Пређи на садржај

Пређи на садржај

Приношење жртава које су угодне Богу

Приношење жртава које су угодне Богу

Приношење жртава које су угодне Богу

„ЖИВОТ је проистекао из смрти. У то су веровали Астеци, који су у Средњој Америци приносили људске жртве у незапамћеним размерама“, наводи се у књизи The Mighty Aztecs. „Како је царство расло“, пише даље у књизи, „једино се крвљу, и опет крвљу, изграђивало његово крхко самопоуздање.“ Према једном другом делу, код Астека је број људских жртава достизао и 20 000 годишње.

Покренути страхом или несигурношћу, или пак мотивисани осећањем кривице и кајања, људи су током историје приносили различите жртве својим божанствима. С друге стране, Библија показује да је и свемоћни Бог Јехова захтевао неке жртве. Стога је на месту да се питамо: Какве су жртве угодне Богу? И да ли приноси и жртве и данас треба да буду део обожавања Бога?

Приноси и жртве у правом обожавању Бога

Када је Израел постао народ, Јехова је дао јасна упутства за то како жели да га Израелци обожавају, у шта су била укључена и упутства за жртве и приносе (Бројеви, поглавља 28 и 29). Неки приноси су били од плодова земље, док су други обухватали жртвовање животиња као што су јунци, овце, јарци, голубови и грлице (Левитска 1:3, 5, 10, 14; 23:10-18; Бројеви 15:1-7; 28:7). Постојале су и жртве паљенице које је требало потпуно спалити ватром (Излазак 29:38-42). Било је и жртава заједништва, у којима су они који су их приносили имали удела тако што су јели од онога што је било жртвовано Богу (Левитска 19:5-8).

Сви приноси и жртве који су се давали Богу под Мојсијевим законом били су начин на који се Бог обожавао и признавао као Суверен свемира. Путем тих жртава, Израелци су изражавали захвалност Јехови за његов благослов и заштиту и добијали су опроштај за своје грехе. Све док су се верно придржавали Јеховиних захтева који се тичу обожавања, били су богато благословљени (Пословице 3:9, 10).

За Јехову је најважнији био став оних који су приносили жртве. Јехова је преко свог пророка Осије рекао: „Мени је доброта мила, а не жртва, и познавање Бога, а не жртве паљенице“ (Осија 6:6). Тако када су људи престали да обожавају Бога на исправан начин и када су почели неисправно да поступају и да проливају крв недужних људи, жртве које су приносили на Јеховином олтару нису имале никакву вредност. Зато је Јехова преко Исаије рекао Израелу: „Шта ће ми мноштво ваших жртава?... Сит сам овнујских жртава паљеница и сала од угојених животиња. Не марим за крв јунаца, јагањаца и јараца“ (Исаија 1:11).

’То им никад нисам заповедио‘

У оштрој супротности са Израелцима, становници Ханана су жртвовали децу својим боговима, између осталог амонском богу Молоху, познатом и као Мелхом (1. Краљевима 11:5, 7, 33; Дела апостолска 7:43). У делу Halley’s Bible Handbook стоји: „Хананци су обожавали своје богове тако што су као религиозни обред вршили неморал у њихову част и затим су убијали своју прворођену децу, приносећи их на жртву тим истим боговима.“

Да ли су такви поступци били угодни Јехови Богу? Никако. Када су Израелци били пред уласком у хананску земљу, Јехова им је дао заповест забележену у Левитској 20:2, 3: „Реци Израеловим синовима: ’Сваки човек од Израелових синова и сваки странац који живи у Израелу који би своје дете дао Молоху, нека се погуби. Нека га народ заспе камењем тако да умре. А ја ћу окренути своје лице против тог човека и истребићу га из његовог народа, јер је своје дете дао Молоху да би упрљао моје свето место и оскрнавио моје свето име.’“

Ма колико да то делује невероватно, неки Израелци који су застранили од правог обожавања Бога прихватили су тај демонски обичај жртвовања деце лажним боговима. О томе се говори у Псалму 106:35-38: „Него су се с народима мешали и научили дела њихова. Служили су идолима њиховим, и они су им замка постали. Жртвовали су синове своје и кћери своје демонима. Проливали су крв недужну, крв синова својих и кћери својих, које су жртвовали идолима хананским, и земља се онечистила крвопролићем.“

Изражавајући своје гнушање према ономе што су радили, Јехова је преко свог пророка Јеремије рекао о Јудиним синовима: „Поставили су своје одвратне идоле у дому који носи моје име, да би га оскрнавили. Саградили су обредне узвишице у Тофету, у долини Еномовог сина, да би своје синове и кћери спаљивали у ватри, што им никад нисам заповедио, нити ми је то икад на ум пало“ (Јеремија 7:30, 31).

