Весел Гансфорт „реформатор пре реформације“

Имена Лутер, Тиндејл и Калвин позната су свима који су истраживали протестантску реформацију, која је почела 1517. Међутим, мало људи је чуло за Весела Гансфорта. Он је назван „реформатором пре реформације“. Да ли бисте желели да сазнате нешто више о том човеку?

ВЕСЕЛ се родио 1419. у граду Гронингену у Холандији. У XV веку је врло мало људи имало прилику да се школује и Весел је био један од њих. Иако је био изузетно добар ђак, морао је да напусти школу када је имао девет година јер су његови родитељи били јако сиромашни. Срећом, када је једна богата удовица чула колико је дечак интелигентан, она је постала његова патрона и понудила се да плаћа школовање. Тако је могао да настави своје образовање. С временом је добио звање магистра филозофије. Изгледа да је касније стекао и титулу доктора теологије.

Весел је имао неутољиву глад за знањем. Међутим, у његово време је било само неколико библиотека. Иако је тада изумљено штампање помоћу покретних слова, већина књига се још увек ручно писала и биле су скупе. Весел је припадао групи учених људи који су путовали од библиотеке до библиотеке и од манастира до манастира у потрази за ретким манускриптима и давно заборављеним књигама. Затим су та своја сазнања међусобно размењивали. Весел је стекао велико знање, а у своју бележницу је записивао цитате и одломке из класичних дела. Други теолози су често били неповерљиви према њему, јер је знао толико ствари за које они никада нису чули. Звали су га Magister Contradictionis, то јест магистар противречности.

„Зашто ме не водите до Христа?“

Око 50 година пре реформације, Весел је упознао Тому Кемпијског (око 1379-1471), који је признат као аутор чувеног дела De Imitatione Christi (О угледању на Христа). Тома Кемпијски је припадао Братству заједничког живота, покрету који се залагао за побожан начин живота. У Веселовој биографији стоји да је Тома Кемпијски неколико  пута подстицао Весела да се моли Марији за помоћ. Он му је узвратио речима: „Зашто ме не водите до Христа, који је љубазно позвао све који су оптерећени да дођу к њему?“

Весел, како стоји у извештају, није желео да се зареди као свештеник. Када је упитан зашто је одбио тонзуру, то јест да обрије теме које идентификује некога као свештено лице, он је одговорио да се не плаши вешала све док је здравог ума. Он је вероватно мислио на чињеницу да заређени свештеници нису могли бити судски гоњени и изгледа да је тонзура многе свештенике заиста спасла вешала! Весел се такође противио неким усвојеним религиозним обичајима. На пример, био је критикован због тога што је одбио да верује у чуда која су описана у популарном делу тог времена Dialogus Miraculorum. У вези с тим, он је рекао: „Било би боље читати Свето писмо.“

„Знамо само онолико колико питамо“

Весел је студирао хебрејски и грчки и стекао је велико знање о записима раних црквених отаца. Будући да је живео пре Еразма и Ројхлина, посебно је упечатљива његова љубав према изворним језицима на којима је Библија записана. a Пре реформације, ретко ко је познавао грчки језик. У Немачкој је само неколико учених људи било упознато с грчким, и нису постојала помоћна средства за учење тог језика. Након пада Цариграда 1453, Весел је вероватно дошао у контакт с грчким калуђерима који су пребегли на запад и од њих је научио основе грчког језика. У то време, хебрејски су говорили углавном Јевреји, и изгледа да је Весел основне хебрејске појмове научио од преобраћених Јевреја.

Весел је имао велику љубав према Библији. За њега је то била књига надахнута од Бога и веровао је да су све библијске књиге у потпуном међусобном складу. Према Веселу, библијске стихове треба тумачити у повезаности с контекстом  и њихово значење се не може извртати. Свако искривљено објашњење могло би се сматрати јересом. Један од његових омиљених библијских стихова био је Матеј 7:7, где пише: „Тражите, и наћи ћете!“ На темељу овог стиха, Весел је био чврсто уверен да је корисно постављати питања, сматрајући да „знамо само онолико колико питамо“.

Изванредан захтев

Весел је посетио Рим 1473. године. Тамо је имао прилику да разговара с папом Сикстом IV, који је био један од шест папа који су због свог развратног понашања на крају довели до протестантске реформације. Историчарка Барбара Такман наводи да је са Сикстом IV започео период „бестидне, отворене, немилосрдне трке за личним добитком и политичком моћи“. Он је шокирао јавност својим отвореним непотизмом. Један историчар пише да је Сикст вероватно хтео да папску службу претвори у породични бизнис. Ретко ко је имао храбрости да осуди такву злоупотребу положаја.

