Животна прича

Поучена верношћу своје породице

ИСПРИЧАЛА КЕТЛИН КУК

МОЈА бака, Мери Елен Томпсон, била је 1911. у посети код својих рођака у Глазгову, у Шкотској. Том приликом је отишла на предавање Чарлса Тејза Расела, истакнутог члана Истраживача Библије, који су касније постали познати као Јеховини сведоци. Бака је била одушевљена оним што је чула. Када се вратила у Јужноафричку Републику, повезала се са Истраживачима Библије. Била је међу 16 особа које су се у априлу 1914. крстиле на првом конгресу Истраживача Библије у Јужноафричкој Републици. Тада је њена ћерка Едит, која је касније постала моја мајка, имала шест година.

Након што је 1916. брат Расел умро, међу Истраживачима Библије широм света дошло је до раздора. Број оних који су остали верни у Дурбану пао је са шездесет на десетак. Моја бака са очеве стране, Ингеборг Мјурдал, и њен син Хенри, недавно крштен младић, стали су на страну верних особа. Године 1924, Хенри је постао колпортер, што је био тадашњи назив за Јеховине сведоке који су у потпуности посвећени проповедању. У наредних пет година проповедао је у многим деловима јужне Африке. Он и Едит су се венчали 1930, а ја сам рођена три године касније.

Живот с баком и деком

Једно време смо живели у Мозамбику, али смо се 1939. преселили код баке и деке, у Јоханесбург. Деку није занимала  библијска истина и понекад би се противио, али је и поред свега тога био изузетно гостољубив. Моја сестра Телма је рођена 1940. Нас две смо научиле да бринемо о потребама старијих особа. Често би наша породица после вечере остајала дуже за столом, разговарајући о ономе што се десило тог дана или о заједничким успоменама.

Уживали смо када би нам у госте дошли Сведоци, посебно они који су били у пуновременој служби. Они су разговарали с нама током вечери и њихове речи су продубиле наше цењење за духовно наслеђе које смо имали. То је код мене и Телме појачало жељу да и ми постанемо пионири.

Још од малих ногу смо биле поучаване да нађемо задовољство у читању. Мама, тата и бака би нам читали неку добру књигу приповедака или Библију. Хришћански састанци и служба били су нераскидив део нашег живота. Пошто је тата био слуга групе (данас је то председавајући надгледник) у Скупштини Јоханесбург, наша породица је долазила доста пре почетка састанака. Током конгреса, тата је помагао у надгледању тог скупа, док се мама бринула за смештај конгресних делегата.

Посебан конгрес за нас

Конгрес у Јоханесбургу 1948. био је посебан зато што су с нама први пут били чланови централе Јеховиних сведока из Бруклина. Тата је био задужен да својим аутом вози Натана Нора и Милтона Хеншела током њиховог боравка. На том конгресу сам се крстила.

Недуго након тога, тату је изненадило када му је његов отац рекао да веома жали што је после смрти брата Расела дозволио да на њега утичу они који су напустили Истраживаче Библије. Неколико месеци касније је умро. С друге стране, бака је остала верна до краја свог земаљског пута 1955.

Догађаји који су утицали на мој живот

Општу пионирску службу сам започела 1. фебруара 1949. Убрзо је наше узбуђење почело да расте када смо чули обавештење да ће се наредне године одржати међународни конгрес у Њујорку. Желели смо да идемо на тај конгрес, али нисмо имали новца за то. Онда је у фебруару 1950. дека умро и бака је искористила новац који је наследила да плати пут за нас петоро.

Неколико недеља пред наш полазак, стигло је писмо из централе Јеховиних сведока у Бруклину. У њему се налазио позив да похађам 16. разред мисионарске школе Гилеад. Колико сам само била узбуђена, будући да тада нисам имала ни пуних 17 година! Када је настава почела,  била сам једна од десет полазника из Јужноафричке Републике који су имали јединствену прилику да похађају ту школу.

Након што смо у фебруару 1951. дипломирали, осморо нас се вратило у Јужноафричку Републику да служимо као мисионари. У наредних неколико година, моја партнерка и ја смо проповедале углавном у градићима у којима се говорио африканс. Испрва ми је веома тешко ишао тај језик. Сећам се да сам једног дана, док сам се бициклом враћала кући, плакала јер нисам имала успеха у служби. Ипак, с временом сам напредовала и Јехова је благословио мој труд.