Израел је због практиковања таквих одвратних поступака на крају изгубио Божју наклоност. Његов главни град Јерусалим био је уништен а народ одведен у ропство у Вавилон (Јеремија 7:32-34). Јасно је да приношење људских жртава не потиче од истинитог Бога и да није део чистог обожавања. Оно у сваком случају потиче од демона и прави обожаваоци Бога не желе да имају никакве везе с таквим обичајем.

Откупна жртва Исуса Христа

Међутим, неко би могао питати: ’Зашто је онда Јеховин закон дат Израелцима обухватао и приношење животињских жртава?‘ Апостол Павле је размотрио то питање и пружио следећи одговор: „Чему онда Закон? Био је додат да би преступи постали очигледни, док не дође потомство коме је дато обећање... Тако нам је Закон био старатељ који нас је водио до Христа“ (Галатима 3:19-24). Животињске жртве под Мојсијевим законом предочавале су већу жртву коју ће Јехова Бог обезбедити у корист човечанства — жртву свог Сина, Исуса Христа. Исус је указао на тај чин љубави када је рекао: „Бог је толико волео свет да је дао свог јединорођеног Сина, да нико ко исказује веру у њега не буде уништен, него да има вечни живот“ (Јован 3:16).

Из љубави према Богу и према човечанству, Исус је спремно дао свој савршени људски живот као откупнину за Адамове потомке (Римљанима 5:12, 15). Рекао је: „Као што ни Син човечји није дошао да му служе, него да служи и да свој живот да као откупнину за многе“ (Матеј 20:28). Нико други на земљи не би могао откупити људе из ропства греху и смрти у које их је Адам продао (Псалми 49:7, 8). Павле је објаснио да је Исус „једном заувек ушао у свето место, али не с крвљу јараца и јунаца, него са својом крвљу, и тако нам прибавио вечно избављење“ (Јеврејима 9:12). Прихватајући Исусову жртвену крв, Бог је „избрисао писани документ који је својим одредбама био против нас“. То значи да је Јехова поништио савез Закона са својим приносима и жртвама, омогућавајући нам ’Божји дар вечног живота‘ (Колошанима 2:14; Римљанима 6:23).

Духовне жртве и приноси

Пошто животињске жртве и приноси више нису део правог обожавања Бога, да ли се данас ипак захтевају неке жртве? Свакако. Исус Христ је живео самопожртвовано служећи Богу и на крају је дао себе у корист човечанства. Зато је рекао: „Ако неко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме свој мученички стуб и нека иде за мном“ (Матеј 16:24). То значи да свако ко жели да буде Исусов следбеник мора учинити неке жртве. Које?

Као прво, прави Христов следбеник не живи више за себе већ за вршење Божје воље. Он своју вољу и личне жеље ставља иза Божјих. Апостол Павле је то овако изразио: „Усрдно [вас] молим Божјом самилошћу да своја тела дате као жртву живу, свету, угодну Богу, да служите Богу користећи свој разум. И не дајте да вас и даље обликује овај свет, него се преобразите обнављањем свог ума, да утврдите шта је Божја воља — шта је добро, угодно и савршено“ (Римљанима 12:1, 2).

Осим тога, Библија указује да се на наше изразе хвале може гледати као на жртве које се приносе Јехови. Пророк Осија је рекао да ми приносимо „плод својих усана“, дословно „јунце својих усана“, указујући тако да Бог хвалу која долази са наших усана прихвата као једну од најбољих жртава (Осија 14:2). Апостол Павле је подстакао хришћане јеврејског порекла: „Приносимо Богу жртву хвале, то јест плод усана које објављују његово име“ (Јеврејима 13:15). Данас су Јеховини сведоци веома запослени проповедањем добре вести и стварањем ученика из свих народа (Матеј 24:14; 28:19, 20). Они приносе жртве хвале Богу дан и ноћ широм целе планете (Откривење 7:15).

Поред проповедања, у жртве које су угодне Богу спада и чињење добра другима. Павле нас је посаветовао: „Не заборављајте чинити добро и делити с другима, јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јеврејима 13:16). Штавише, да би жртве хвале биле угодне Богу, захтева се добро понашање од оних који их приносе. Павле је упозорио: „Живите животом достојним добре вести о Христу“ (Филипљанима 1:27; Исаија 52:11).

Као и у прошлости, све жртве којима се подупире право обожавање Јехове Бога доносе велику радост и благослов од њега. Стога, дајмо све од себе да приносимо жртве које су заиста угодне Богу!

[Слика на 18. страни]

’Синове своје и кћери своје жртвовали су идолима хананским‘

[Слике на 20. страни]

Проповедањем добре вести и помагањем на друге начине, прави хришћани приносе жртве које су угодне Богу