Животна прича

Јехова је богато наградио моју жељу да будем мисионар

ИСПРИЧАЛА ШИЛА ВИНФИЛД ДА КОНСЕИСАО

Једна мисионарка из Африке испричала нам је да су је на њеној додели сви позивали да уђе у кућу и пажљиво слушали добру вест о Божјем Краљевству. ’Како бих волела да проповедам на таквом подручју!‘, помислила сам. Након тог разговора, у мени, тринаестогодишњој девојчици, родила се жеља да будем мисионар.

МОЈА породица и ја упознали смо Јехову много раније. Наиме, једног јутра 1939. године, два пристојно обучена младића покуцала су на наша врата у Хемел Хемпстеду, у предграђу Лондона. Они су били Јеховини сведоци. Ја се не сећам те посете јер сам тада имала тек годину дана. Да би прекинула разговор, мама им је рекла да би оца то можда занимало али да се он неће вратити пре девет увече. Веома се изненадила када је видела да су поново дошли исте вечери! Када је установио какав је њихов став што се тиче политичких и националистичких спорова, мој отац, Хенри Винфилд, позвао их је да уђу и прихватио да проучава Библију. Веома брзо је напредовао ка крштењу. Неколико година касније почела је да проучава и моја мама Кетлин. Крстила се 1964.

Године 1948. почела сам редовно да учествујем у проповедању добре вести о Божјем Краљевству. Размишљала сам да би било добро да имам један ручни сат како бих тачно извештавала време које сам проводила у служби проповедања. Ми деца, сваке смо суботе добијали за џепарац  новчић од шест пенија уколико смо се лепо понашали. Скоро две године сам штедела тај џепарац да бих купила у то време најјефтинији сат. Међутим, Реј, један од моје млађе браће, никада није желео да узме један новчић од шест пенија, већ је увек молио оца за два новчића од по три пенија. Једног дана је толико инсистирао да добије два новчића да се отац разљутио. Реј се расплакао и рекао да су му таква два новчића потребна због тајне која постоји између њега и Јехове. На крају, Реј је објаснио: „Један новчић је био за прилог, а други за мене.“ Мама је заплакала од радости, тата је брзо дао два новчића, а ја сам научила колико је важно и новчано подупирати дело проповедања о Краљевству.

Отприлике у то време, тата је организовао да се преселимо у подручје где је постојала већа потреба за објавитељима Краљевства. Продао је фарму 1949. године заједно са спремиштем за песак и шљунак и постао пионир, објавитељ Јеховиних сведока који пуно времена проводи у проповедању. Ја сам своје предање Јехови симболизовала крштењем, 24. септембра 1950. Отада сам за време школских распуста служила као феријални (сада помоћни) пионир, посвећујући 100 сати месечно служби проповедања. Али, то је био само почетак. Ускоро се у мом срцу појавила јака жеља да учиним још више у унапређивању чистог обожавања.

Жеља да будем мисионар

Тата је 1951. био позван да служи у градићу Бидефорду, у Северном Девону. Недуго након нашег доласка, скупштину је посетила она мисионарка која је служила у Африци, коју сам споменула на почетку. После тога је жеља да постанем мисионар утицала на све моје одлуке. Наставници у школи су знали за мој циљ и чинили су све што су могли да ме одврате од тога, надајући се да ћу посегнути за каријером. Међутим, последњег дана школе када сам отишла у зборницу да захвалим наставницима и да се поздравим са њима, један од њих је рекао: „Честитамо! Ти си једини ученик који заиста зна шта жели у животу. Искрено се надамо да ћеш остварити свој циљ.“

Не губећи време, нашла сам посао са скраћеним радним временом и 1. децембра 1955. постала сам општи пионир. Касније су мама и моја браћа такође постали пионири. Тако смо неколико година сви у породици били у пуновременој служби.

Ирска

Годину дана касније, позвана сам да служим у Ирској. То је био један корак ка постизању мог циља да постанем мисионар. У фебруару 1957. стигла сам у Корк на југу Ирске, заједно с две младе пионирке, Џун Нејпијер и Берил Баркер.

У Ирској је служба проповедања била прави изазов, јер је Римокатоличка црква била веома непријатељски расположена. Научили смо да прво проверимо да ли у стамбеној згради или на имању постоји  споредни излаз у случају да морамо брзо да се уклонимо. Обично смо крили своје бицикле у близини, али би их често неко пронашао и пробушио гуме или испустио ваздух из њих.

Једном приликом, док смо Берил и ја биле у посети код неких људи на једном великом имању, група деце је почела да нас вређа и гађа камењем. Тако смо ушле у радњу у којој се продавало млеко, а која је била део нечије куће. Испред радње је почела да се окупља руља. Пошто је Берил волела млеко, попила је две или три чаше и то веома споро надајући се да ће се руља разићи. Али, то се није десило. Баш тада је један млади свештеник ушао у радњу. Мислећи да смо туристи рекао је да би нас радо повео у обилазак. Међутим, прво нас је одвео у једну другу просторију у тој кући и, док смо ми мирно седеле, он је обавио обред помазања једном старијем човеку који је био на самрти. Затим смо заједно с њим напустиле кућу. Када нас је видела да разговарамо с њим, руља се разишла.

