Питања читалаца

Да ли неко може бити искључен из хришћанске скупштине због нечистоће, као што може бити искључен због блуда или распуштеног понашања, то јест бесрамности?

Да, неко може бити искључен из скупштине ако се без кајања упушта у блуд, неке облике нечистоће и распуштено понашање, то јест бесрамност. Апостол Павле је навео та три греха заједно с другим преступима због којих неко може бити искључен када је написао: „Дела тела су очигледна, и то су блуд, нечистоћа, распуштено понашање... На то вас унапред упозоравам... да они који чине тако нешто неће наследити Божје краљевство“ (Галатима 5:19-21).

Блуд (грчки: порниа) односи се на полне односе ван библијски признатог брака. Под блудом се подразумевају прељуба, проституција, полни односи између невенчаних особа као и орални и анални секс и надраживање полних органа особе с којом нисмо у браку.  Особа која се без кајања упушта у блуд не може бити део хришћанске скупштине.

Распуштено понашање, то јест бесрамност, (грчки: аселгија) означава „развратност; разузданост; бесрамност; похотљивост“. The New Thayer’s Greek-English Lexicon дефинише овај грчки израз као „необуздану похоту... раскалашеност, бесрамност, безобразлук“. Према једном другом лексикону, распуштено понашање представља оно што „прелази све границе онога што је у друштву прихватљиво“.

Као што споменуте дефиниције показују, „распуштено понашање“ обухвата два аспекта: (1) такво понашање само по себи представља озбиљно кршење Божјег закона и (2) став који преступник показује одражава непоштовање, дрскост.

Дакле, „распуштено понашање“ се не односи на лоше понашање у некој мањој мери. Оно се односи на поступке који представљају озбиљно кршење Божјих закона и у којима се огледа дрскост или омаловажавање — што је став који открива непоштовање или чак презир према ауторитету, законима и мерилима. Павле повезује распуштено понашање с недопуштеним полним односима (Римљанима 13:13, 14). Пошто се у Галатима 5:19-21 распуштено понашање убраја међу многе преступе због којих неко неће наследити Божје Краљевство, оно представља основу за укор и евентуално искључење из хришћанске скупштине.

Нечистоћа (грчки, акатарзија) има најшире значење од три израза преведена речима „блуд“, „нечистоћа“ и „распуштено понашање“. Она подразумева нечистоћу сваке врсте — и када је реч о полном неморалу, и када је реч о говору, поступцима и духовној нечистоћи. У „нечистоћу“ спада читав низ озбиљних грехова.

Као што је забележено у 2. Коринћанима 12:21, Павле указује на оне „који су раније сагрешили, а нису се покајали за своју нечистоћу и блуд и распуштено понашање што су чинили“. Пошто се „нечистоћа“ наводи уз „блуд и распуштено понашање“, неки облици нечистоће изискују покретање правног поступка. Међутим, нечистоћа је широк појам који обухвата и оно за шта није потребно предузети правни поступак. Баш као што једна кућа може бити мало запрљана или ужасно прљава, тако постоје и различити степени нечистоће.

Према Ефешанима 4:19, Павле је рекао да су неки ’изгубили сваки морални осећај‘ и да су се ’предали распуштеном понашању да похлепно чине нечистоћу сваке врсте‘. Павле је тиме ’нечистоћу која се похлепно чини‘ сврстао у исту категорију у коју и распуштено понашање. Ако крштена особа ’похлепно чини нечистоћу‘ и при том се не каје, може бити искључена из скупштине због велике нечистоће.

Претпоставимо да се двоје верених више пута упушта у страствено додиривање, то јест сексуално надраживање миловањем појединих делова тела. Старешине могу утврдити да иако те особе нису показале дрзак став који је одлика распуштеног понашања, у њиховом поступању ипак постоји извесна мера похлепе. Зато старешине могу покренути правни поступак пошто је у питању велика нечистоћа. Велика нечистоћа такође може бити одговарајућа основа за решавање случаја у коме се ради о особи која у више наврата води експлицитне, то јест директне и отворене телефонске разговоре који подстичу сексуално узбуђење, нарочито ако је раније добила савет у вези с тим проблемом.

