Животна прича

Зашто уживам у делу стварања ученика

Испричала Памела Мозли

Енглеска је била увелико у рату када ме је мајка 1941. године повела у Лестер на конгрес Јеховиних сведока. Џозеф Ратерфорд је том приликом одржао посебно предавање о деци. Приликом мог и мајчиног крштења на том конгресу приметила сам да су они који су нам помагали да духовно напредујемо били веома срећни. Тада још нисам знала колико радости причињава стварање ученика Исуса Христа.

НАШ пут ка томе да постанемо Христови ученици започео је годину дана раније. Још увек памтим тај ужасан дан у септембру 1939. када је избио Други светски рат. Гледала сам како се сузе сливају низ мајчине образе док је понављала питање: „Зашто људи не могу да живе у миру?“ Моји родитељи су за време Првог светског рата били у војсци и доживели су многе ратне страхоте. Мајка је своје питање поставила англиканском свештенику у Бристолу. Он је само рекао: „Увек је било ратова и увек ће их и бити.“

Међутим, убрзо након тога, посетила нас је једна старија госпођа. Она је била Јеховин сведок. Мајка јој је поставила исто питање: „Зашто људи не могу да живе у миру?“ Та Сведокиња јој је објаснила да су ратови део знака који указује на то да живимо у последњим данима овог насилног поретка (Матеј 24:3-14). Убрзо је њена ћерка почела да проучава Библију с нама. Њих две су биле радосне док су заједно с другима посматрале наше крштење. Зашто дело стварања ученика причињава толику радост? Касније сам и сама схватила шта је разлог. Желела бих да вам испричам нешто од онога што сам научила док сам више од 65 година учествовала у делу стварања ученика.

 Проналажење радости у поучавању

Када сам имала 11 година, почела сам да проповедам о Краљевству у Бристолу. Један брат ми је дао фонограф и картицу за сведочење и рекао: „Посетићеш сада куће с оне стране улице.“ Тако сам почела да проповедам, и то сама. Наравно, била сам помало уплашена. Пуштала сам снимљено библијско предавање, а затим бих показала станару картицу за сведочење којом су људи били позивани да узму библијску литературу.

Од 1950-их подстицани смо да у служби од куће до куће више користимо Библију. То што сам по природи стидљива у почетку ми је отежавало да разговарам с непознатим особама и да им објашњавам библијске стихове. Али с временом сам стекла сигурност. Тада сам заиста почела да уживам у служби. Неки људи су на нас гледали као на обичне продавце књига, али када смо им читали и објашњавали библијске стихове увиђали су да смо ми учитељи Божје Речи. Толико сам уживала у томе да сам желела да још више учествујем у служби. Зато сам у септембру 1955. започела с пуновременом службом као пионир.

Истрајност доноси награде

Једна од првих ствари које сам научила била је да истрајност заједно с љубазношћу доноси награде. Једном приликом, оставила сам примерак Куле стражаре жени по имену Вајолет Морис. Када сам је поново посетила, отворила је широм врата, прекрстила руке и пажљиво слушала док сам јој објашњавала библијске стихове. Сваки пут када сам је посетила, изгледало је да је искрено заинтересована. Међутим, када сам јој предложила да редовно проучавамо Библију, рекла је: „Не. Позабавићу се тиме кад ми деца порасту.“ Како сам само била разочарана! Библија говори да постоји „време кад се тражи и време кад се мири с губитком“ (Проповедник 3:6). Нисам желела да одустанем.

Месец дана касније, поново сам навратила и размотрила још неке библијске стихове с Вајолет. Ускоро смо почеле да једном недељно проучавамо на њеним вратима. На крају је рекла: „Мислим да би било боље да уђеш, зар не?“ Вајолет је постала дивна сухришћанка и близак пријатељ! Да, она се крстила и постала Јеховин сведок.

Вајолет је била шокирана када је једног дана сазнала да је њен супруг без њеног знања продао њихову кућу и напустио је. На срећу, уз помоћ једног пријатеља из скупштине успела је да се тог истог поподнева усели у другу кућу. Да би показала колико је захвална Јехови, одлучила је да ће од тада па надаље служити као пионир. Када сам видела како је Јеховин дух испуњава ревношћу за право обожавање, увидела сам зашто дело стварања ученика причињава толику радост. Да, то ће бити мој животни позив!

Године 1957, Мери Робинсон и ја смо биле послате као пионирке у индустријско подручје Радерглен у Глазгову, у Шкотској. Проповедале смо по магли, ветру, киши и снегу, али било је вредно труда. Једног дана упознала сам Џеси. Уживала сам док сам проучавала Библију с њом. Њен супруг Воли је био комуниста и у почетку није желео да разговара са мном. Када је почео да проучава Библију и када је схватио да ће једино Божје Краљевство омогућити идеалне услове за људе, био је одушевљен. С временом су обоје почели да учествују у делу стварања ученика.

 Први утисак може да превари

Касније смо биле послате у град Пејзли у Шкотској. Када сам једном приликом тамо проповедала, једна госпођа ми је залупила врата пред носом. Али убрзо ме је потражила да би ми се извинила. Следеће недеље када сам поново навратила, рекла ми је: „Имала сам осећај као да сам залупила врата Богу. Просто сам морала да вас потражим.“ Она се звала Перл. Рекла ми је да се толико разочарала у пријатеље и рођаке да је молила Бога да нађе правог пријатеља. „Тада сте ви дошли на врата“, рекла је. „Сада схватам да мора да сте ви тај прави пријатељ.“

Није било лако бити Перлин пријатељ. Живела је на врху стрмог брда уз које сам морала да се пењем пешке. Када сам ишла по њу да бих је повела први пут на састанак, ветар и киша су ме скоро оборили. Кишобран ми се распао тако да сам га морала бацити. Само шест месеци након што је залупила врата преда мном, Перл се крстила да би симболизовала своје предање Богу.