Гилеад

Године 1958, у Њујорку је требало да буде одржан Међународни конгрес „Божанска воља“. Тата је ишао, а и ја сам такође желела да идем, али нисам имала новца. Онда је неочекивано умрла моја бака по оцу и оставила ми 100 фунти. Цена повратне карте је била 96 фунти, па сам одмах резервисала лет.

Недуго затим, посетио нас је представник енглеске подружнице Јеховиних сведока и подстакао све специјалне пионире који су ишли на конгрес да поднесу молбу за обуку у Гилеаду, Библијској школи за мисионаре. Просто нисам могла да верујем да то чујем! Свима је дао молбу сем мени. Била сам премлада. Замолила сам да и ја добијем молбу, објаснивши да сам већ напустила своју земљу и да сам практично већ била на мисионарској додели. Када је видео моју одлучност, пружио ми је молбу. Како сам се само молила да будем примљена! Одговор је врло брзо стигао и ја сам била позвана да похађам Гилеад.

Веома сам се радовала. Била сам у 33. разреду Гилеада, заједно са 81 пиониром из 14 земаља. Пет месеци обуке је једноставно пролетело. Пред крај курса, брат Натан Нор је одржао веома подстицајан четворочасовни говор. Охрабрио је оне који то могу да остану сами (1. Коринћанима 7:37, 38). Али онима од нас који су имали жељу да једног дана ступе у брак, предложио је да напишу списак шта очекују од потенцијалног брачног друга. Онда, када би се појавила особа с којом бисмо можда ступили у брак, могли бисмо је посматрати у светлу тих захтева.

Мој списак захтева за особу с којом бих можда ступила у брак укључивао је следеће  ствари: он би морао такође да буде мисионар и да воли Јехову, да познаје библијску истину боље од мене, да је спреман да немамо децу пре Армагедона како бисмо наставили с пуновременом службом, да течно говори енглески и да је старији од мене. Овај списак ми је био од велике помоћи, пошто сам била 20-годишњакиња која је управо чекала да добије доделу у неку далеку земљу.

Бразил

Уручивање диплома било је у недељу 2. августа 1959, и тада нам је било речено које су наше доделе. Виануш Јазедјиан, Сара Греко, Реј и Ингер Хатфилд, Соња Спрингејт, Дорин Хајнс и ја добили смо доделу да служимо у Бразилу. Били смо одушевљени. Замишљала сам шуме, змије, каучуково дрво и староседеоце Индиосе. Међутим, како сам се само изненадила када сам стигла! Уместо амазонске кишне шуме, наишла сам на сунчан и модеран Рио де Жанеиро, који је у то време био главни град.

Наш први изазов био је учење португалског језика. У току првог месеца, учили смо 11 сати дневно. Након што сам једно време проповедала у Рију и живела у тамошњој подружници Јеховиних сведока, била сам послата у мисионарски дом у граду Пирокикаба, у држави Сао Пауло а касније у мисионарски дом у граду Порто Алегре, у држави Рио Гранде до Сул.

Затим сам почетком 1963. добила позив да служим у Бетелу у преводилачком одељењу. Надгледник одељења је био Флоријано Игнез да Консеисао, и он нас је када смо дошли поучавао португалском језику. Упознао је истину 1944. када је у Бразилу било свега око 300 Сведока и похађао је 22. разред Гилеада. Једног дана, неколико месеци касније, брат Консеисао ме је замолио да останем после звона за подневни оброк пошто је желео да разговара са мном. У почетку сам била узнемирена. Да ли сам нешто погрешила? Када је звонило за ручак, упитала сам га шта је то желео да ми каже. Узвратио ми је питањем: „Да ли би желела да се удаш за мене?“ Била сам потпуно изненађена. Замолила сам га да ми да времена да размислим о свему и пожурила доле на ручак.

Флоријано није био први брат који се занимао за мене. Све до тада нико није удовољавао у потпуности мојим захтевима за одговарајућег брачног друга. Искрено верујем да ми је тај списак помогао да не направим погрешан избор. Али овај пут је било другачије. Флоријано је одговарао свим мојим захтевима! Венчали смо се 15. маја 1965. године.

Суочавање с болешћу

Упркос свим изазовима с којима смо се суочавали, брак је Флоријану и мени доносио велику радост. Један од тих изазова били су његови здравствени проблеми који су почели непосредно пре нашег брака. Годинама раније, имао је колапс левог плућног крила, услед чега је доживљавао многе тешкоће. Због тога смо морали да напустимо Бетел и били смо наименовани за специјалне пионире у граду Терезополису, у планинској регији државе Рио де Жанеиро. Надали смо се да ће му тамошња клима помоћи да се опорави.

