Животна прича

Очекивање Краљевства које „није део овог света“

Испричао Николај Гуцуљак

Током 41 дана и ноћи био сам у средишту једне побуне у логору. Изненада, топовска паљба ме је тргла из сна. У логор су улетели тенкови и војници који су нападали затворенике. Живот ми је висио о концу.

КАКО сам доспео у такву ситуацију? Дозволите ми да објасним. Било је то 1954. У то време имао сам 30 година. Као и многи Јеховини сведоци који су живели под совјетским режимом, био сам затворен због свог неутралног става у политици и због говорења другима о Божјем Краљевству. Међу затвореницима је било и Сведока, 46 мушкараца и 34 жене. Били смо смештени у једном радном логору близу села Кенгир у централном делу Казахстана. Тамо смо живели с још хиљадама других затвореника.

Годину дана раније, умро је совјетски диктатор Јосиф Стаљин. Многи затвореници су се надали да ће нова влада у Москви обратити пажњу на њихове притужбе што се тиче лоших услова у логору. Незадовољство затвореника на крају је прерасло у отворену побуну. Током сукоба који је уследио, ми Сведоци морали смо да објашњавамо наш став и махнитим побуњеницима и стражарима. Морали смо имати веру у Бога да бисмо задржали став неутралности.

Побуна!

Побуна у логору избила је 16. маја. Два дана касније, више од 3 200  затвореника одбило је да ради захтевајући боље услове у логору и одређена права за политичке затворенике. Догађаји су се брзо смењивали. Побуњеници су из логора прво истерали стражаре. Затим су на зиду који је био око логора направили отворе. Након тога су срушили зид који је раздвајао мушки и женски део логора, па су направили такозване породичне бараке. У наредним данима пуним ентузијазма, неки затвореници су чак и склапали бракове и одржавали церемоније за венчање које су обављали свештеници који су такође били затвореници. У побуни која се одиграла у три логорска одељења, учествовала је већина од 14 000 затвореника.

Побуњеници су организовали један одбор који је требало да преговара с војним властима. Међутим, убрзо је избила препирка међу члановима тог одбора и управљање логором преузели су најекстремнији појединци. Атмосфера је постајала све агресивнија. Да би сачувале „ред“, вође побуњеника су организовале један заштитни, један војни и један пропагандни одред. Те вође су користиле звучнике које су поставиле на стубове широм логора како би разгласиле своје ватрене поруке које су побуњеницима одржавале борбени дух. Побуњеници су спречавали друге затворенике да беже, кажњавали су оне који су им се супротстављали и отворено су показивали да су спремни да убију свакога ко није био по њиховој вољи. Кружиле су гласине да су већ убили неке затворенике.

Пошто су побуњеници очекивали војну акцију, пажљиво су припремали одбрану. Да би осигурале да ће што већи број затвореника бити спреман да брани логор, вође су наредиле да се сви затвореници наоружају. Да би то урадили, затвореници су скидали с прозора гвоздене шипке и од њих правили ножеве и друге врсте оружја од метала. Чак су успели да набаве пиштоље и експлозив.

Притисак да се прикључимо побуни

У то време пришла су ми два побуњеника. Један ми је пружио тек наоштрен нож. „Узми га!“, наредио ми је. „Требаће ти да се заштитиш.“ Тихо сам се помолио Јехови да ми помогне да останем смирен. Одговорио сам: „Ја сам хришћанин, Јеховин сведок. Други Сведоци и ја затворени смо овде зато што се ми боримо не против људи, већ против невидљивих духовних сила. Наше оружје против њих су наша вера и нада у Божје Краљевство“ (Ефешанима 6:12).

На моје изненађење, тај човек је климнуо главом као знак да је разумео. Међутим, други ме је јако ударио.  Затим су отишли. Побуњеници су ишли од бараке до бараке у намери да присиле Сведоке да им се придруже у побуни. Међутим, сва наша хришћанска браћа и сестре су то одбила.