Брак и путујућа служба

Године 1955. упознала сам Џона Кука. Пре и после Другог светског рата, Џон је помагао да се започне с делом проповедања у Португалу, Француској и Шпанији, а те године када сам га упознала почео је да служи као мисионар у Африци. Он је касније написао: „У једној седмици доживео сам три изненађења... Један великодушан брат ми је поклонио мали ауто, наименован сам за обласног слугу и заљубио сам се.“ a Венчали смо се у децембру 1957.

Током нашег упознавања, Џон ми је рекао да живот с њим неће бити досадан, и био је у праву. Посећивали смо скупштине широм Јужноафричке Републике, углавном у подручјима где су већину чинили црнци. Није било лако да сваке седмице чекамо на дозволу да уђемо у таква подручја, а да и не говорим о ноћењу тамо. У неколико наврата спавали смо на поду напуштене продавнице у подручју у коме су живели белци и трудили смо се да нас пролазници не виде. Обично смо били смештени код најближих Сведока белаца, који су често били доста удаљени од подручја које смо посећивали.

 Још један изазов представљало је то што су једноставни конгресни објекти били саграђени усред дивљине. Приказивали смо филмове Јеховине организације путем којих су људи развијали цењење према нашем међународном братству. Имали смо свој генератор пошто у тим подручјима обично није било струје. Тешкоће смо имали и у британским протекторатима у којима је наша литература тада била забрањена, а и није било лако да се научи зулу језик. Па ипак, радовали смо се што смо могли да служимо нашој браћи.

У августу 1961, Џон је постао први инструктор у Јужноафричкој Републици који је водио четворонедељне семинаре за наименовану браћу. Тај семинар је био намењен скупштинским надгледницима. Џон је вешто поучавао и допирао је до срца својом једноставном логиком и живописним илустрацијама. Скоро годину и по дана смо морали да путујемо од места до места за сваки наредни разред који се одржавао на енглеском језику. Док је Џон држао наставу, ја сам била у служби проповедања с тамошњим Сведоцима. А онда нас је изненадио позив да од 1. јула 1964. служимо у подружници Јужноафричке Републике, која се налазила близу Јоханесбурга.

Па ипак, до тада је већ почело да нас брине Џоново здравствено стање. Године 1948, он је имао туберкулозу и након тога је често био малаксао. Имао је симптоме сличне симптомима грипа и данима је био болестан, без снаге да било шта уради или с било ким контактира. Доктор коме смо се обратили кратко пре него што смо позвани у подружницу установио је да Џон болује од депресије.

Било нам је незамисливо да успоримо у служби како је доктор препоручио. Џону је додељено да ради у Службеном одељењу, док сам ја радила као коректор. Била је изузетна предност што смо имали своју собу! Џон је пре нашег венчања служио на португалском подручју. Пошто је у Јоханесбургу и околини било много Португалаца, 1967. смо били замољени да помогнемо једној португалској породици у проповедању. То је значило да треба да научим још један језик.

Наше подручје је било велико и пуно смо путовали — понекад и 300 километара да бисмо дошли до достојних. С временом су Сведоци из Мозамбика који су говорили португалски почели да нас обилазе у време конгреса, што је заиста много значило за нове. Током 11 година које смо провели на португалском подручју, видели смо како су од наше мале групе од око 30 објавитеља настале четири скупштине.

Промене код куће

У мојој породици је у међувремену дошло до промена. Моја сестра Телма се 1960. удала за Џона Урбана, пионира из Сједињених Држава. Они су 1965. похађали 40. разред Гилеада и 25 година су верно служили као мисионари у Бразилу. Године 1990, вратили су се у Охајо да би се старали о Џоновим болесним родитељима. Упркос тешкоћама које то носи са собом, Џон и Телма су до данас остали у пуновременој служби.

Моја бака је остала верна Богу све до 1965. када је у 98. години завршила свој земаљски пут. Тата је исте године отишао у пензију, тако да су нам се он и мама придружили када смо Џон и ја позвани да служимо на португалском подручју. Они су доприносили стабилности португалске групе и после неколико месеци основана је прва португалска скупштина. Кратко након тога, мама је добила рак, од кога је умрла 1971. Тата је умро седам година касније.

