Животна прича

Наша породица је коначно уједињена!

ИСПРИЧАЛА СУМИКО ХИРАНО

Схватила сам који је најбољи начин живота и желела сам да и мој супруг то увиди. Прошле су четрдесет и две године док се то није обистинило.

ВЕНЧАЛИ смо се 1951, када сам имала 21 годину. Током следеће четири године, добили смо два сина и изгледало је као да ми се у животу срећа осмехује у сваком погледу.

Једног дана, 1957. године, моја старија сестра ми је рекла да ју је посетила једна мисионарка, Јеховин сведок. Иако је моја сестра будисткиња, почела је да проучава Библију с том мисионарком и подстакла ме је да и ја то учиним. Пристала сам. Пошто сам посећивала протестантску цркву, мислила сам да ћу уочити било какву недоследност у учењима Јеховиних сведока.

Ускоро сам схватила колико сам мало познавала Библију. Питала сам мисионарку: „Ко је Јехова?“ Никада нисам чула то име у својој цркви. Мисионарка, Дафни Кук (касније Петит), указала ми је на Исаију 42:8 где се јасно каже да је Јехова име Свемоћног Бога. На сва моја питања Дафни је одговарала помоћу Библије.

Иста питања сам постављала и свом свештенику. Он ми је рекао: „Постављати питања је грех. Веруј само у оно што ти се каже.“ Премда нисам мислила да је постављање питања нешто погрешно, следећих шест месеци сам сваке недеље ујутро ишла у цркву а после подне на састанке Јеховиних сведока.

Утицај на мој брак

Одушевљавало ме је оно што сам учила из Библије, и о томе сам разговарала  са мужем, Казухиком. Сваки пут након проучавања или након састанка причала сам му шта сам научила. Због тога је међу нама почео да дува „хладан ветар“. Он није желео да постанем Јеховин сведок. Ипак, проучавање Библије ми је причињавало велико задовољство и зато сам наставила да проучавам и да се дружим са Сведоцима.

Оних дана када сам ишла на састанак, припремала сам Казухикова омиљена јела, али он је одлазио у ресторан. Када бих се вратила кући после састанка, био је лоше воље и одбијао је да разговара са мном. После два-три дана његово расположење би се поправило, али тада би дошло време за следећи састанак.

Негде у то време добила сам туберкулозу од које је већ неколико чланова мужевљеве породице умрло. Казухико се веома забринуо и рекао ми је да кад оздравим могу радити шта год желим. Моја једина жеља је била да се не противи томе што сваке седмице идем на састанке. Сложио се.

Опорављала сам се шест месеци и током тог периода темељно сам проучавала Библију. Тражила сам противречности у учењима Сведока, намеравајући да прекинем с проучавањем ако пронађем само једну. Нисам могла наћи ниједну. Уместо тога, противречности у учењима протестантске цркве постале су очигледне. Упознала сам Јеховину љубав и правду и схватила колико је добро живети у складу с његовим законима.

Након што сам се опоравила, мој муж је одржао своје обећање и није се противио томе да идем на састанке. Духовно сам напредовала и у мају 1958. крстила сам се као Јеховин сведок. Чезнула сам за тим да као породица служимо истинитом Богу.

Духовна помоћ за моју децу

Моји синови су увек ишли са мном на састанке и у службу проповедања, али након неких догађаја уверила сам се да су заиста усвајали библијско спознање. Једног дана, када се Масахико који је тада имао шест година играо напољу, зачула сам неку буку и врисак. Једна комшиница је улетела у нашу кућу вичући на сав глас да су кола ударила мог сина. Да ли је погинуо? Трудила сам се да останем прибрана док сам трчала напоље. Видевши његов поломљен бицикл сва сам уздрхтала, али онда сам га угледала како ми прилази само незнатно повређен. Припио се уз мене и рекао: „Мама, Јехова ми је помогао, зар не?“ Видевши га живог и чувши те предивне речи, заплакала сам.

Једном другом приликом у служби смо срели старијег човека који је викао: „Зашто вучеш то мало дете наоколо? Јадно дете.“ Пре него што сам успела да му одговорим, осмогодишњи Томојоши је рекао: „Деко, мене мама не тера да проповедам. Ја то чиним зато што желим  да служим Јехови.“ Тај старији човек је остао без речи и само га је гледао.