На једном састанку побуњеничког одбора био је разматран неутралан став Јеховиних сведока. „Чланови других религија — пентекосталци, адвентисти, баптисти и сви остали — придружили су се побуни. Само су Јеховини сведоци то одбили“, запазили су. „Шта да радимо с њима?“ Неко од њих је предложио да баце неког Сведока у затворску пећ како би заплашили остале. Али један затвореник, бивши војни званичник, кога су други поштовали устао је и рекао: „То је немудро. Треба да их све заједно ставимо у једну од барака које су на самој ивици логора, одмах до капије. Тако ће, уколико војска тенковима крене на нас, Сведоци бити први које ће прегазити. А ми нећемо бити криви за њихову смрт.“ Други су прихватили његов предлог.

Изложени опасности

Недуго након тога, затвореници су ишли по логору и узвикивали: „Јеховини сведоци, изађите!“ Затим су 80 нас збили у једну бараку која се налазила на самој ивици логора. Из бараке су изнели кревете да би направили више места и наредили нам да уђемо унутра. Та барака је постала наш логор унутар логора.

Да бисмо обезбедили мало приватности, неке сестре из наше групе су зашиле чаршаве један за други и тако смо поделили унутрашњост бараке на два дела — један за мушкарце, а други за жене. (Касније је један Сведок у Русији направио цртеж те бараке који је доле приказан.) Док смо живели у том скученом простору, често смо се заједно горљиво молили тражећи од Јехове да нам да мудрост и ’изузетну снагу‘ (2. Коринћанима 4:7).

Све то време, налазили смо се између побуњеника и совјетске војске што је било веома опасно. Нико од нас није знао шта  ће једна од ових страна следеће урадити. Један старији верни брат нас је подстакао: „Немојте нагађати. Јехова нас неће напустити.“

Наше драге сестре — и младе и старе — показале су изванредну истрајност. Једна је имала око 80 година и била јој је потребна посебна помоћ. Неке су биле болесне и била им је потребна медицинска нега. Све то време врата на бараци су морала бити отворена како би побуњеници могли да нас држе на оку. Ноћу су у бараку улазили наоружани затвореници. Понекад смо их чули како говоре: „Божје Краљевство је заспало.“ Током дана када би нам дозволили да одемо до логорске трпезарије, увек смо били једни уз друге и молили смо се Јехови да нас заштити од насилних људи.

Када смо били у бараци трудили смо се да у духовном смислу једни другима пружимо подршку. На пример, често би један брат причао о неком догађају из Библије толико гласно да смо сви могли да га чујемо. Затим би то применио на околности у којима смо се налазили. Један старији брат је посебно волео да говори о Гедеоновој војсци. „Триста мушкараца, који су у рукама имали музичке инструменте, борили су се у Јеховино име против 135 000 наоружаних војника“, подсећао нас је. „Свих триста су се вратили неповређени“ (Судије 7:16, 22; 8:10). Овај и други библијски примери давали су нам духовну снагу. Постао сам Сведок недуго пре него што су ме ухапсили, али то што сам видео јаку веру много искусније браће и сестара изузетно ме је охрабрило. Осећао сам да је Јехова заиста био уз нас.

Сукоб почиње

Прошле су седмице, а напетост у логору је све више расла. Преговори између побуњеника и војних власти постајали су све напетији. Вође побуњеника су инсистирале на томе да централна власт у Москви пошаље неког представника који ће се састати с њима. Али војне власти су захтевале од побуњеника да се предају, одложе оружје и да се врате на свој посао. Ни једни ни други нису желели да попусте. До тада војска је већ опколила логор, спремна за наређење за напад. Тиме што су подигли барикаде и направили залиху оружја, побуњеници су такође били спремни за борбу. Сви су ишчекивали да сваког часа избије коначни обрачун између војске и затвореника.