Поред тога, у децембру 1965. примила сам вест да ми је мајка озбиљно болесна од рака. Редовно смо писале једна другој, али се нисмо виделе седам година. Она нам је платила пут до Енглеске да бисмо се видели. Била је оперисана, али лекари нису могли да одстране рак. Иако се осећала веома лоше и била везана за постељу и даље је имала жељу да учествује у служби проповедања. Захваљујући томе што је у соби имала писаћу машину, могла је да диктира писма која би други куцали. Такође је увек помало сведочила онима који би јој дошли у посету. Умрла је 27. новембра 1966. Тог месеца је известила десет сати службе проповедања! Тата је наставио да ревно служи као пионир све до своје смрти 1979. године.

Након мамине смрти, вратили смо се у Бразил и отада служимо у држави Рио де  Жанеиро. Прва додела коју смо добили била је покрајинска служба у главном граду, али та радост је била кратког века јер се Флоријано поново озбиљно разболео. После тога смо се вратили у Терезополис као специјални пионири.

Након дугогодишњег веома болног лечења доктори су коначно 1974. одстранили Флоријаново лево плућно крило. У то време није могао да служи као председавајући надгледник ни као специјални пионир, али је могао да води библијске студије за време болничких посета — један од њих је вођен на енглеском с Бобом, Американцем у пензији. Боб је прихватио истину и касније се крстио. Флоријано се постепено опоравио и од тада је општи пионир.

Јехова је благословио моју службу

Годинама служим као специјални пионир и Јехова је благословио моју службу. У Терезополису сам имала велику предност да помогнем да више од 60 особа преда живот Јехови. Међу њима је била и Жупира, коју сам такође научила да чита. Касније сам проучавала са осморо њене одрасле деце. Данас Жупира и више од 20 чланова њене породице и рођака служе Јехови. Један од њих је старешина, три су слуге помоћници и два су пионири.

Научила сам да задржим позитиван став према особама које би можда једног дана одлучиле да прихвате библијску истину. Једном приликом сам проучавала с младом женом Алземиром, када ми је њен муж Антонио запретио да ће пустити два велика пса на мене ако одмах не напустим њихов дом. После тога сам само повремено била у контакту с Алземиром, све док седам година касније нисам успела да добијем дозволу од њеног мужа да поново проучавамо. Па ипак, забранио ми је да с њим разговарам о Библији. Међутим, једног кишовитог дана сам позвала Антонија да нам се придружи на студију. Тада сам сазнала да је његов проблем тај што није знао да чита и пише. Отада су Флоријано и други проучавали с њим и научили га да чита. Данас су и Алземира и Антонио крштени. Он представља велику помоћ за скупштину тиме што иде с младима у службу проповедања.

Ово су само нека од искустава које смо доживели током више од 20 година наше службе у Терезополису. Почетком 1988. добили смо нову доделу — град Нитерој, где смо служили наредних пет година пре него што смо се преселили у Санто Алеишо. Затим смо прешли у скупштину Жапуиба у унутрашњости земље и имали смо предност да учествујемо у оснивању скупштине Рибеира.

Једноставан али испуњен живот

Током година, имали смо предност да помогнемо да више од 300 особа преда живот Јехови. Тренутно неки од њих служе у подружници, а неки су пионири, старешине и слуге помоћници. Колико сам само срећна што нас је Бог посредством свог светог духа користио да би помогао тако великом броју људи! (Марко 10:29, 30).

Истина, Флоријано је морао да се бори са озбиљним здравственим проблемима. Упркос свом здравственом стању задржао је непоколебљивост, радост и поуздање у Јехову. Он често каже: „У данашње време срећа не произлази из вођења живота без проблема. Срећа је у томе што нам Јехова помаже да се с њима суочимо“ (Псалам 34:19).

Године 2003. утврђено је да имам рак левог ока. Била сам оперисана, а око је било замењено вештачким, које се мора често чистити у току дана. Упркос томе, Јехова ми даје снаге да наставим да му служим као специјални пионир.

Што се тиче материјалних ствари, водила сам једноставан живот. Ипак, Јехова ме је благословио на мојој додели и учинио ме духовно богатом. Изјава сестре мисионарке о делу проповедања у Африци показала се као одговарајућ опис наше доделе у Бразилу. Заиста, Јехова је богато наградио моју жељу да будем мисионар!

[Слика на 9. страни]

С породицом 1953. године

[Слика на 9. страни]

Сведочење у Ирској 1957. године

[Слика на 10. страни]

У Бразилу 1959. с другим мисионаркама. С лева надесно: ја, Ингер Хатфилд, Дорин Хајнс и Соња Спрингејт.

[Слика на 10. страни]

С мужем