У ВОЗУ за Њујорк, један свештеник је пронашао летак на поду. У њему је стајало: ’Људска душа је смртна.‘ Заинтересован тиме, почео је да га чита. Био је запањен, јер раније није нимало сумњао у учење о бесмртности душе. У том тренутку, није знао ко је написао летак. Па ипак, увидео је да је тврдња која у њему стоји веродостојна и подупрта Библијом и да материјал заслужује да се озбиљно проучи.

Тај свештеник је био Џорџ Сторс, а то је доживео 1837. — исте године када је Чарлс Дарвин први пут записао запажања од којих ће касније формулисати теорију еволуције. Тада је већина људи у свету била побожна и веровала у Бога. Многи су читали Библију и поштовали је као ауторитет.

Сторс је касније сазнао да је летак написао Хенри Гру из Филаделфије, у Пенсилванији. Гру је тесно следио начело да „Писмо... са̂мо себе најбоље тумачи“. Он и његови сарадници проучавали су Библију са циљем да своје поступке и живот ускладе с њеним саветима. Проучавањем су открили неке изванредне библијске истине.

Подстакнут оним што је Гру писао, Сторс је пажљиво истраживао шта Свето писмо каже о души и разговарао о томе с неколико свештеника које је познавао. Након пет година озбиљног истраживања, Сторс је одлучио да објави свој новооткривени драгуљ библијске истине. Најпре је 1842. припремио једну недељну проповед. Међутим, сматрао је неопходним да састави још неколико проповеди како би што боље обрадио ту тему. С временом је написао укупно шест проповеди о бесмртности душе које је и објавио под називом Six Sermons. Сторс је упоређивао стихове како би открио предивну истину коју су хришћанске цркве замаглиле доктринама које срамоте Бога.

У Библији стоји да Исусови помазани следбеници добијају бесмртност као награду за верност (1. Коринћанима 15:50-56). Ако је бесмртност награда за верне, размишљао је Сторс, онда душе злих не могу бити бесмртне. Уместо да нагађа, истражио је Писмо. Размотрио је оно што стоји у Матеју 10:28 (King James Version): „Бојте се онога који може да уништи и душу и тело у паклу.“ Према томе, душа може бити уништена. Указао је и на Језекиља 18:4 (KJ) у коме стоји: „Душа која згреши, она ће умрети.“ Када се у обзир узела цела Библија, лепота истине се јасно показала. „Ако је моје  гледиште тачно“, написао је Сторс, „онда ће многи делови Писма, који су због раширених веровања до сада били замагљени, постати јасни и лепи, пуни значења и снаге.“

Међутим, шта је са стиховима попут Јуде 7? Он гласи: „Тако су Содом и Гомора, као и градови око њих који су се на сличан предали блуду и жудели за другачијом пути, изложени за пример и муче се у вечној ватри“ (KJ). Када неко прочита овај стих, могао би да закључи да се душе оних који су уништени у Содому и Гомори заувек муче у ватри. „Упоредимо стихове“, написао је Сторс. Затим је цитирао 2. Петрову 2:5, 6 где се каже: „И стари свет није поштедео, али је сачувао Ноја... пустивши потоп на свет безбожних. Осуди на уништење градове Содом и Гомору претварајући их у пепео, учинивши од њих пример за оне што би касније безбожно живели“ (KJ). Да, Содом и Гомора су били претворени у пепео, заувек уништени са својим становницима.

„Петрова посланица баца светло на Јудину књигу“, објаснио је Сторс. „Упоређивањем ових књига веома јасно разумемо какав је гнев Бог показао против грешника... Те пресуде извршене над древним светом и Содомом и Гомором, трајне су и непрестане, то јест ’вечне‘ опомене и упозорења, ’примери‘ свим људима све до свршетка света.“ Јуда је заправо говорио о томе да су последице ватре која је уништила Содом и Гомору вечне. То никако не мења чињеницу да је људска душа смртна.

Сторс није користио само оне стихове који су подупирали његово гледиште, игноришући остале. Узимао је у обзир контекст сваког стиха као и дух Библије. Ако се чинило да један стих није у складу с другим стиховима, тражио је логично објашњење у остатку Библије.