Ускоро је и њен супруг одлучио да проучава Библију и за кратко време придружио ми се у служби проповедања од куће до куће. Као и обично, падала је киша. „Не брини“, рекао ми је. „По оваквом времену сам сатима стајао и гледао фудбал, па сигурно могу стајати на киши и за Јехову.“ Увек ме је импресионирала одлучност Шкотланђана.

Како је било дивно када сам се много година касније вратила тамо и видела да је већина оних с којима сам проучавала и даље верна! У томе је радост стварања ученика (1. Солуњанима 2:17-20). Након више од осам година пионирске службе у Шкотској, 1966. године позвана сам да похађам Библијску школу Галад да бих се обучила за мисионарску службу.

У страној земљи

Из Галада сам послата у Боливију, у тропски град Санта Круз где је у то време постојала скупштина од око 50 објавитеља. Тај град ме је подсећао на Дивљи запад, како је био приказан у холивудским филмовима. Кад се осврнем уназад, мислим да сам била сасвим обичан мисионар. Никад ме нису напали крокодили, нисам била окружена бесном руљом, нисам се изгубила у пустињи, нити сам доживела бродолом на отвореном мору. За мене је стварање ученика било узбудљивије.

Једна од првих особа с којом сам проучавала Библију у Санта Крузу била је Антонија. Било ми је тешко да водим библијски студиј на шпанском језику. Једном је Антонијин мали син питао: „Мама, да ли она намерно погрешно прича да би нас засмејавала?“ Антонија и њена ћерка Јоланда постале су Христови следбеници. Јоланда је имала пријатеља с надимком Дито који је студирао право. Он је такође почео да проучава Библију и да посећује састанке. Док сам му преносила библијске истине, научила сам још нешто о поучавању: Неке особе понекад треба благо „погурати“.

Кад је Дито почео да избегава проучавање, рекла сам му: „Дито, Јехова те не приморава да подупиреш његово Краљевство. Ти треба да изабереш.“ Пошто је одговорио да жели да служи Богу, наставила сам: „Ти имаш овде слике једног револуционарног вође. Да ли би посетилац који би то видео могао да закључи да подупиреш Божје Краљевство?“ То је био подстицај који му је био потребан.

Две недеље касније, избила је револуција и започео је оружани сукоб између студената и полиције. „Хајдемо одавде!“, узвикнуо је Дито свом пријатељу. „Не! Ово је тај велики дан који смо чекали“, одговорио је његов пријатељ, зграбио пушку и отишао на кров универзитета. Био је међу осморицом Дитових другова који су погинули тог дана. Можете ли замислити како сам срећна кад видим Дита, који је могао да погине да није одлучио да постане прави хришћанин?

Јеховин дух на делу

Једног дана, док сам пролазила поред једне куће верујући да смо ту већ свраћали, једна госпођа је изашла и позвала ме.  Звала се Игнасија. Знала је за Јеховине сведоке али снажно противљење њеног мужа — крупног полицајца по имену Адалберто — спречавало ју је да духовно напредује. Нису јој била јасна многа библијска учења, па сам почела да проучавам Библију с њом. Иако је Адалберто био одлучан да прекине наше проучавање, с њим сам могла прилично дуго да разговарам о неким другим темама. Био је то први корак да постанемо пријатељи.

Замислите моју радост када је Игнасија постала диван члан скупштине и када је почела да у духовном и физичком погледу помаже многима којима је била потребна утеха. С временом су и њен супруг и њихово троје деце постали Сведоци. У ствари, када је Адалберто разумео значење добре вести, отишао је до полицијске станице и говорио с таквим одушевљењем да је успоставио 200 претплата на Кулу стражару и Пробудите се! међу полицајцима.

Јехова омогућава пораст

У Санта Крузу сам служила шест година а затим сам добила доделу у главном граду Боливије, Ла Пазу, где сам била наредних 25 година. Почетком 1970-их у Бетелу у Ла Пазу служило је само дванаест особа. Пошто је дело проповедања све више напредовало, били су потребни већи објекти и изграђена је нова подружница у све насељенијем граду Санта Крузу. Тамо је подружница пресељена 1998. и била сам позвана да се придружим бетелској породици која сада има 50 чланова.

Од једине скупштине која је 1966. постојала у Санта Крузу, настало је више од 50 скупштина. Тада је у Боливији било 640 Сведока, а сада их има скоро 18 000!

Срећна сам што је моја служба у Боливији донела добре резултате. Међутим, увек ме је храбрила верност осталих сухришћана без обзира на то где живе. Сви смо радосни док посматрамо како Јехова благосиља дело проповедања о Краљевству. Заиста је прави ужитак учествовати у делу стварања ученика (Матеј 28:19, 20).

[Слика на 13. страни]

Као пионир у Шкотској

[Слике на 15. страни]

Сада служим у подружници у Боливији; уметнута фотографија: на градуацији 42. разреда Галада