Животна прича

Јехова ми је помагао да се суочим са изазовима у животу

ИСПРИЧАО ДЕЈЛ ИРВИН

„ОД ЧЕТВОРО СЕ ДЕЦЕ НЕ МОЖЕ ПОБЕЋИ! А ЈОШ ЧЕТВОРО — ПРОБЛЕМ ДУПЛО ВЕЋИ!“ Тако је гласио наслов у локалним новинама када се наша породица са четири девојчице увећала за још четири бебе. Као младић, нисам имао намеру ни да се оженим а камоли да имам децу. А сад сам одједном постао отац осморо деце!

РОЂЕН сам 1934. у аустралијском граду Мариба, као најмлађе од троје деце. Моја породица се касније преселила у Бризбен, где је мајка похађала веронауку у методистичкој цркви.

Почетком 1938, у локалним новинама је објављена вест да ће Џозефу Ратерфорду, представнику светске централе Јеховиних сведока, можда бити забрањен улазак у Аустралију. Прву Сведокињу која је дошла на наша врата мама је упитала: „Зашто тако поступају с њим?“ Она је одговорила: „Зар Исус није рекао да ће његови следбеници бити прогоњени?“ Мама је добила брошурицу Лек у којој су истакнуте многе разлике између праве и криве религије. a Та брошурица је на њу оставила такав утисак да је наредне недеље заједно с нама децом отишла на састанак Јеховиних сведока. У почетку се отац оштро противио, али понекад би записао нека библијска питања на цедуљу и дао мами да то преда једном брату. Брат би написао библијске одговоре и вратио цедуљу.

Једне недеље је отац дошао с нама на састанак, с намером да јавно изрази своје  неслагање са Сведоцима. Међутим, након разговора с путујућим надгледником који је тада био у посети скупштини, тата је променио своје мишљење и чак је дозволио да се у нашем дому сваке седмице ради проучавања Библије окупљају заинтересоване особе из нашег краја.

У септембру 1938. родитељи су се крстили. Моја браћа и сестре и ја крстили смо се у децембру 1941. на конгресу за целу земљу одржаном у парку Харгрејв у Сиднеју, у Новом Јужном Велсу. Имао сам седам година. Након тога сам с родитељима редовно учествовао у служби проповедања. У то време Сведоци су носили фонографе од врата до врата и пуштали људима снимљене библијске говоре.

Један брат који ми је остао у веома живом сећању јесте Берт Хортон. Имао је аутомобил опремљен снажним појачалом и великим звучником постављеним на крову. Било је узбудљиво сарађивати с њим, а нарочито за дечака мојих година. На пример, када бисмо с врха брда емитовали неки библијски говор, често би се десило да угледамо полицијска кола како иду према нама. Берт би брзо искључио озвучење, а затим бисмо се километрима возили до другог брда и тамо пустили говор. Од Берта и друге браће која су била верна и храбра попут њега научио сам много о томе шта значи уздати се у Јехову и бити одважан (Матеј 10:16).

Када сам имао 12 година, после школе сам редовно ишао у службу. Једном приликом сам упознао породицу Адсхед. С временом су родитељи, осморо деце и много унучади из те породице упознали истину. Захваљујем Јехови што ми је дао да као мали дечак пренесем библијску истину овој дивној породици (Матеј 21:16).

Прве доделе у служби

Са 18 година постао сам пуновремени проповедник и добио сам доделу у Мејтланду у Новом Јужном Велсу. Године 1956, позван сам у аустралијску подружницу у Сиднеју. Од нас двадесеторо колико нас је тамо служило, око трећина њих су били помазаници, с надом да ће владати с Христом у небеском Краљевству. Била је велика предност служити с њима раме уз раме! (Лука 12:32; Откривење 1:6; 5:10).

Моја одлучност да останем самац ишчезла је када сам упознао Џуди Хелберг, једну лепу девојку која је служила као пионир и била позвана да привремено ради у подружници како би ми помагала око једног великог пројекта. Џуди и ја смо се заљубили једно у друго и две године касније смо се венчали. Затим смо започели с покрајинском службом, што значи да смо сваке седмице посећивали једну скупштину Јеховиних сведока како бисмо охрабрили браћу.

Године 1960, родила се наша прва ћерка, Ким. Данас брачни парови морају да прекину с покрајинском службом када добију дете. Међутим, на наше велико изненађење, предложено нам је да наставимо да посећујемо скупштине. Након што смо се много молили, прихватили смо тај позив, и у наредних седам месеци заједно са Ким прешли смо 13 000 километара аутобусом, авионом и возом, служећи у међусобно удаљеним скупштинама у Квинсленду и Северној територији. У то време нисмо имали кола.