У духовном смислу, моји синови су били попут дечака без оца. Била сам одговорна да их поучавам библијским истинама иако сам и сама морала још много да учим. Трудила сам се да развијем љубав, веру и ревност и да им пружим добар пример. Сваког дана сам се пред децом захваљивала Јехови. Причала сам им искуства из службе проповедања. То их је храбрило. Када су их касније упитали зашто су постали пионири, то јест пуновремени јеванђелизатори, они су одговорили: „Видели смо колико је наша мајка била срећна у пионирској служби, а и ми смо желели да будемо срећни.“

Посебно сам се трудила да не говорим са омаловажавањем о њиховом оцу или о било коме из скупштине. Схватила сам да би такви негативни коментари могли штетно утицати на моју децу. Могли би изгубити поштовање не само према особи против које се говори већ и према особи која говори негативно.

Савладавање препрека и напредак

Године 1963, због посла мог мужа морали смо да се преселимо на Тајван. Муж ми је рекао да не би требало да проповедам Јапанцима који тамо живе. Могли би нас због тога послати назад у Јапан а то би створило проблеме његовом предузећу. Желео је да нас одвоји од Сведока.

На Тајвану су се сви састанци одржавали на кинеском а тамошњи Сведоци су нам пружили срдачну добродошлицу. Одлучила сам да научим кинески да бих могла сведочити домаћем становништву. Тако не бих сведочила Јапанцима и избегла бих проблеме које је навео мој супруг.

Пријатељство са Сведоцима са Тајвана нас је јачало. Мисионари Харви и Кети Логан су нам неизмерно помогли. Брат Логан је постао духовни отац мојим дечацима. Помогао им је да увиде да служење Јехови не подразумева неки крути начин живота без задовољства. Уверена сам да су моји синови одлучили да служе Јехови тада док смо били на Тајвану.

Томојоши и Масахико су похађали једну америчку школу где су учили енглески и кинески. То образовање их је опремило за предстојећу службу јеванђелизатора истинитог Бога Јехове. Дубоко сам захвална Јехови што је тај период који је могао бити веома тежак претворио у време трајних благослова. Након три и по незаборавне године на Тајвану, наша породица се вратила у Јапан.

Дечаци су сад већ били у тинејџерским годинама и почели су да теже за  независношћу. Сатима смо заједно осматрали библијска начела и Јехова им је помагао током тог критичног периода. Након што је завршио средњу школу, Томојоши је постао пионир. Помогао је да четири особе дођу до предања и крштења током првих неколико година пионирске службе. Масахико је следио братовљев пример започињући пионирску службу одмах по завршетку средње школе. У прве четири године пионирења помогао је да четири младе особе постану Сведоци

Затим их је Јехова још више благословио. Томојоши је проучавао са мужем жене којој сам ја помагала да упозна библијске истине. Њихове две ћерке су такође постале Сведоци. Касније се Томојоши оженио старијом ћерком Нобуком, а Масахико млађом Масаком. Томојоши и Набуко сада служе у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку. Масахико и Масако су мисионари у Парагвају.

Мој муж се полако мења

Тих година је изгледало да мог мужа не интересује наша религија, али приметили смо да је полако почео да се мења. Када су ми се други противили, он је бранио моја веровања и у ствари несвесно подупирао библијску истину. Пружао је материјалну помоћ Сведоцима којима је то било потребно. У кратком говору на венчању једног од наших синова, рекао је: „Поучавати друге исправном начину живота најбољи је али и најтежи задатак. Моји синови и снахе изабрали су ту најтежу стазу за свој животни пут. Молим вас помозите им у томе.“ Све то ме је наводило на помисао да ће нам се сигурно придружити у служењу Јехови.

Организовала сам дружења са Сведоцима у нашем дому. Позивала сам Казухика на хришћанске састанке и конгресе као и на Меморијал Христове смрти. Долазио је када му је то посао дозвољавао, мада нерадо. Често бих помислила да би могао почети да проучава Библију, па сам позивала хришћанске старешине код нас. Али, он је одбијао да проучава. Питала сам се у чему је проблем.

Сетила сам се речи апостола Петра: „Ви жене, будите подложне својим мужевима, да би, ако неки и нису послушни речи, били придобијени без речи понашањем својих жена, кад буду очевици вашег честитог понашања с дубоким поштовањем“ (1. Петрова 3:1, 2). Схватила сам да нисам увек следила тај савет. Да бих га потпуније примењивала, морала сам духовно ојачати.

