвал је замолио једног Јеховиног сведока, Антонија Андрадеа, који је био у пуновременој служби, да ме посети. Након треће посете, Антонио ме је позвао да му се придружим док буде разговарао с другима о библијским учењима. Након што је разговарао са људима из прве две куће, рекао је: „Сада си ти на реду.“ Скаменио сам се, али на моју радост, једна породица ме је пажљиво слушала и прихватила две књиге које сам им понудио. До данашњег дана, осећам сличну радост када сретнем некога ко је заинтересован за библијску истину.

Дана 19. априла 1943, на дан обележавања Христове смрти, крстио сам се у Атлантском океану у близини Салвадора. С обзиром на то да је било мало искусне браће, био сам наименован да помажем групи Сведока која се састајала у дому брата Андрадеа, у једној од уских уличица које повезују горњи и доњи део града Салвадора.

Почетак противљења

Наше хришћанско дело није било омиљено током Другог светског рата (1939-45). Неки званичници су сумњали да смо амерички шпијуни зато што се већина наших публикација штампала у Сједињеним Државама. Због тога су браћа често хапшена и саслушавана. Када се неки Сведок не би вратио из службе проповедања, закључили бисмо да је ухапшен и онда бисмо одлазили у полицијску станицу и тражили да га пусте.

Августа 1943. године у Салвадор је стигао Адолф Месмер, Сведок из Немачке, да би помогао око организовања првог конгреса. Након што је од власти добијена дозвола да се одржи конгрес, јавно предавање „Слобода у новом свету“ било је најављивано у новинама и на плакатима који су се налазили у излозима и на трамвајима. Али другог дана конгреса, један полицајац нас је обавестио да је дозвола за одржавање конгреса поништена. Салвадорски надбискуп је присилио шефа полиције да прекине наш конгрес. Па ипак,  следећег априла, коначно је добијена дозвола да се одржи најављено јавно предавање.

Испуњавање циља

Године 1946, позван сам да присуствујем Обласном конгресу „Радосни народи“ у Сао Паулу. Капетан једног теретног брода дозволио је да нас неколико путује из Салвадора његовим бродом ако нам не смета да спавамо на палуби. Упркос налету олује током које смо сви патили од морске болести, након четири дана проведена на мору безбедно смо стигли у Рио де Жанеиро. Сведоци из Рија су нас примили у своје домове на неколико дана да бисмо се одморили пре него што наставимо наш пут возом. Када је воз стигао у Сао Пауло, поздравила нас је мала група носећи натписе „Добро дошли, Јеховини сведоци“.

Кратко након што сам се вратио у Салвадор, разговарао сам са Харијем Блеком, мисионаром из Сједињених Држава у вези са мојом жељом да будем пионир, како Јеховини сведоци називају пуновремене јеванђелизаторе. Хари ме је подсетио на то да имам одговорност да се бринем за породицу и саветовао ме је да будем стрпљив. Коначно, до јуна 1952, моја браћа и сестре су постали финансијски независни, и ја сам добио доделу да служим као пионир у малој скупштини у приобалном граду Иљеусу, 210 километара јужно од Салвадора.

Обилни благослови

Следеће године, добио сам доделу у Жекијеу, великом граду у унутрашњости у ком уопште није било Сведока. Прва особа коју сам посетио био је тамошњи свештеник. Рекао ми је да град припада њему и забранио ми је да тамо проповедам. Упозорио је жупљане на долазак „лажног пророка“ и поставио је шпијуне по целом граду да ме прате. И поред тога, тог дана сам поделио преко 90 примерака библијске литературе и започео сам четири библијска студија. Две године касније, Жекије је имао своју Дворану Краљевства и 36 објавитеља! Данас у том граду постоји осам скупштина са око 700 објавитеља.

Током првих месеци у Жекијеу, живео сам у малој изнајмљеној соби у предграђу. Онда сам упознао Мигела Ваза де Оливеиру, власника Судоесте, једног од најбољих хотела у Жекијеу. Мигел је почео да проучава Библију и инсистирао је да се преселим у једну собу у његовом хотелу. Он и његова супруга су касније постали Сведоци.

Још једна лепа успомена на дане које сам провео у Жекијеу везана је за Луиза Котрима, професора у средњој школи с ким сам проучавао Библију. Луиз се понудио да ми помогне да побољшам своје знање португалског језика и математике. Будући да сам имао само основно образовање, радо сам прихватио предлог. Часови које смо одржавали сваке недеље након проучавања Библије помогли су ми да се припремим за додатне предности које сам ускоро добио у Јеховиној организацији.

Нова додела

Године 1956, добио сам писмо којим сам позван да одем у подружницу која се тада налазила у Рио де Жанеиру да бих се обучио да служим као покрајински надгледник, како Јеховини сведоци називају путујуће слуге. Обука којој су присуствовала још осморица браће, трајала је нешто више од месец дана. Како се курс приближавао  крају, добио сам доделу у држави Сао Пауло, због чега сам се помало бринуо. Питао сам се: ’Како ћу ја, црнац, да идем тамо међу те Италијане? Да ли ће ме прихватити?‘ b

У првој скупштини коју сам посетио у области Санто Амаро, охрабрио сам се видевши да су Сведоци и заинтересоване особе испунили Дворану Краљевства. Оно што ме је уверило да су моје бриге биле неосноване било је то што ми се свих 97 чланова скупштине придружило у служби проповедања тог викенда. ’Они су заиста моја браћа‘, помислио сам у себи. Срдачност те драге браће и сестара дала ми је снагу да истрајем у путујућој служби.