Увек смо били смештени у домовима браће и сестара. Због тропске климе, на  спаваћим собама су уместо врата углавном биле завесе, тако да је за нас био још већи стрес када је Ким плакала ноћу. На крају се показало да је претешко спојити бригу о беби с нашом доделом. Зато смо се преселили у Бризбен, и ја сам почео да радим као фирмописац. Када је Ким имала две године, добили смо и другу ћерку, Петину.

Суочавање с трагедијом

Године 1972, кад су наше девојчице имале 12 и 10 година, Џуди је преминула од Хочкинсове болести, једне врсте тумора лимфних жлезда. Тај губитак је за нашу породицу био готово неподношљив. Па ипак, за време Џудине болести и након њене смрти, Јехова нам је пружао утеху путем своје Речи, свог светог духа и хришћанског братства. Такође смо добили снагу из једне Куле стражаре која је изашла убрзо након што нас је задесила ова трагедија. У њој је био један чланак који је говорио о личним кушњама, укључујући и губитак вољене особе, и о томе како нам кушње могу помоћи да развијемо особине које су допадљиве Богу, као што је истрајност, вера и беспрекорност b (Јаков 1:2-4).

Након Џудине смрти, још више сам се зближио са својим ћеркама. Међутим, морам признати да је била права борба испуњавати улогу и оца и мајке. Међутим, моје две дивне ћерке су ми умногоме олакшале тај задатак.

Други брак и већа породица

Касније сам се поново оженио. Моја друга жена Мери и ја имали смо много тога заједничког. И она је изгубила брачног друга због Хочкинсове болести. Такође је имала две ћерке — Колин и Џенифер. Колин је била око три године млађа од Петине. Тако је у нашој породица сада било четири девојчице, које су имале 14, 12, 9 и 7 година.

Мери и ја смо одлучили да у почетку свако дисциплинује своју децу све док друга деца не буду спремна да прихвате дисциплину од очуха односно маћехе. Што се нас двоје тиче, у браку су нас водила два важна правила. Једно је да никада не износимо своје несугласице пред децом, а друго је повезано с начелом из Ефешанима 4:26 — да разговарамо докле год сасвим не решимо проблем, ако треба чак и сатима!

Премда смо се сви изненађујуће добро прилагодили животу у породици с пасторчади, успомене нису избледеле преко ноћи. На пример, за Мери је понедељак увече било „вече за плакање“. Након породичног проучавања, када су девојчице отишле на спавање, Мерине емоције, које је обично држала у себи, тада би избиле на површину.

Мери је желела да имамо заједничко дете. Нажалост, имала је спонтани побачај. Када је поново затруднела, чекало нас је велико изненађење. На ултразвуку смо видели да није носила једну, већ четири бебе! Био сам шокиран. Нисам могао да верујем. Са 47 година, требало је да постанем отац осморо деце! Четворке су рођене царским резом 14. фебруара 1982, после 32  седмице. Родиле су се следећим редоследом: Клинт, 1,6 килограма, Синди, 1,9 килограма, Џереми, 1,4 килограма и Данет, 1,7 килограма. Сви су били различити.

Чим су се родили, Мерин доктор је дошао и сео поред мене.

„Јесте ли забринути за то како ћете се старати о деци?“, упитао ме је.

„Па“, рекао сам, „ово је за мене нешто сасвим ново“.

Оно што је затим рекао изненадило ме је и охрабрило.

„Ваша скупштина вас неће оставити на цедилу“, рекао је. „Чим примете да вам нешто треба, сви ће вам прискочити у помоћ!“

У великој мери захваљујући овом сјајном акушеру и његовом тиму, из болнице су за само два месеца изашле четири прилично здраве бебе.

Изазов одгајања четворки

Да бисмо све постигли, Мери и ја смо саставили 24-часовни распоред. Четири старије девојчице су нам много помагале око беба. Показало се да је доктор био у праву — чим нам је нешто зафалило, браћа су нам прискочила у помоћ. Још пре него што су се бебе родиле, један дугогодишњи пријатељ, Џон Макартур, организовао је Сведоке који су се бавили неким занатима да прошире нашу кућу. Када су бебе стигле из болнице, група сестара помагала је у бризи око њих. Сва ова добра дела била су доказ хришћанске љубави (1. Јованова 3:18).