Старешине треба да покажу разборитост када решавају такве случајеве. Да би одредили да ли је оправдано покренути правни поступак, морају пажљиво размотрити шта се догодило и у којој мери је то било учињено. Ако неко не прихвата библијски савет, не мора да значи да је крив за распуштено понашање. Такође, не треба бројчано одређивати колико пута неко може починити преступ пре него што се покрене правни поступак. Старешине треба пажљиво и уз молитву да одвагну сваку ситуацију и да утврде шта се догађало и колико често, природу и обим неисправног понашања, као и намере и потицаје преступника.

 Велика нечистоћа није ограничена само на грехе који се тичу полног морала. На пример, можда је неки крштени младић у кратком временском раздобљу попушио неколико цигарета и то признао својим родитељима. Решио је да више неће пушити. То јесте нечистоћа, али није попримила толике размере да би се могла окарактерисати као велика нечистоћа или ’нечистоћа која се похлепно чини‘. Требало би да буде довољан библијски савет од једног или двојице старешина, као и подршка родитеља. Али ако тај младић често пуши, то би онда било намерно прљање тела и због такве велике нечистоће био би формиран правни одбор (2. Коринћанима 7:1). Ако се не каје, биће искључен.

Неки хришћани су почели да гледају порнографију. То је одвратно пред Богом, и можда се старешине згражавају што је неки суверник то учинио. Али саслушање пред правним одбором није неопходно баш у сваком случају гледања порнографије. На пример, претпоставимо да је неки брат у неколико наврата гледао такозвану меку порнографију. Постиђен је, признаје то једном старешини и решио је да више не понови тај грех. Старешина може закључити да понашање тог брата није попримило толике размере да би се могло окарактерисати као ’нечистоћа која се похлепно чини‘, нити је тај брат показао дрзак став који би указивао на распуштено понашање. Иако неће бити покренут правни поступак, у случају овакве нечистоће потребно је пружити снажан библијски савет и можда даљњу помоћ старешина.

Међутим, претпоставимо да неки хришћанин већ годинама потајно гледа одвратан, деградирајући порнографски материјал и чини све што је могуће како би прикрио тај грех. Ту се можда приказује вишеструко силовање, везивање приликом сексуалног односа, садистичко мучење, бруталност према женама или чак дечја порнографија. Веома је постиђен кад други сазнају за то. Он није дрзак, али старешине могу закључити да се он ’предао‘ тој прљавој навици и да ’похлепно чини нечистоћу‘, то јест велику нечистоћу. Пошто се ради о великој нечистоћи, биће формиран правни одбор. Преступник ће бити искључен уколико није показао истинско покајање и одлучност да више никада неће гледати порнографију. Ако је позивао друге у свој дом да би гледали порнографију — чиме ју је он заправо унапређивао — тиме би пружио доказ дрског става који је одлика распуштеног понашања.

Библијски израз „распуштено понашање“ увек подразумева озбиљан грех, најчешће полни неморал. Када покушавају да одреде да ли је у питању распуштено понашање, старешине треба да утврде да ли је у питању дрскост, разузданост, нечистоћа, бестидност или оно што у друштву изазива згражавање. С друге стране, можда особа која озбиљно преступа Јеховин закон не показује дрзак став, али се у њеним поступцима може видети ’похлепа‘. Тим случајевима се треба позабавити зато што је у питању велика нечистоћа.

Велика је одговорност утврдити да ли је неко отишао толико далеко да је крив за велику нечистоћу или распуштено понашање јер су у питању животи. Они који решавају такве случајеве треба то да раде уз молитву, тражећи од Бога свети дух, разборитост и разумност. Старешине треба да чувају чистоћу скупштине и морају заснивати своје одлуке на Божјој Речи, као и на саветима ’верног и разборитог роба‘ (Матеј 18:18; 24:45). У овим злим данима, више него икада раније старешине треба да имају у мислима следеће речи: „Пазите шта радите, јер не судите у име човека, него у име Јехове“ (2. Летописа 19:6, NW).