Магарци, коњи и мравоједи

Једна од највећих тешкоћа с којом су се раније суочавали путујући надгледници била су дуга путовања до скупштина и група Сведока у сеоским подручјима. У таквим пределима, јавни превоз није баш био сигуран или уопште није ни постојао, а већина путева су биле уске, прашњаве стазе.

Неке покрајине су тај проблем решиле тако што би купиле магарца или коња за покрајинског надгледника. Много пута бих понедељком оседлао магарца или коња, привезао своје ствари и јахао и по 12 сати до следеће скупштине. У Санта Фе до Сулу, Сведоци су имали магарца који се звао Дорадо (Златасти), који је умео да пронађе пут до група у сеоском подручју. Дорадо би стао код капије фарме и стрпљиво чекао да отворим. Након посете, Дорадо и ја бисмо наставили до следеће групе.

То што није било неког поузданог средства за комуникацију такође је отежавало службу покрајинског надгледника. На пример, да бих посетио једну малу групу Сведока која се састајала на фарми у држави Мато Гросо, морао сам да пређем чамцем реку Арагвају и да јашем око 25 километара кроз шуму. Једном приликом, писао сам тој групи да ћу их посетити, али писмо се очигледно загубило тако да ме нико није сачекао с друге стране реке. Било је касно поподне, па сам замолио власника једног локала да припази на мој пртљаг а ја сам пешке кренуо само са актенташном.

Ускоро се смрачило. Док сам се спотицао у мраку, зачуо сам мравоједа. Раније сам чуо да се мравојед може усправити и снажним ударцем убити човека. Зато, кад год би у жбуњу нешто шушнуло, опрезно сам корачао држећи актенташну испред себе да бих се заштитио. Након што сам сатима ходао, стигао сам до једног потока. На несрећу, у мраку нисам приметио да се са друге стране налази ограда од бодљикаве жице. Успео сам да прескочим поток у једном кораку, али сам налетео на ограду и исекао се!

Коначно сам стигао на фарму где ме је дочекао лавеж паса. У то време је било  уобичајено да крадљивци стоке долазе ноћу, тако да сам се брзо представио чим су се врата отворила. Мора да сам жалосно изгледао у поцепаној, крвавој одећи, али браћа су била срећна што ме виде.

Упркос тешкоћама, били су то лепи дани. Уживао сам у дугим путовањима док сам јахао или пешачио, одмарајући се у хладу дрвећа, слушајући пој птица и посматрајући лисице које сам виђао на тим усамљеним путевима. Радовало ме је и сазнање да су моје посете заиста користиле људима. Многи су ми писали да би изразили захвалност. Други су ми лично захваљивали када бисмо се срели на неком конгресу. Какво је само задовољство било видети људе како решавају своје проблеме и духовно напредују!

Коначно, помоћник

Током тих година у путујућој служби, често сам био сам, што ме је научило да се ослањам на Јехову као на ’град мој, тврђаву моју‘ (Псалам 18:3). Поред тога, увидео сам да ми је то што сам био неожењен омогућавало да се с неподељеном пажњом посветим унапређивању дела Краљевства.

Међутим, 1978. године упознао сам Жулију Такахаши која је служила као пионир. Она је напустила добро плаћени посао као медицинска сестра у једној великој болници у Сао Паулу да би служила на подручју где је постојала већа потреба за објавитељима Краљевства. Старешине које су је познавале имале су високо мишљење о њеној пионирској служби и духовности. Као што можете замислити, моја одлука да се оженим након толико година за неке је била изненађење. Један мој добар пријатељ није могао да верује и обећао ми је да ће ми, ако се стварно оженим, поклонити бика од 270 килограма. Тог бика смо испекли на ражњу, на свадби 1. јула 1978. године.

Истрајност упркос слабом здрављу

Жулија ми се придружила у путујућој служби, и заједно смо посећивали скупштине на југу и југоистоку Бразила наредних осам година. Тада су се код мене појавили срчани проблеми. Два пута сам се онесвестио док сам разговарао са људима у служби проповедања. Узимајући у обзир моја ограничења, прихватили смо доделу да служимо као специјални пионири у Биригију, у држави Сао Пауло.

Тада су се Сведоци из Биригија понудили да ме одвезу колима до лекара у град Гоианија, који је удаљен око 500 километара. Када се моје здравствено стање стабилизовало, био сам оперисан и уграђен ми је пејсмејкер. То је било пре око 20 година. Иако сам имао још две операције срца, и даље активно учествујем у делу стварања ученика. Попут многих лојалних хришћанских жена, Жулија ми је увек била извор снаге и охрабрења.

Иако због здравствених проблема не могу бити активан као пре и понекад се обесхрабрим, још увек служим као пионир. Размишљам о томе да нам Јехова никада није обећао да ће нам у овом свету увек цветати руже. Ако су апостол Павле и други рани хришћани морали истрајати, зашто би са нама било другачије? (Дела апостолска 14:22).

Недавно сам пронашао своју прву Библију, коју сам набавио 1930-их. На унутрашњој страни корица, записао сам број 350 — толико је било објавитеља Краљевства у Бразилу када сам почео да посећујем хришћанске састанке 1943. године. Просто је невероватно да сада у Бразилу има преко 600 000 Сведока. Каква је само била предност имати мали удео у том порасту! Јехова је заиста обилно наградио моју истрајност. Попут псалмисте, могу рећи: „Велико дело учини Јехова на нама! Развеселисмо се“ (Псалам 126:3).

[Фусноте]

[Слика на 9. страни]

Сведоци најављују јавно предавање за први конгрес у Салвадору, 1943.

[Слика на 10. страни]

Сведоци пристижу на Обласни конгрес „Радосни народи“ у Сао Паулу, 1946.

[Слике на странама 10, 11]

У путујућој служби, крајем 1950-их

[Слика на 12. страни]

С мојом женом, Жулијом