Суочавање с Џоновом болешћу

Тих година је постало очигледно да Џону није било боље. Мало-помало, морао је да се одрекне неких драгих предности службе, укључујући и предност да води седмично Разматрање Куле стражаре у Бетелу, као и јутарње обожавање. Његова радна додела је промењена,  тако да је из Службеног одељења прешао у Одељење за пошту, а затим је радио у башти.

Пошто је Џон био реван, било му је тешко да направи промене. Када сам била упорна у настојањима да га наговорим да мало успори, заједљиво би ми рекао да сам његово бреме. Често би ме након тога срдачно загрлио. С временом смо увидели да је мудро да прекинемо службу на португалском подручју и да служимо са скупштином која се састајала у Дворани Краљевства у подружници.

Како се Џоново здравствено стање погоршавало, било је дирљиво посматрати његов близак однос с Јеховом. Када би се усред ноћи пробудио у стању дубоке депресије, разговарали бисмо све док се није осећао толико смирено да је могао молити Јехову за помоћ. Након неког времена, успео је да се сам бори с тим тешким тренуцима присиљавајући себе да полако понавља речи из Филипљанима 4:6, 7: „Не брините се ни за шта...“ Тада би се смирио у довољној мери да је могао да се помоли. Често сам била будна и ћутке бих посматрала како му се усне мичу док се дуго и усрдно моли Јехови.

Пошто је у објектима наше подружнице било све мање места, изван Јоханесбурга је почела градња нове зграде. Џон и ја смо често одлазили на то мирно место које је било далеко од градске вреве и загађења. Мом супругу је веома значило када нам је допуштено да се тамо преселимо у привремени смештај док нова подружница не буде готова.

Нови изазови

Како су му способности размишљања и расуђивања све више слабиле, Џону је било све теже да ради на својим доделама. Дубоко ме је дирнуо начин на који су га други подржавали у његовим напорима. На пример, када би један брат ишао у градску библиотеку да нешто истражи, са собом би повео и Џона који би за ту прилику напунио џепове трактатима и часописима. То је помогло Џону да и даље има осећај да нешто постиже и да вреди.

С временом, Џон више није могао да чита због Алцхајмерове болести. Пуно су нам значила аудио-издања библијске литературе, као и песме Краљевства. Стално смо их слушали. Џон би често знао да се узнемири ако не бих седела и слушала с њим. Многе сате које сам проводила крај њега испунила сам плетењем. Због тога смо имали доста џемпера и ћебади!

Касније сам морала да посветим Џону још више пажње. И поред тога што сам била толико уморна да нисам могла да читам или проучавам, срећна сам што сам до краја могла да бринем о њему. Џон је тихо преминуо у мом наручју 1998, у 85. години. Остао је веран до смрти. Једва чекам да га видим када ускрсне обновљеног здравља и ума!

Окрепљена

Након Џонове смрти, није ми било лако да се навикнем на самачки живот. Тако сам у мају 1999. посетила своју сестру Телму и њеног мужа у Сједињеним Државама. Како је било дивно и окрепљујуће видети многе верне и драге пријатеље, посебно током наше посете светској централи Јеховиних сведока у Њујорку! То је сасвим сигурно била духовна помоћ каква ми је била потребна.

Када размишљам о животу верних чланова моје породице, сетим се много чега што сам научила. Захваљујући поукама, примеру и помоћи коју су ми они пружили, научила сам да отворим своје срце за људе који су друге нације или расе. Научила сам да будем стрпљива, истрајна и прилагодљива. Изнад свега, осетила сам Јеховину доброту — доброту Онога који слуша молитве. Осећам се попут псалмисте који је написао: „Срећан је онај кога ти одабереш и даш му да ти се приближи, да би пребивао у двориштима храма твога. Наситићемо се добра из дома твога“ (Псалам 65:4).

[Фуснота]

[Слика на 8. страни]

Бака са својим ћеркама

[Слика на 9. страни]

С родитељима када сам се крстила 1948.

[Слика на 10. страни]

Са Албертом Шродером, секретаром школе Гилеад, и других девет полазника из Јужноафричке Републике

[Слика на 10. страни]

Са Џоном 1984.