Међутим, Весел је био другачији. Једног дана Сикст му је рекао: „Сине мој, тражи што год желиш и то ћеш добити.“ Весел је одмах одговорио: „Свети оче... пошто на земљи заузимаш место највећег свештеника и пастира, желим да... извршаваш своју узвишену дужност на такав начин да Велики Пастир... кад дође, може рећи: ’Одлично, добри и верни робе! Радуј се са својим Господарем!‘“ Сикст је одговорио да је то његова одговорност, а да Весел треба да тражи нешто за себе. Весел је одговорио: „Онда тражим да ми даш грчки и хебрејски део Библије из Ватиканске библиотеке.“ Папа је испунио његов захтев, али је рекао да је Весел глупо поступио и да је требало да тражи бискупију!

„Лаж и заблуда“

Пошто му је био преко потребан новац за изградњу данас чувене Сикстинске  капеле, Сикст се послужио продајом индулгенција за мртве. Такве индулгенције су биле веома популарне. У књизи Vicars of Christ — The Dark Side of the Papacy, наводи се: „Удовице и удовци, као и ожалошћени родитељи дали су све што су имали не би ли избавили своје вољене из чистилишта.“ Обичан народ је радо прихватио индулгенције, јер је слепо веровао да папа може засигурати одлазак у рај на небо вољеним особама које су изгубили.

Међутим, Весел је био уверен у то да Католичка црква, укључујући и папу, није имала власт да опрашта грехе. Весел је отворено рекао да је продаја индулгенција „лаж и заблуда“. Исто тако, сматрао је да исповедање свештенику није неопходно да би се добио опрост греха.

Весел је довео у питање и непогрешивост папе, рекавши да би темељи цркве били слаби ако би се од људи увек очекивало да верују папама, будући да они праве грешке. Весел је написао: „Ако црквени достојанственици одбаце Божје заповести и наметну своје људске заповести... оно што они чине и налажу узалудно је.“

Весел утире пут реформацији

Весел је умро 1489. године. Иако се противио неким црквеним заблудама, остао је католик. Ипак, црква га никада није прогласила за јеретика. Међутим, након његове смрти фанатични католички монаси покушали су да униште његове рукописе јер су сматрали да нису свети. До времена када је Лутер живео, његове име је скоро заборављено, ниједно његово дело није штампано и преживело је само неколико рукописа. Прво издање Веселових дела коначно је издато између 1520. и 1522. године. То издање је обухватало и Лутерово писмо у коме лично препоручује Веселове рукописе.

Иако Весел није био реформатор попут Лутера, он је отворено осуђивао неке заблуде, што је водило до реформације. У ствари, у делу Cyclopedia Маклинтока и Стронга он је описан као „најважнија личност германског порекла која је утрла пут реформацији“.

Лутер је Весела сматрао својим савезником. Аутор Корнелис Августин пише: „Лутер је упоредио своје животно доба и судбину са Илијином. Баш као што је овај пророк мислио да сам води Божји рат, тако је и Лутер сматрао да је сасвим сам у својој борби против цркве. Али, када је прочитао Веселова дела схватио је да је Господ спасао ’остатак Израела‘“. „Лутер је чак изјавио: ’Да сам раније прочитао његова дела, моји непријатељи би мислили да је Лутер све преузео од Весела — његови ставови се потпуно слажу с мојим‘“. b

„Наћи ћете“

Реформација се није десила изненада. Идеје које су водиле до реформације већ неко време су струјале. Весел је схватио да ће пропаст папа на крају водити до жеље за променом. Једном је рекао неком ученику: „Вредни дечаче, ти ћеш доживети дан када ће сви прави хришћански изучаваоци одбацити учења... свадљивих теолога“.

Иако је Весел разоткрио неке заблуде и злоупотребу положаја у своје време, он није био у могућности да потпуно расветли библијску истину. Па ипак, за њега је Библија била књига коју је требало читати и проучавати. Према делу A History of Christianity, Весел је „сматрао да је Библија, будући да је надахнута светим духом, главни ауторитет када је у питању религија“. Данашњи прави хришћани верују да је Библија надахнута Божја Реч (2. Тимотеју 3:16). Међутим, библијска учења више нису замагљена нити недостижна. Данас се још више него у прошлости показало истинитим библијско начело: „Тражите, и наћи ћете!“ (Матеј 7:7; Пословице 2:1-6).

[Фусноте]

[Оквир/Слика на 14. страни]

ВЕСЕЛ И БОЖЈЕ ИМЕ

У Веселовим записима Божје име је углавном преведено са „Јохава“. Међутим, Весел је најмање на два места користио име „Јехова“. Говорећи о његовим гледиштима, аутор Оберман закључује да је Весел сматрао да би Тома Аквински и други, да су знали хебрејски, „открили да име које је Бог обзнанио Мојсију не значи ’Ја сам онај који јесам‘ већ ’Бићу оно што желим да будем‘“. c Превод Нови свет исправно преноси значење тог имена „Постаћу што год желим да постанем“ (Излазак 3:13, 14).

[Фуснота]

[Извор]

Манускрипт: Universiteitsbibliotheek, Utrecht

[Слике на 15. страни]

Весел је осудио продају индулгенција коју је одобрио папа Сикст IV