Године 1970. почела сам да служим као пионир с циљем да духовно ојачам. Прошло је 10 година, па још 20. И даље у духовном погледу нисам видела никакве промене код мог мужа. Жена с којом сам проучавала једном је приметила: „Мора да је тешко помагати другим људима кад не можеш помоћи ни свом мужу.“ То ме је обесхрабрило, али нисам одустала.

Крајем 1980-их наши родитељи су такорећи били на самрти. Била сам физички и емоционално исцрпљена док сам се бринула за њих и испуњавала све друге обавезе. Иако су се годинама противили томе што верујем у Јехову, трудила сам се да им пружим што више љубави. Кратко пре него што је умрла, моја 96-годишња мајка ми је рекла: „Сумико, ако ускрснем, придружићу се твојој религији.“ Тада сам схватила да мој труд није био узалудан.

Мој муж је запажао све оно што сам чинила за родитеље. Да би показао цењење, почео је да редовно посећује састанке. То је чинио годинама али није духовно напредовао. И даље сам се трудила да му удовољавам. Позивала сам његове пријатеље, па чак и стране пословне партнере, у наш дом на оброк. Заједно смо проводили слободно време. Када је захтев у сатима за пионирску службу смањен, проводила сам још више времена с њим.

Пензионисање води до промене

Мој муж је пензионисан 1993. године. Помислила сам да ће сада коначно имати  времена да проучава Библију. Међутим, рекао је да би било равно богохуљењу ако би служио Богу само зато што има времена. Рекао је да би радије служио Богу када га срце буде навело на то и да не треба да га присиљавам.

Једног дана Казухико ме је упитао да ли бих сад остатак живота провела живећи за њега. То ме је повредило јер сам чинила све што сам могла за њега од дана када смо се венчали. Толико сам се трудила да га усрећим, али он је осећао да сам више чинила за Јехову него за њега. Након што сам неко време размишљала о томе, рекла сам му да ја за њега већ чиним све што је у мојој моћи. Али, ако би ми се придружио у ономе што ја радим, могли бисмо започети предиван нови заједнички живот који не би трајао још само неколико година већ читаву вечност. Данима ми ништа није одговорио. Коначно је упитао: „Па, хоћеш ли проучавати Библију са мном?“ Кад год помислим на те речи, срце ми затрепери.

Прво сам позвала једног старешину да проучава с њим, али он ми је рекао: „Проучаваћу само с тобом.“ Тако смо почели да проучавамо сваки дан. Будући да припадам скупштини на кинеском а мој муж течно говори тај језик, проучавали смо на кинеском. Такође смо заједно прочитали целу Библију за мање од годину дана.

У то време су се један старешина из кинеске скупштине и његова жена зближили с нама. Иако су млађи од наше деце, постали смо прави пријатељи. Многи други Сведоци су такође показивали изузетну пажњу мом мужу. Били су гостољубиви и разговарали су са Казухиком као са својим оцем. То га је јако радовало.

Једног дана је стигла позивница за једно венчање у Дворани, адресирана на мог мужа. Признавање његовог положаја као поглавара породице дубоко га је дирнуло и одлучио је да присуствује. Ускоро се спријатељио са Сведоцима и почео да проучава Библију са једним старешином. Проучавање Библије, посећивање састанака и љубав коју су му показивали чланови скупштине помогли су му да добро духовно напредује.

Коначно уједињени

У децембру 2000. године, мој супруг се крстио у знак предања Јехови. Наши синови су са женама дошли издалека да би видели то савремено „чудо“. Требало је да прођу 42 године, али коначно смо постали уједињена породица.

Нас двоје сада сваког јутра разматрамо дневни стих и заједно читамо Библију. Уживамо у томе да свакодневно разговарамо о духовним стварима и да заједно учествујемо у духовним активностима. Мој муж сада служи у скупштини као слуга помоћник и недавно је одржао јавно библијско предавање на кинеском. Захвална сам Јехови што нас је ујединио. Са својом породицом и пријатељима желим да у сву вечност хвалим његово име и подупирем његов суверенитет.

[Мапа на 13. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

КИНА

СЕВЕРНА КОРЕЈА

ЈУЖНА КОРЕЈА

Јапанско море

ЈАПАН

Токио

Источно кинеско море

ТАЈВАН

Тајпеј

[Слика на 12. страни]

С мојом породицом 1958, када сам се крстила

[Слике на 13. страни]

Пријатељи попут Харвија и Кети Логан духовно су нас јачали када смо се преселили из Токија у Тајпеј

[Слика на 15. страни]

Данас је моја породица уједињена у служењу истинитом Богу