Међу онима који су се повезали с Џорџом Сторсом био је и младић који је у то време оснивао групу за проучавање Библије у Питсбургу, у Пенсилванији. Звао се Чарлс Тејз Расел. Један од својих првих чланака о Библији објавио је 1876. у часопису Bible Examiner, чији је уредник био Сторс. Расел је признао да су на њега утицали претходни истраживачи Библије. Касније, као уредник Сионске Куле стражаре, ценио је што му је Сторс пуно помагао, и усменим и писаним путем.

Када је имао 18 година, Расел је основао један разред и утврдио образац за проучавање Библије. А. Х. Макмилан, истраживач Библије који је сарађивао с Раселом, описао је ту методу: „Неко би поставио питање. Сви у групи би разговарали о томе. Потражили би све стихове који су повезани с том темом и затим би, ако би били задовољни њиховим складом, формулисали и забележили свој закључак.“

Расел је био уверен да, уколико се узме у обзир у целости, Библија сигурно открива поруку која је складна и доследна и њој и личности њеног Аутора, Бога. Кад год је изгледало да је неки библијски текст тешко разумети, Расел је веровао да га треба разјаснити и протумачити помоћу других делова Библије.

Међутим, ни Расел, ни Сторс, ни Гру нису били први који су дозволили да Писмо са̂мо себе тумачи. Тај метод сеже све до оснивача хришћанства, Исуса Христа. Да би разјаснио право значење стиха, он је користио друге стихове. На пример, када су фарисеји осуђивали његове ученике због тога што су на сабат кидали класје жита, Исус је на основу извештаја из 1. Самуилове 21:6 показао како би требало примењивати закон о сабату. Верске вође су биле упознате  с тим извештајем који говори о томе како су Давид и његови људи појели хлебове представљања. Исус је затим указао на део Закона који каже да су само свештеници који су потицали од Арона смели да их једу (Излазак 29:32, 33; Левитска 24:9). Па ипак, Давиду је било дозвољено да поједе те хлебове. Исус је своје уверљиво резоновање закључио речима из Осијине књиге: „Да сте разумели шта значи: ’Милосрђе хоћу, а не жртву‘, не бисте осудили оне који су без кривице“ (Матеј 12:1-8). Какав диван пример тога да се упоређивањем стихова дође до исправног разумевања!

Следећи тај образац, и Исусови следбеници су објашњавали одређене стихове помоћу других стихова. Када је поучавао Солуњане, апостол Павле је „с њима резоновао на темељу Писма, објашњавајући и доказујући наводима да је требало да Христ пострада и устане из мртвих“ (Дела апостолска 17:2, 3). И у посланицама које је написао под надахнућем од Бога, Павле је дозволио да Писмо са̂мо себе објасни. На пример, у писму Јеврејима цитирао је неколико стихова како би доказао да је Закон био сенка будућих добрих ствари (Јеврејима 10:1-18).

Заиста, искрени истраживачи Библије из 19. и с почетка 20. века једноставно су обновили тај хришћански образац. У часопису Кула стражара наставља се с том традицијом упоређивања стихова (2. Солуњанима 2:15). Када анализирају неки стих, Јеховини сведоци следе тај принцип.

Како можемо опонашати добар пример Исуса и његових верних следбеника када читамо Библију? Као прво, можемо да размотримо непосредан контекст одређеног стиха. Како нам контекст може помоћи да разумемо право значење? Узмимо као пример Исусове речи које су записане у Матеју 16:28: „Заиста вам кажем да неки од оних који овде стоје уопште неће окусити смрт док најпре не виде Сина човечјег како долази у свом краљевству.“ Будући да су сви Исусови ученици који су лично чули те његове речи умрли пре успостављања Божјег Краљевства на небесима, неко може да помисли како се оне нису испуниле. О том стиху се говори и у делу The Interpreter’s Bible: „Предвиђање се није испунило, тако да су хришћани касније увидели потребу да му припишу метафорично значење.“