Дана 26. јуна пробудила нас је заглушујућа топовска паљба. Тенкови су срушили зид логора и провалили унутра. Иза њих су у таласима следиле јуришне чете које су пуцале из митраљеза. Затвореници — и мушкарци и жене — јуришали су према тенковима који су се приближавали вичући „Ура!“ и бацајући камење, ручно прављене бомбе и све што им је дошло под руку. Уследила је једна жестока борба, а ми смо се нашли усред ње. Како ће Јехова услишити наше молбе за помоћ?

 Изненада, у нашу бараку су улетели војници. „Изађите, ви свети!“, викали су. „Брзо, бежите ван затворских зидина!“ Надлежни официр је наредио војницима да не пуцају у нас већ да буду уз нас и да нас штите. Док је сукоб беснео, ми смо седели на степској трави ван логора. Четири сата смо слушали експлозије, пуцњаву, вриштање и јаукање које је долазило из унутрашњости логора. Затим се све умирило. Након тога, на јутарњој светлости видели смо војнике како износе мртве из логора. Сазнали смо да је хиљаде њих било повређено и убијено.

Касније тог дана, пришао нам је један официр кога сам познавао. „Па, Николај“, с поносом ме упитао, „ко вас је спасао? Да ли ми или Јехова?“ Искрено смо му захвалили што нас је спасао и додали: „Ми верујемо да вас је наш свемоћни Бог, Јехова, подстакао да нас поштедите као што је и у библијским временима подстакао друге да избаве његове слуге“ (Јездра 1:1, 2).

Он нам је такође објаснио како су војници сазнали ко смо и где се налазимо. Рекао је да је једном приликом током преговора између војних власти и побуњеника, војска оптужила побуњенике да су убијали све затворенике који им нису давали подршку. У прилог својој одбрани, побуњеници су навели да нису убијали Јеховине сведоке иако они нису учествовали у побуни. Уместо тога, да би их казнили, све Сведоке су ставили у једну бараку. Војни службеници су запамтили ту изјаву.

Заузели смо чврст став за Краљевство

Познати руски писац Александар Солжењицин у својој књизи Архипелаг Гулаг споменуо је ту побуну коју смо доживели. У вези с тим догађајем, он је написао да је побуна започела, како он каже, зато што „смо сви желели слободу, наравно...али ко нам је може дати?“ И ми као Јеховини сведоци у том истом логору такође смо чезнули за слободом. Међутим, не само за ослобођењем из логора већ за слободом коју једино Божје Краљевство може донети. Док смо били затворени, били смо свесни тога да нам је потребна снага од Бога да бисмо заузели чврст став на страни његовог Краљевства. И Јехова нам је пружио све што нам је било потребно. Он нам је дао победу без коришћења ножева и бомби (2. Коринћанима 10:3).

„Моје краљевство није део овог света“, рекао је Исус Христ Пилату. „Кад би моје краљевство било део овог света, моје слуге би се бориле“ (Јован 18:36). Зато, као Исусови следбеници ми нисмо учествовали у политичким сукобима. Били смо срећни што је наша верност Божјем Краљевству била очигледна другима током побуне и након ње. У вези с нашим понашањем током тог периода Солжењицин је написао: „Јеховини сведоци су се отворено држали својих религиозних уверења и одбили су да граде утврђења или да се наоружају.“

Од тих бурних догађаја прошло је више од 50 година. Ипак, често се с цењењем сећам тог времена зато што сам извукао неке важне поуке као што су важност чекања на Јехову и потпуно поверење у његову моћну руку. Да, као и многи други драги Сведоци из бившег Совјетског Савеза видео сам да Јехова заиста пружа слободу, заштиту и ослобођење онима који чекају на Краљевство које „није део овог света“.

[Слике на странама 8, 9]

Радни логор у Казахстану где смо били затворени

[Слика на 10. страни]

Цртеж бараке у којој су били Сведоци, женски део

[Слика на 11. страни]

С хришћанском браћом одмах након нашег ослобођења