Наше четворке су на неки начин биле „скупштинске бебе“. И дан-данас за њих су многа драга браћа и сестре који су нам помагали попут чланова породице. Што се тиче Мери, она је доказала да је изванредна жена и мајка која се несебично брине за своју децу. Заиста је примењивала оно што је учила из Божје Речи и од Његове организације. Не постоје бољи савети! (Псалам 1:2, 3; Матеј 24:45).

Хришћански састанци и дело проповедања остали су важан део нашег седмичног распореда, премда је било потребно доста труда да се то постигне са четири бебе. Библијски студији које смо водили с два брачна пара који су били спремни да долазе код нас били су прави благослов. Премда нам је то олакшало ситуацију, Мери је понекад била толико уморна да је задремала током студија, док је у наручју држала бебу која је спавала. Касније су оба брачна пара постала наша духовна браћа и сестре.

Духовна поука у раном детињству

Чак и пре него што су бебе проходале, Мери, старије девојчице и ја редовно смо их водили у службу проповедања. Када су проходале, Мери и ја смо водили по двоје и то нам није представљало проблем. Штавише, често смо баш због њих успели да започнемо разговор с пријатељски настројеним људима. Једном приликом сам срео човека који је тврдио да дан рођења и хороскопски знак одређују какве ћемо личности постати. Нисам се расправљао с њим, али сам га питао да ли могу да навратим мало касније у току преподнева. Рекао је да могу, тако да сам дошао са четворкама. Док их је у чуду посматрао, поређао сам их по редоследу рођења. Уследио је пријатељски разговор, не само о њиховим очигледним разликама у изгледу већ и о великим разликама у личности, што је био ударац за његову теорију. „Како то да сам баш вама изнео своју теорију!“, рекао је. „Изгледа да ћу  морати мало више да испитам ту ствар, је л’ да?“

Када су деца била сасвим мала, бунила су се када смо их дисциплиновали све заједно, па смо гледали да то чинимо појединачно. Међутим, научили су да иста правила важе за све. Када су се у школи суочавали с питањем савести, чврсто су се држали библијских начела и међусобно се храбрили, а Синди је говорила у име свих њих. Људи су ускоро увидели да није тако лако изаћи на крај с четворкама!

Када су деца била у тинејџерским годинама, Мери и ја смо се суочавали са уобичајеним изазовима како бисмо им помогли да остану верни Јехови. Можемо само рећи да би нам било много теже да није било подршке скупштине и обиља духовне хране од Јеховине организације. Трудили смо се да као породица редовно проучавамо Библију и да отворено комуницирамо, премда то није увек било лако. Па ипак, труд се исплатио, пошто су сва наша деца, свих осморо, одлучила да служе Јехови.

Излажење на крај с поодмаклим годинама

Током година, имао сам многа теократска задужења: био сам скупштински старешина, надгледник града и заменик покрајинског надгледника. Такође сам служио као члан локалног Одбора за односе са болницама, чија је улога да помаже докторима да сарађују са пацијентима који су Сведоци када је у питању трансфузија крви. Част ми је и то што већ 34 године могу да служим као матичар. До сада сам обавио око 350 венчања, укључујући и венчања мојих шест ћерки.

Стално захваљујем Јехови за верну подршку коју сам добијао, најпре од Џуди а сада од Мери (Пословице 31:10, 30). Док су ме подржавале у задужењима која имам као скупштински старешина, пружале су и добар пример у служби и помагале су ми да у децу усадим духовне особине.

Године 1996, утврђено је да имам обољење мозга због ког ми се руке тресу и немам добру равнотежу. Због тога сам морао да престанем да радим као фирмописац. Међутим, још увек налазим велико задовољство у служби Јехови, иако је мој темпо доста спорији. Позитивно је то што сам постао саосећајнији према другим старијима.

Када размишљам о свом животу, захвалан сам Јехови што је увек био уз мене и помагао мени и мојој породици да сачувамо радост док излазимо на крај с многим изазовима (Исаија 41:10). Мери и ја и наше осморо деце такође смо захвални за подршку наше дивне породице духовне браће и сестара. Сви су показали своју љубав на толико начина да их не можемо све набројати (Јован 13:34, 35).

[Фусноте]

[Слика на 12. страни]

С мајком, старијим братом Гартом и сестром Доун пре поласка на конгрес у Сиднеју 1941.

[Слика на 13. страни]

С Џуди и Ким када сам био у покрајинској служби у Квинсленду

[Слика на 15. страни]

Након што су нам се родиле четворке, наше четири старије ћерке и браћа из скупштине дали су све од себе да би нам помагали