Међутим, да бисмо разумели право значење тог стиха, треба да размотримо његов контекст, као и стихове у паралелним извештајима Марка и Луке. О чему Матеј извештава одмах након што је записао горе наведене речи? Он је написао: „Шест дана касније, Исус узе Петра и Јакова и Јована, његовог брата, и насамо их поведе на високу гору. И преобрази се пред њима“ (Матеј 17:1, 2). И Марко и Лука навели су Исусове речи о Краљевству уз извештај о преображењу (Марко 9:1-8; Лука 9:27-36). Исусов долазак у краљевској моћи био је приказан његовим преображењем, појављивањем у слави пред тројицом апостола. Петар је потврдио да је такво разумевање исправно када је говорио о ’сили и присутности нашег Господа Исуса Христа‘, мислећи тиме на то што је био сведок Исусовог преображења (2. Петрова 1:16-18).

Шта ако не разумеш стих чак и након што си размотрио његов контекст? Можда ће ти значити ако га упоредиш с другим стиховима, имајући на уму целокупан дух Библије. Једно изврсно средство за тако нешто може се наћи у Светом писму — превод Нови свет који  у целости или делимично сада постоји на 57 језика. То средство је листа унакрсних референци која се у многим издањима тог превода налази у колони на средини сваке стране. У Светом писму — превод Нови свет с референцама који постоји на неколико главних светских језика, можеш пронаћи више од 125 000 унакрсних референци. У предговору те Библије се објашњава: „Пажљиво упоређивање стихова на које упућују унакрсне референце и одговарајућих фуснота испод текста открива међусобну повезаност и склад 66 библијских књига. То је доказ да све те књиге заправо сачињавају једну књигу коју је надахнуо Бог.“

Хајде да видимо како нам оне могу помоћи да разумемо неки стих. Узмимо на пример извештај о Аврамовом, то јест Аврахамовом животу. Осмотри следеће питање: Ко је предводио када је Аврам са својом породицом напустио Ур? У Постању 11:31 се каже: „Тара узе сина свога, Аврама и Лота... и Сару, снаху своју... и они пођоше заједно из Ура Халдејскога ка земљи Хананској, те дођоше до Харана и онде се настанише.“ Читајући само овај стих, неко може доћи до закључка да је предводио Аврамов отац, Тара. Међутим, у Преводу Нови свет налази се 11 унакрсних референци за тај стих. Последња од њих указује на Дела апостолска 7:2 где читамо како је Стефан подсетио Јевреје из првог века: „Бог славе појави се нашем праоцу Аврахаму док он беше у Месопотамији, пре него што се настани у Харану, и рече му: ’Иди из своје земље и од свог рода и дођи у земљу коју ћу ти показати‘“ (Дела апостолска 7:2, 3). Да ли се Стефан збунио у погледу Аврамовог одласка у Харан? Очигледно није, јер је оно што је рекао део надахнуте Божје Речи (Постање 12:1-3).

Зашто онда у Постању 11:31 стоји да је ’Тара узео сина свога, Аврама‘, као и друге чланове своје породице и да је затим отишао из Ура? Тара је још увек био поглавар породице. Он се сложио да пође са Аврамом тако да је њему приписана заслуга за сеобу у Харан. Када упоредимо и ускладимо оба стиха, можемо јасно разумети шта се догодило. Аврам је с пуно поштовања уверио свог оца да напусте Ур у складу с Божјим налогом.

Када читамо Библију, треба да узмемо у обзир контекст неког стиха, као и дух читаве Библије. Хришћани су подстакнути: „Ми нисмо примили дух света, него дух који је од Бога, да бисмо знали оно што нам је Бог љубазно дао. О томе и говоримо, не речима којима учи људска мудрост, него онима којима учи дух, док повезујемо духовне ствари с духовним речима“ (1. Коринћанима 2:11-13). Заиста, морамо да молимо Јехову за помоћ да бисмо разумели његову Реч и успели да „повезујемо духовне ствари с духовним речима“ тако што ћемо проучити контекст нејасног стиха и наћи и размотрити паралелне стихове. Наставимо да тражимо величанствене драгуље истине путем проучавања Божје Речи.