Јеремија — ко је он био?

ЈЕРЕМИЈА је био пророк, син Хелкије, свештеника из Анатота, свештеничког града који се налазио на Венијаминовом подручју мање од пет километара североисточно од горе на којој се налазио јерусалимски храм (Јеремија 1:1; Исус Навин 21:13, 17, 18). Јеремијин отац се звао Хелкија, али није у питању Хелкија који је био првосвештеник из Елеазарове лозе. Јеремијин отац је вероватно био из Итамарове лозе и могуће је да је био потомак Авијатара, ког је краљ Соломон отерао да више не служи као свештеник (1. Краљевима 2:26, 27).

Јеремија је био позван за пророка као младић, 647. пре н. е., 13. године владавине краља Јосије у Јуди (659-629. пре н. е.). Јехова му је рекао: „Пре него што сам те обликовао у утроби твоје мајке, познавао сам те. Пре него што си из њене утробе изашао, посветио сам те и поставио сам те за пророка народима“ (Јеремија 1:2-5). Јеремија је дакле био један од неколицине људи који су касније постали Јеховине посебне слуге, а на чије је рођење Јехова утицао тако што је извршио чудо или тако што је предсказао рођење. Неки од тих људи били су Исак, Самсон, Самуило, Јован Крститељ и Исус Христ.

Када му се Јехова обратио, Јеремија је показао недостатак самопоуздања. Одговорио је Богу: „Јао, Суверени Господе Јехова! Ја не знам да говорим, јер сам још дете“ (Јеремија 1:6). Ако упоредимо ову изјаву са одважношћу и чврстином коју је Јеремија показивао касније током своје пророчке службе, може се видети да та необична снага није била нешто својствено њему, већ је долазила од потпуног поуздања у Јехову. Јехова је заиста био с њим „као силан јунак“ и он га је поставио да буде као „утврђени град, гвоздени стуб и бакарни зид за сву ову земљу“ (Јеремија 20:11; 1:18, 19). Јеремија је толико био познат по храбрости и одважности да су неки за Исуса док је био на земљи говорили да је то ускрснули Јеремија (Матеј 16:13, 14).

Јеремија није био само пророк већ и истраживач и историчар. Написао је књигу која носи његово име, а такође се сматра да је написао Прву и Другу књигу о краљевима, које обухватају и историју оба краљевства, Јуде и Израела. Након пада Јерусалима, Јеремија је написао Тужбалице.

Јеремија није имао обичај да се жали. Показивао је љубав, био је обзиран и саосећајан. Умео је добро да се савладава и његова истрајност била је вредна дивљења. Веома га је жалостило понашање његовог народа, као и осуде извршене над њим (Јеремија 8:21).

У ствари, на Јуду се жалио сам Јехова, и то с правом, а Јеремија је имао обавезу да то неуморно објављује народу, што је и радио. Такође, треба задржати на уму да је Израел био Божји народ, који је био с њим у савезу и под његовим законом, који су они у великој мери кршили. Јехова је стално указивао на Закон као на основу и чврст темељ за Јеремијине објаве, скрећући пажњу на одговорност кнезова и народа и указујући им у чему су прекршили Закон. Јехова је увек изнова скретао пажњу на оно на шта их је упозорио преко свог пророка Мојсија, то јест на оно што је рекао да ће им се десити ако буду одбијали да слушају његове речи и ако прекрше његов савез (Левитска 26:1-46; Поновљени закони 28:1-68).

Јеремијина храброст и истрајност биле су усклађене с његовом љубављу према свом народу. Морао је да објави оштре осуде и застрашујуће пресуде, посебно свештеницима, пророцима и владарима који су кренули „на пут којим већина иде“ и који су постали ’упорни у својој неверности‘ (Јеремија 8:5, 6). Па ипак, разумео је да је његов задатак такође да ’гради и сади‘ (Јеремија 1:10). Плакао је због невоље која је требало да задеси Јерусалим (Јеремија 8:21, 22; 9:1). Тужбалице су доказ његове љубави и забринутости за Јеховино име и његов народ. Упркос томе што је кукавички, превртљиви краљ Седекија поступио неверно према њему, Јеремија га је молио да послуша Јеховин глас како би остао жив (Јеремија 38:4, 5, 19-23). Штавише, Јеремија није био самоправичан већ је укључио и себе када је признавао злоћу народа (Јеремија 14:20, 21). Након што га је Невузарадан ослободио, Јеремија је оклевао да напусти оне који су одведени у Вавилон у ропство, можда зато што је сматрао да и он треба да трпи с њима или зато што је желео да им и даље служи бринући о њима у духовном погледу (Јеремија 40:5).

Било је прилика када је Јеремија током своје дугогодишње службе био обесхрабрен и када му је требало охрабрење од Јехове, али чак ни у невољи није престао да призива Јехову у помоћ (Јеремија 20:1-18).

Током више од 40 година своје пророчке службе, Јеремија никад није остављен на цедилу. Јехова је  био с њим и избављао га од непријатеља (Јеремија 1:19). Јеремија је налазио задовољство у Јеховиној речи (Јеремија 15:16). Избегавао је друштво оних који нису марили за Бога (Јеремија 15:17). Имао је добро друштво у којем је могао да извршава свој задатак да ’гради‘, то јест изграђује (Јеремија 1:10). То су били Рихавови синови, Авдемелех и Варух. Ти пријатељи су му помагали и избављали га из смрти, а и сам Јехова је више пута показао своју силу штитећи га (Јеремија 26:7-24; 35:1-19; 36:19-26; 38:7-13; 39:11-14; 40:1-5).

Јеремију је као правог Божјег пророка признао Данило, који је проучавао Јеремијине речи у вези са 70-годишњим изгнанством и који је захваљујући томе био у могућности да ојача и охрабри Јевреје тиме да је њихово избављење близу (Данило 9:1, 2; Јеремија 29:10). Јездра је скренуо пажњу на испуњење његових речи (Јездра 1:1; видети и 2. Летописа 36:20, 21). Апостол Матеј је указао на једно Јеремијино пророчанство које се испунило у данима Исусовог раног детињства (Матеј 2:17, 18; Јеремија 31:15). Апостол Павле је говорио о пророцима, међу којима је био и Јеремија, из чије је књиге и цитирао, као на пример у Јеврејима 8:8-12 (Јеремија 31:31-34). О њима је Павле рекао: „Свет их није био достојан“ и „због своје вере добили [су] сведочанство“ (Јеврејима 11:32, 38, 39).